Monthly Archives: December 2014
Pravda za Mimi!
Feminizam na velikom novogodišnjem sniženju
Živeći u realnosti Srbije, duboko me pogađa ovakva jednostrana artikulacija uzroka neravnopravnosti od strane žena koje sebe zovu feministkinjama. Ni u jednoj instanci ove artikulacije se ne ističe da se problemi sa kojima žene žive u Srbiji nalaze u polju preseka naših klasnih, rasnih, seksualnih, etničkih pripadnosti i telesnih sposobnosti. Ono što se ističe kao ključno u ovom tekstu je rodni aspekt. Zbog toga ovakva artikulacija zaista pripada KUTIJI u kojoj je ostao rodni feminizam. I zato je on – na prodaju, i na sniženju. Jer je u duhu vremena, – bezopasan je i pojednostavljuje percepciju feminizma. Ova poruka je zapravo i namenjena onim ženama koje danas u Srbiji mogu sebi da priušte da budu feministkinje – belim obrazovanim zaposlenim ženama nekakvog fiktivnog i nepostojećeg srednjeg sloja. Ostale žene, kojih je mnogo više, teško da sa ovim mogu da se identifikuju u stvarnom životu. I zato je na Befemu, uz fetišizaciju onih koje zaista jesu različite (Romkinje, lezbejke, žene sa invaliditetom…), osnovni konsenzus oko toga da liderke mogu biti upravo te žene koje sebi danas mogu da priušte da budu feministkinje. Ili da makar misle da to jesu, baš onako kako ih selebriti-feminizam uči – dovoljno je da kažu da jesu.
Novi konzervativizam u Srbiji: Nacionalizam u drugom pakovanju
,,Osim niskog fertiliteta, nad tradicionalnom srpskom porodicom nadvio se i predlog novog Građanskog zakonika koji predviđa zabranu telesnog kažnjavanja dece”. Šta povezuje Katarinu Đorđević i Zorana Milivojevića? Pa, briga za srpsku porodicu!
http://www.slobodnaevropa.org/content/novi-konzervativizam-u-srbiji-nacionalizam-u-drugom-pakovanju/26759311.html
„Novi feministički poreci“ otpisuju udarac
“U jednakoj je meri neumesno podsticati govor o rađanju za državu, posebno ukoliko ta država čini sve suprotno podsticanju nataliteta. Teško se s novim Zakonom o radu i kontinuiranim odsustvom ulaganja u obrazovanje (štrajkovi škola su upravo u toku), zaposlenje i osnaživanje građana i građanki Srbije može govoriti o egzistencijalnoj sigurnosti, tako neophodnoj da bi se ulagalo u zajednički život koji će proizvesti potomstvo. Neumesno je i nepošteno definisati krivicu jedne polovine stanovništva ove zemlje, ako je siromaštvo i globalna neizvesnost zajednički nazivnik za ogroman broj njenih stanovnika i stanovnica. Neumesno je i nepošteno širiti moralnu paniku upiranjem prsta u dežurnog krivca (a visokoobrazovane hedonistkinje su upravo to, i to ne od juče) u vremenu kada je broj ljudi koji doslovno živi, s decom ili bez, od penzije najstarijih ukućana, premašio sve dosadašnje statistike. Živimo u vremenu kada su svi, i muškarci i žene, uglavnom prepušteni vlastitoj snalažljivosti na tržištu, samo što se ta uloga za muškarce podrazumeva, a ženama, uprkos svakodnevici u kojoj žive, ne prašta – i to posebno ako su obrazovane.
Najzad kao građanke i građani koji su delatni u oblasti društvene nauke, smatrali smo da je štetno dozvoliti naizgled naivnu proizvodnju majki u moralno superiorna bića. Žene se ne mogu vrednovati samo prema jednom tipu ostvarenosti; ta moralna superiornost može poslužiti kao opravdanje da se uloga drugog roditelja u potpunosti (naučno) zanemari; konačno, ona je u suštinskoj opreci s življenim životom žena o kojem svakodnevno saznajemo sa stranica crne hronike, doduše odsutnih u ozbiljnoj Politici. Moralno superiorna bića postoje u mitovima, stripovima i epskoj fantastici, ali i u nauci koja se služi redukujućim hiperbolama i komparacijama. Tumačenja te nauke, na koja smo smatrali da je shodno da reagujemo, nisu objektivna i nepristrasna, već su duboko i suštinski „utralna“.
