Pravilnik FPN: prevencija seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja

Netačna i pomalo senzacionalistička vest u vezi sa “Pravilnikom o ponašanju zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od seksualnog uznemiravanja i ucenjivanjas studenata i studentkinja” izašla je na nekoliko novinskih portala:

Pravilnik FPN: Zabranjeni seksi vicevi i pipanje”: Beogradski Fakultet političkih nauka prvi je u zemlji koji je doneo pravilnik o zaštiti od seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja studenata. Na taj potez na FPN-u su se odlučili posle nedavne velike afere kada je studentkinja mastera optužila uglednog profesora tog fakulteta da ju je seksualno uznemiravao i ucenjivao, između ostalog i tako što je pokušao da nasrne na nju u svom kabinetu. Iako je fakultet utvrdio da je njena prijava opravdana, sve se završilo tako što je profesor smenjen sa jedne od funkcija, ali i dalje predaje i ispituje studente, piše “Blic”. Dekan FPN Ilija Vujačić nakon toga je inicirao da se napiše pravilnik koji će služiti za prevennciju i zaštitu od seksualnog uznemiravanja studentkinja i studenata. Pravilnik je stupio na snagu u maju, a zaposlenom za kog se utvrdi da je uznemiravao studente zabranjuje se dalja saradnja s tim studentom i može dobiti otkaz. Kazne su predviđene i za studente koji pokušaju da zloupotrebe pravilnik, odnosno slažu da ih je profesor uznemiravao. Oni će biti suspendovani od 15 do 30 nastavnih nedelja, navodi “Blic”.”

Evo šta sve spada u seksualno uznemiravanja po pravilniku FPN:

Neželjenje seksualne primedbe i predlozi
Razni neželjeni pozivi
Fizički dodiri
Govor tela
Emocionalno proganjanje
Ponavljano neželjeno upućivanje verbalnih i fizičkih predloga polne prirode drugoj osobi
Fizičko napastvovanje
Ponavljano neželjeno iznošenje šala i opaski koje su polno obojene uključujući aluzije na pol i seksualnu orjentaciju
Ruganje i ismevanje koje je polno obojeno”

Na FB stranici Žene sa Interneta Katarina Lončarević, saradnica FPN:

“Po statutu, jedino dekan može da donese ovakav pravilnik, a na tekstu Pravilnika je zajednički rađeno skoro deset meseci i sam čin donošenja Pravilnika nema direktne veze sa navedenom aferom, pošto je u trenutku kada je prijavljen taj slučaj seksualnog uznemiravanja, tekst bio u finalnoj fazi. Takođe želim da kažem da su na tekstu radili zajedno Centar za studije roda i politike na Fpn, profesori i profesorke Fpn, dekan, pravnica Fpn, predstavnice Autonomnog ženskog centra, Centra za ženske studije i pravnice koje sarađuju sa feminističkim organizacijama u Srbiji.
Pravilnik možete da pročitate na sajtu FPN: http://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/Pravilnik-%D0%BE-ponasanju-zaposlenih-u-vezi-sa-prevencijom-i-zastitom-od-seksualnog-uznemiravanja-i-ucenjivanja.pdf

Mere štednje: postajanje porodiljom u Vučićevoj Srbiji

Ana Vilenica:

“Kapitalizam je direktno zavistan od rada majki i patrijarhata. Reprodukcija roda je za kapitalizam važna zbog održanja indirektno tržišno regulisane sfere koju u velikoj meri čini reproduktivni rad koji se konstantno naturalizuje i čini nevidljivim, iako učestvuje u proizvodnji viška vrednosti za kapital. Reproduktivni rad se predstavlja kao individualna odgovornost i na taj način se izbegava deljenje viška vrednosti sa onima koji ga proizvode. S druge strane, reprodukcija roda omogućava održanje niskih troškova radne snage na tržištu rada. Tržište kažnjava žene jer su potencijalno majke, dok s druge strane omogućava obezvređivanje rada nege i brige na tržištu, rada koji se predstavlja kao tradicionalno žensko zanimanje. Takođe rod saučestvuje u proizvodnji rezervne radne snage ili armije proletarijata koja se po potrebi tržišta može izmeštati iz direktno tržišno regulisane sfere u indirektno tržišno regulisanu sferu i obrnuto.”

via Žene sa Interneta

Povodom otvorenog pisma Dragici Nikolić javili nam se još pre 4. dana iz predsedničkog kabineta (predstavkegradjana@predsednik.rs). Kažu da se predstavimo ako nameravamo da budemo RAZMOTRENE. Osim što nam traže ime i prezime, adresu stanovanja, traže nam i broj telefona.

