Always #LikeAGirl

Ispitivačica na snimanju traži od starijih glumaca i glumica na setu da “Trče kao devojčica”, “Bace loptu kao devojčica”, “Da se biju kao devojčica”, i svi isprva “glume” stereotip.

Potom devojčice rade to isto, i to izgleda sasvim uobičajeno.

Dečak na 1:15 odgovara na pitanje da li je uverdio svoju sestru načinom na koji je glumio da “trči kao devojčica”:

“Da uvredio sam devojčice, ali ne i svoju sestru” 😦

https://www.youtube.com/watch?v=XjJQBjWYDTs

via Žene sa Interneta

Feminizam za ponavljače/ice – Vijesti online

Neviđeno medijsko iživljavanje koje se ovih dana sručilo na Vanju Ćalović svjedoči ne samo o stepenu bahatosti i bestijalnosti napada usmjerenih na istaknutu protivnicu vlasti, ili stepenu apatičnosti puka čiju je otupjelost moguće probiti tek ovako radikalnim skarednostima. To je istovremeno i jasan i žalostan indikator stepena mizoginije koja vlada u našem društvu jer se ništa slično niti približno ponižavajuće nije desilo niti jednom protivniku režima. Muškarac može biti i ubijen, ali teško da može biti ovako beskrupulozno blaćen jer se i kao neprijatelj uvažava više od žene i njegovo se dostojanstvo ne može dovesti u pitanje na ovakav način.

Ali molim vas, obratimo pažnju i to kako se stalo u odbranu “časti” napadnute aktivistkinje – pozivanjem na “kult žene, kao majke, ćerke, sestre, supruge, jednog veličanstvenog – nedodirljivog bića”. Ograničenost ovakvog diskursa, iz ma koliko plemenitih namjera i poriva dolazio, mora biti prepoznata i on mora biti doveden u pitanje jer pretpostavlja da je empatiju i solidarnost moguće pobuditi jedino ako napadnutu ženu zamislimo kao svoju srodnicu, u relaciji, i to po mogućnosti krvnoj, sa nama, odnosno sa muškarcem kao normativom, istinskim nosiocem humaniteta. Ponavljam, društvo koje misli o ženi prvenstveno na relacioni način – kao o majci, sestri, kćeri, ljubavnici, itd, pokazuje da suštinski ne prepoznaje i ne prihvata ženu kao biće za sebe, kao punopravnu građanku, kao samostalan politički, ekonomski i društveni subjekt. Nesposobnost da se o ženi misli van odnosa sa porodicom i muškarcem svjedoči da je u takvoj društvenoj svijesti ona i dalje biće za drugog koje jedino u relaciji dobija smisao i vrijednost.

Dok god postoji rodni disparitet i dok god određeni rod predstavlja društvenu vrijednost, feminizam će biti politika oslobođenja i ostati nedovršeni zadatak ove civilizacije.

via Žene sa Interneta

Važne stvari o ljubavi

“Pratila sam ih od semafora, duž cele Elektrovojvodine. Vozila sam polako, na pristojnom rastojanju i , da, jesam izgledala manijački. Ali, nisam mogla da ih ne gledam. Kako su oni zaljubljeni! Ma, ne, nisu me videli, šta ti je. Ništa oni sada ne vide, nalaze se u zaštićenoj opni, tu se sada dešava mnoštvo hemjskih reakcija. Zastajali su više puta, da bi se ljubili i grlili, a ja sam onda silazila sa bicikla i pravila se da nešto vadim iz tašne. Mislim, u jednom trenutku sam ih prošla al sam se vratila i ponovo nastavila da ih pratim. Htela sam da ih osmotrim iz više uglova. Pa šta ako sam frik, zabole me. Želela sam da ih gledam, to tako retko viđam! Kako su se samo nežno i strastveno ljubili i grlili! Ona se malo popela na prste, obujmila ga je rukama oko vrata, gledala ga je širom otvorenh očiju, a on je žmurio, i ljubio joj usne, sav zarumenjen. A onda bi se odvojili, ona je veselo vrckala, a on, sa maglom u očima, držeći njenu šaku u svojoj, pomalo smušeno je nastavljao da hoda, verovatno misleći na to da li mu se vidi erekcija kroz pantalone.”

via Žene sa Interneta

Nešto se uvek dešava

“Nešto uvek mora da se dešava, dosada je postala neprihvatljiva.”
via Prelepi Feler

Mora da je zbog toga što sam u san upala čitajući Dovlatova, usput razmišljajući koliko je današnji svet maničan i koliko smo svi navučeni na događaj. Nešto uvek mora da se dešava, dosada je postala neprihvatljiva. Razmišljala sam i o tome, koliko je i meni stalno potrebno nekog sadržaja. U tolikoj meri, da čak i kad se kupam, nije mi to dovoljan događaj, već uvek iznova čitam sve šampone i kupke koje stoje načičkane na obodu kade.

Setila sam se kako je pisac, slikar i muzičar Branko Andrić Andrla pričao o svom detinjstvu, koje je provodio uglavnom sasvim sam, bez igračaka. Imao je jedino ogledalo i njime se igrao ceo dan. Moj tata, prvih nekoliko godina života, takođe je provodio sasvim sam, sedeći na krevetu i čekajući da padne veče i da mu se vrati mama sa njive i donese hleb.

Primetila sam da na mene jako utiču ruski pisci. Pomeraju mi utrobu i uznemiruju um. Recimo, Moskva Petuški, minijaturni, tanak roman, džepno izdanje. Pročita se za sat vremena, malo više. Ja sam ga čitala godinu dana. Nosila ga u tašni, pa ga čitala u redu u pošti. Čitala sam ga sa neizdrživim ushićenjem, po jednu, dve stranice, nekad jedan ili dva pasusa, morala sam da prekidam, da ne bih eksplodirala. Na kraju sam morala da ga vratim bratu, i nisam ga pročitala do kraja i sretna sam zbog toga, jer znam da imam još. Evo i sada. Pročitala sam desetak strana, i odmah osetila silovit nagon da sednem i kucam. O bilo čemu. O komšijama koji peku krmenadle, o krošnjama drveća u mom dvorištu koje šume u naletima, o tome kako bih volela da imam ekspresivniju mimiku lica.

Nisam htela sad ništa posebno da kažem. Sela sam i kucala, ovo je sad neki sadržaj, možda će nekom biti potreban, pa ono, umesto šampona i ostalih deklaracija.

http://prelepifeler.wordpress.com/2014/06/21/nesto-se-uvek-desava/

via Žene sa Interneta

e-novine.com – Cenzura nepostojeće misli

E-novine se bacile na pravljenje spiska. Ali pošto su toliko lenji, oni su sačekali da se ljudi sami stave na spisak #uLiceCenzuri pa oni da prepišu i “rendomizuju unapred unete fraze za pljuvačinu” što reče Dokona Popadija. Ali kao i svi prepisivači, ni to nisu uradili kako treba, te su pogrešili neke osnovne podatke osoba na spisku.

Sedite e-novine, i dobijate dva keca – jednog za prepisivanje, a drugog za neznanje.

http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-tema/105222-Cenzura-nepostojee-misli.html

via Žene sa Interneta