Zbog svega navedenog, verujemo da je cenzura s kojom smo sučene/i i manipulacija našom pozicijom nedopustiv i po javnost štetan gest.”
Žene protiv nasilja
Nijedna žena manje, nijedna mrtva više!
– Saopštenje za javnost –
23.12.2014. – Mreža Žene protiv nasilja traži da Republičko javno tužilaštvo preispita rad Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu u kome je Darijan Musić prvo optužen, a potom i osuđen za ubistvo Vladislave Čerevenko, i o tome obavesti javnost. Takođe smatramo i da postoji ozbiljan problem u tome što praksa sudova u Srbiji pokazuje da ne postoji nulta tolerancija na nasilje, već da se utvrđivanjem olakšavajućih okolnosti koje ne bi trebalo da imaju veze sa učinjenim krivičnim delom, opravdavaju učinioci nasilja i blaže kažnjavaju.
U četvrtak 18. decembra 2014. godine u medijima se pojavila informacija da je Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući po žalbi branilaca Darijana Musića, doneo odluku da se okrivljenom Musiću smanji kazna za ubistvo Vladislave Čerevenko sa 40 na 35 godina zatvora . Posmatrajući proces sa strane deluje nam kao da je Apelacioni sud u Novom Sadu čuo samo jednu stranu – branioce Darijana Musića i uvažio njihove argumente jer protivargumentacije nije bilo.
Mreža Žene protiv nasilja je pratila ovaj slučaj i prethodno ukazivala na propuste u postupanju Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu kada je Apelacioni sud ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje . Ostajemo pri uverenju da je pogrešno postupanje Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu dovelo do toga da se kazna zatvora Darijanu Musiću za ubistvo Vladislave Čerevenko smanji sa 40 na 35 godina zatvora. Mišljenja smo da teški oblici nasilja koje je okrivljeni Musić prethodno vršio nad sada pok. Vladislavom nije povezivano da se dokaže namera da se izvrši ubistvo, odnosno da su zbog odluke Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu da se ovaj krivični predmet ne spoji sa krivičnim predmetom u kome je Darijan Musić naneo teške telesne povrede Vladislavi Čerevenko izgubljeni brojni dokazi vezani za dokazivanje namere Darijana Musića da ubije Vladislavu Čerevenko. Smatramo da veštaci koji su zaključili da je Musić bio smanjeno uračunljiv ne bi imali manevarskog prostora za davanje takvog mišljenja da su veštačenjem bila obuhvaćena i prethodna dela nasilja koje je Musić vršio prema sada pok. Vladislavi.
Upitno je i da li su i na koji način Više javno tužilaštvo i Apelaciono javno tužilaštvo u Novom Sadu učestvovali u žalbenom postupku pred Apelacionim sudom u Novom Sadu (da li je osporavan nalaz veštaka i traženo superveštačenje, da li je dat odgovor na žalbu branilaca, da li je predstavnik/ca javnog tužilaštva prisustvovao/la raspravi pred drugostepenim većem, ukoliko je takva rasprava održana). Nažalost, ove navode nije moguće proveriti jer presuda Apelacionog suda u ovom predmetu nije objavljena na internet stranici ovog suda.
Činjenica da nadležne institucije (policija, tužilaštvo, zdravstvene ustanove) nisu sa dužnom pažnjom postupale po prijavama koje su prethodile ubistvu, dovela je do toga da Vladislava bude ubijena.
Blaže kažnjavanje Musića za ovo stravično ubistvo nažalost pokazuje da tužioci u Srbiji nisu dorasli svom zadatku u kome na drugoj strani imaju skupo plaćene advokate odbrane. Takođe je žalosno što sudije Apelacionog suda ne poklanjaju veru stavu prvostepenog suda u pogledu ocene ličnosti okrivljenog, već po ustaljenoj praksi koja postoji u slučajevima nasilja iznalaze olakšavajuće okolnosti – da je Musić mlad čovek, da je on bio žrtva porodičnog nasilja, da je bio smanjeno uračunljiv iako je sam sebe, upotrebom alkohola i narkotika, doveo u stanje ‘’navodne’’ smanjene uračunljivosti. Sve ove okolnosti je sigurno prvostepeni sud imao u vidu, ali je ostao pri stanovištu da za ovako stravičan zločin mora da bude kažnjen najtežnom sankcijom. Prvostepeno veće Višeg suda u Novom Sadu pokazuje nultu toleranciju na nasilje koju očigledno ne deli drugostepeno veće Apelacionog suda u Novom Sadu.