Don’t call us, we’ll call you! \u003C3

via https://zenesainterneta.wordpress.com/2014/07/16/otvoreno-pismo-dragici-nikolic/

via Žene sa Interneta

Odgovor Katarini Đorđević na tekst “Supruga i majka”

Tekst Katarine Đorđević “Supruga i majka” u “odbranu humanitarne delatnosti i ličnosti Dragice Nikolić”, koliko možemo da razlučimo, u najvećoj meri se obraća feministkinjama. Kako smo od feminističkih grupa u Srbiji zvaničnu reakciju na delatnost Dragice Nikolić imale samo mi, “Žene sa Interneta”, pronalazimo se lično pozvanima da na tekst odgovorimo. Pre nego što odgovorimo, međutim, želimo da naglasimo da Politiku isključivo čitamo u elektronskom izdanju te da je strah Katarine Đorđević da bi feministkinje mogle na njen tekst reagovati tako što će “pocepati tu stranu Politike” apsolutno neopravdan.

Sajberfeministkinje ne cepaju novine.

Dakle, koliko možemo da razlučimo tekst se obraća feministkinjama. Čitanje ovog kratkog teksta jeste prilično naporno jer meša nekoliko nedovoljno razrađenih teza. Kreće se od pozitivnih priča o ženama sportista na koje javnost reaguje pozitivno, da bi se došlo do priča o ženama političara koje zloupotrebljavaju državna sredstva na koje, gle čuda, javnost reaguje negativno! Mi zaista ne znamo o kojim prozivkama gospođe Dragice Nikolić piše Katarina Đorđević jer ne navodi autore/ke ili tekstove u kojima je pomenuta prva gospođa republike Srbije prozvana zbog fokusa na materinstvo i humanitarni rad.

Mi, Žene sa Interneta, u otvorenom pismu upućenom gospođi Dragici Nikolić, pozvale smo je da upravo zbog fokusa na materinstvo i humanitarni rad, kao i zbog privilegije koju joj trenutna pozicija omogućava, ustane protiv protiv predloga Zakona o radu i stane na stranu žena koje su se odlučile na materinstvo ali i onih koje bi na materinstvo želele da se odluče, ali se ne usuđuju. Smatrale smo da bi gospođa Dragica Nikolić, upravo zbog načina na koji je “izabrala” da se posveti materinstvu, imati više sluha za kritike upućene na predlog Zakona o radu (u međuvremenu usvojen).

Ne znamo vašu situaciju, ili situaciju vaših prijateljica, ali mi, feministkinje mlađe generacije, nemamo ništa protiv slobodnog izbora svake žene da bude majka na način na koji ona to sama izabere. Mi smo protiv društvenog ograničavanja sloboda i nametanja POŽELJNIH MODELA bivanja ženom i (ili) majkom. 

Takođe, mi kao žene i radnice smatramo da je izuzetno štetno i neodgovorno kriviti emancipaciju koju su još naše prabake i bake osvojile za nas. Onaj ko za sadašnji loš položaj žena krivi emancipaciju, u  trenutku donošenja Zakona o radu – direktno šteti upravo jednom od najugroženijih društvenih slojeva u Srbiji – radnicama koje su ili će biti majke.

Nasilje u porodici — opšte informacije

U Srbiji je nasilje porodici po prvi put kriminalizovano 2005. godine, pre svega 9 godina. To nije dovoljno da se odnos društva prema ovoj vrsti nasilja promeni, još uvek se ono smatra “ličnim” problemom, još uvek se smatra da je bolje ne reagovati kada čujemo i znamo da se nešto dešava u komšiluku jer je to “njihova lična stvar”. U isto vreme u novinama skoro svake nedelje pročitamo o još jednoj ženi koja je ubijena od strane partnera ili bivšeg partnera i srceparajuće izjave komšija kako “ne znaju šta se desilo, tako fini ljudi, jeste znao je on malo da izgubi kontrolu kad popije, ali…”

Za više informacija o prepoznavanju i prijavljivanju nasilja u porodici – http://upravusi.rs/bezbednost-kat/nasilje-u-porodici-bezbednost-i-mladi/nasilje-u-porodici-opste-informacije/

U međuvremenu, novi članak Raše Popova u Politici

Tuku u porodici, žene i decu

U prirodi porodične intime je da se sve „naše tajne” kriju od sredine koja nasokružuje

Iz Kikinde se širi pokret porodične savesti i čovečnosti. Ovihdana „Nove kikindske novine” javljaju da je tamošnji centar za socijalni rad oduzeo dvadeset i devetoro dece porodicama koje su tudecu zlostavljale. Iz drugih opština o toj možda najmračnijojstrani našeg društvenog života mudro se ćuti.