Smatramo da ovakav način procesuiranja i odgovora nadležnih institucija na nasilje prema ženama nije delotvoran, te da neće doprineti tome da se drugi odvrate od vršenja nasilja prema ženama. To je vidljivo u činjenici da se nastavlja trend ubistava žena od strane partnera i članova porodice u kojima su institucije bile obaveštene o prethodno činjenom nasilju i/ili u kojima učinioci nisu bili kažnjeni ili su bili kažnjeni blagim/uslovnim kaznama.
Podsećamo da svi nadležni državni organi, zvaničnici, službenici, ustanove i drugi akteri imaju obavezu da sa dužnom pažnjom spreče, istraže, kazne i obezbede naknadu za dela nasilja obuhvaćena Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici . Zahtevamo da to bez odlaganja i čine!
PRIVATNOST KAO VALUTA | B E T O N :: KULTURNO PROPAGANDNI KOMPLET
Danas opet počinje hajka temu abortusa. Blic je objavio jedan senzacionalistički tekst koji raskrinkava obavljanje abortusa “van zakonom propisanog perioda” u 18. nedelji trudnoće. http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/521518/UHAPSEN-POZNATI-GINEKOLOG-Uzeo-mito-za-abortus-u-petom-mesecu
Ako pogledamo zakon (http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_postupku_prekida_trudnoce_u_zdravstvenim_ustanovama.html), on kaže:
Postojanje uslova za prekid trudnoće utvrđuje:
1) DO navršene DESETE nedelje trudnoće – lekar specijalista akušerstva i ginekologije zdravstvene ustanove;
2) OD navršene DESETE nedelje trudnoće DO navršene DVADESETE nedelje trudnoće – konzilijum lekara odgovarajuće zdravstvene ustanove;
3) POSLE navršene DVADESETE nedelje trudnoće – etički odbor zdravstvene ustanove.
Ovaj Blicov senzacionalistički tekst apsolutno ne objašnjava zašto je “pacijentkinja iz Čačka” tražila abortus u 18. nedelji trudnoće. Novinari takođe ne smeju da iznose detalje iz njenog zdravstvenog života.
Postoji još makar dve mogućnosti – ako pogledamo zakon.
Dakle u najavi je još jedna senzacionalistička hajka na ŽENE KOJE IMAJU ABORTUS i njihove “POMAGAČE” (hirurge, ginekologe, medicinske ustanove) – a prosečni građanin ili građanka Srbije u proseku jako malo znaju o tome pod kojim uslovima se abortus može, mora i najčešće radi. Zakonske okvire nikada neće objasniti niko od pravnika ili lekara.
U najavi je ponovo napad na zakonsko pravo žene na abortus.
Podsetićemo vas da smo prethodne godine imale sličnu situaciju:
“Kada se govori o zloupotrebi podataka iz privatnog života žena, u eri opšte umreženosti i sve manje kontrole granica intime, najčešće se misli na tzv. doksovanje – prikupljanje fotografija, snimaka ili priča koje su osobe doborovoljno podelile sa svojim prijateljima na društvenim mrežama, a koje se zatim šire mrežom zarad javnog sramoćenja. Mada i u srpskoj blogosferi ne manjka primera ove vrste nasilja nad ženama, država i dalje prednjači u sistemskom kršenju prava na privatnost, smatra informatičarka poznata pod pseudonimom Sajber Vanderlast, inače aktivistkinja mreže „Žene sa Interneta“. Privatnost je, međutim, i ovde je tek prva prepreka zadiranju u fundamentalna ljudska prava.
Ona podseća da je krajem novembra prošle godine usvojen novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja čijim je odredbama predviđeno prikupljanje podataka o prekidima trudnoće. I dok se javnost bavila „spiskovima žena koje su abortirale“, državni službenici su tvrdili da je ovakvo rešenje nužno da bi se sprečile „zloupotrebe“. O kakvim je zloupotrebama reč?
– Zakonom su žene koje su zdravstveno osiguranje stekle na osnovu posebno ranjivog položaja u društvu, onemogućene da se dalje leče o trošku države ukoliko je zavedeno da su izvršile abortus u državnoj bolnici, ističe Sajber Vanderlast. Legalan prekid trudnoće i ustavom garantovano pravo na samostalnu odluku o rađanju, prikazani su ovim zakonom kao „zloupotreba“, čime je opravdano i prikupljanje podataka o izvršenim abortusima.
– Zašto je „RFZO spisak“ uspešno uplašio i ucenio građanke? Zato što je poznato da su slučajevi povrede prava na zaštitu podataka o ličnosti u Srbiji veoma česti, a informatički povezane državne ustanove otvaraju prostor za analize (i zloupotrebe) opsežnih podataka koje one prikupljaju o nama, ukazuje aktivistkinja.
Strah od javnog sramoćenja moćan je „regulator“ kritičkog diskursa. – Poslednjih sedmica, na Internetu se šire vesti o tome da građanima i građankama stižu neželjene sms poruke u kojima se žene koje su abortirale proglašavaju ubicama i pozivaju da „nose crninu“, navodi Sajber Vanderlast. Informatičko umreženo doba logično nameće pitanje gde su pošiljaoci ovih bot-poruka pribavili bazu podataka sa brojevima telefona? Nije nemoguće da su uz naš broj dobili i naše ime i prezime.
Mreža „Žene sa Interneta“ prati i analizira odnos medija prema ženama, posebno kada je reč o privatnosti žrtava. Svakodnevno smo u prilici da u novinama pročitamo lične podatke o žrtvama silovanja ili ubistava, kojima mediji cementiraju sliku o tome da u Srbiji – često ni mrtve – nemamo prava, čak ni na privatnost. Ne čini mi se iracionalnim da sam pod ovakvim okolnostima, ovog proleća u banci pristala da me bankarka u bazi podataka zavede kao „udatu ženu“. Dobila sam kredit i imaginarnog supruga, ironično konstatuje blogerka.”
http://www.elektrobeton.net/beton-plus/privatnost-kao-valuta/
Feministkinje su vas upozoravale
Na stranu zanimljivost, nešto ovde izuzetno bode oči. Pet tekstova na temu feminizma, a ni jedan koji potpisuje feministkinja? Ni jedan u kome je feministkinja intervjuisana? Jasno je da nije u pitanju obrada teme već napad. Tačnije, u pitanju je preusmeravanje besa opravdano nezadovoljnih građana i građanki. Ne gledajte čoveka iza zavese, već skočite na feministkinje – zbog njih ste zaglavljeni u Ozu bez mozga, srca i hrabrosti.
Vratimo se sada pitanju – zašto se Katarina Đorđević obraća baš i jedino Biljani Srbljanović? Odgovor je jednostavan: Katarina Đorđević nema šta da kaže čitateljkama Politike jer ona u stvari i nema šta da kaže na zadatu temu. Ona nije tu da se bavi problemom nataliteta, već da promoviše stil života – tradicionalan, srpski, ali iznad svega – patrijarhalan. Ovi antifeministički traktati deo su šireg temata „Napad na srpsku porodicu“.[4] A srpska porodica koju treba braniti je patrijarhalna, u njoj se zna ko je glavni, ko zarađuje, ko čuva decu. Zna se ko travu kosi a ko vodu nosi.
Ali, neka ne bude posle da vas niko nije upozorio
GayEcho – Interview: Intervju sa Džudit Batler
“Reč je o praktičnom problemu. Ako ste u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim i ne možete zatrudneti iz nekih bioloških razloga, ili možda to i ne želite, zbog društvenih ste razloga – šta god se pod tim podrazumevalo – prinuđeni da se borite s normom koja određuje vaš pol. Sredina u kojoj se nalazite bi trebalo da bude prilično zdrava (i politički osvešćena) kako bi vam pomogla da ublažite eventualni osećaj neostvarenosti, gubitka, osiromašenosti ili neprilagođenosti — potrebno je jedno kolektivno nastojanje da bi se promislila ta dominantna norma. Zašto ne postoji mogućnost da žena koja želi da učestvuje u podizanju deteta, ali ne i da prolazi kroz trudnoću, ili ona koja ne želi nijednu od te dve stvari, živi svoj rod bez implicitnog osećaja neostvarenosti ili neprilagođenosti? Kada ljudi postave pitanje: „Nisu li to biološke razlike?”, oni u stvari nemaju u vidu materijalnost tela. Ono što oni u stvari pitaju jeste da li je društvena institucija reprodukcije najvažnija odrednica za razmišljanje o rodu ili ne. U tom slučaju reč je o diskurzivnom nametanju norme.”
zenesainterneta.wordpress.com 
You must be logged in to post a comment.