U Kikindi se već pet godina aktivno širi odbrana zdrave porodice. Maglovito se znalo da postoji nasilje u porodici. Ali poraznečinjenice o broju pogođenih žrtava su se prećutkivale. Po drevnimshvatanjima, žene su rođene da trpe, potčinjavaju se i služe. Društvo ćutke gaji te pokorne lutke!

A socijalni radnici i humanistički krug Kikinde objavio je pre pet godina „Priručnik za prepoznavanje nasilja nad ženama”. Otkriveno je da je svaka treća žena u Srbiji žrtva fizičkog nasiljau porodici. (Uz nasilje nad majkama pupčanom je vrpcom vezano i nasilje nad decom). Svaka druga žena je žrtva psihičkog nasilja. On,svemoćni despot porodice, kome je data kontrola nad članovima „osnovne ćelije društva”, ne mora fizički da ih mlati. On može da ih gleda s mržnjom, da ćuti i da se duri kao razmaženo derište.Hiljade je trikova za „psihičko” urnisanje robova. Može ludački daizliva iz sebe osećanja tobožnje ljubavi i patnje, jer „vi me terate da vas kažnjavam!”. „Grešni ste, razbešnjavate me, ludi ste i nesavršeni. Govorite po svojoj volji, a ne po mojoj želji!” A tekekonomsko zlostavljanje: ne da ženi pare za hranu, krije od nje svoje prihode… I tako u nedogled. Zato aktivisti Mreže za zaštitu ženakažu da je prvi korak – prepoznati nasilje. Tu su u najjadnijem položaju deca. Ona jedva da su kadra da prepoznaju nasilje nad sobom. Samo u pesmi velikog Dragana Lukića devojčica zna da razgoliti siledžiju, pa pita: Otac šta je / da li je otac tata / il’ sudija za prekršaje?

Što je oštrija kriza, nasilje u porodici postaje sve oštrije. Nasilniku je teško samo prvi put. Što dalje zlostavlja svoje „najdraže”, on je sve besomučniji!

Glavni nasilnici su muškarci i mladi. Sliku zamućuje prisustvo ženskih osoba među nosiocima nasilja: ćerke, majke i svekrve. Nadrtim čuvarima vekovnih privilegija muževa to služi kao izgovor: „Znamo mi da u stvari žene biju muškarce!” To je, naravno, statistička glupost.

Čovek bi pomislio da su nasilni samo primitivni i nekulturni ljudi. Međutim, u tom podzemlju društvenog života nema podele na „fine” i „prostake”. Porodičnog nasilja ima u svim društvenim krugovima, nasilnici su svih nivoa obrazovanja, ima ih u svim profesijama i nacijama.

I najzad, najgora prepreka izlečenju natrulih porodica: samo šesnaest odsto slučajeva biva prijavljeno policiji i socijalnim službama. Zakoni u Srbiji podstiču prijavljivanje. Nasilje u porodici je proglašeno za krivično delo, a nasilniku sleduje i do deset godina robije.

Budale tvrde da žene ostaju u nasilnoj zajednici zato što uživaju u batinama i „psihičkom” sluđivanju. To, naravno nije istina. Ostaju u toj savremenoj vrsti ropstva zbog dece, zbog stida pred drugima, da se ne otkrije da su nesrećne i, konačno, zato što je u prirodi porodične intime da se sve „naše tajne” kriju od sredine koja nas okružuje.

Možda tu ima i „stokholmskog sindroma”. To je onaj slučaj kad su teroristi zarobili nevine taoce i pretili im revolverskim cevima prislonjenim na slepoočnicu. Kad su taoci oslobođeni i policija teroristima stavila lisice, žrtve su počele moliti za blagost prema tim „divnim” ljudima. (Divni su jer ih nisu pobili, a mogli su). O tom vezivanju žrtve za nasilnika čuo sam ovih dana iz usta jednog oca koji ponosno, hvaleći se, priča: „Moja petnaestogodišnja kći nije htela u gimnaziju. Ubeđivanje nije pomagalo… A ja tad uzmem kablove, i isečem je!”

Pitaju ga: „Koga isečete?” „Pa nju, ćerku”, kaže hvalisavi vaspitač. „Kad je završila gimnaziju, a tukao sam je sve četiri godine, kaže mi nedavno –Tata, bio si u pravu”

Žrtva je svog teroristu zavolela. U duhu „stokholmskog sindroma”. Eto zašto 84 odsto žrtava ne prijavljuje da su bili pod „kablovima” porodičnog nasilnika.

Ipak, valja znati da član 194 krivičnog zakona, a i član 198 porodičnog zakona, nasilje u porodici proglašavaju krivičnim delom.

Raša Popov
objavljeno: 21.07.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Tuku-u-porodici-zene-i-decu.lt.html

via Žene sa Interneta