Napuštanje liberalnog feminizma

neuvenus

Tekst gošće Kate Leigh na blogu liberationcollective.wordpress.com

Ne mogu vam iskreno reći kada sam počela da pratim intersekcijsku filozofiju liberalnog feminizma. Ona je jednostavno bila deo mog misaonog procesa i samim tim, moj život, i na Internetu i van njega. Pratila sam sve blogove i stranice. Doprinosila sam komentarima i deljenjima postova. Govorila sam ljudima da provere svoje privilegije i smatrala da je feminizam tu i za muškarce. Liberalni feminizam je bio jedini feminizam od kojeg sam bila svesna. U stvari, nikada sebe nisam nazvala “liberalnom feministkinjom” iako sam se držala stavova liberalnog feminizma. Nazvala sam sebe “feministkinjom” ne shvatajući da ima i drugih vrsta feminizma.

Dok je još sveže sećanje na ono što je prolazilo kroz moju glavu dok sam se držala tih uverenja, potrudiću se da opišem svoje iskustvo liberalne feminističke perspektive u sledećem odeljku. U završnom delu, objasniću i kako i zašto sam se predomislila.

Mentalni okvir liberalnog intersekcijskog feminizma

Osnažene “mogućnošću izbora”

Svi izbori su dobri i ispravni dokle god ih same izabiramo. Lična preduzimljivost je na prvome mestu. Nikada ne smemo dovoditi u pitanje izbore drugih osoba. Branićemo do smrti neotuđivo pravo svake osobe da načini vlastite izbore i osuditi svakoga ko pokuša analizirati te izbore u širem kontekstu. Budući da smo žene, svaki izbor koji načinimo po pravilu je feministički izbor – dokle god smo mi žene, i mi biramo. Stoga je na primer “feministički” nositi štikle ili postati “seksualna radnica”. Svatko ko pokuša da raspravlja o širem sistemu mora biti ućutkan u ime obrane individualnog izbora.

Budući da su svi izbori dobri i feministički, ja sam nepogrešiva bilo šta da izaberem. To je moje pravo i nitko mi ga ne može oduzeti. To je osnažujuće i oslobađajuće na personalnoj razini.

Samoidentifikacija

Svaka osoba ima pravo na samo-identifikaciju i nitko nema pravo da dovodi u pitanje identitet druge osobe. Identitet je urođen i unutarnji; on se ne može menjati. Identitet je ono što stvarno jesi i što si oduvek bila; on je nepromenjiv. Preispitivanje nečijeg identiteta nikad nije prihvatljivo. Identiteti moraju biti prigrljeni, mora se verovati u njih, i svi ih moraju afirmisati. Svako ko ne afirmiše identitete bespogovorno – biće ućutkan.

Ja sam ko god da ja kažem da jesam. Ja sam to “kako se ja osećam”. Svi ostali me moraju prihvatiti. Osećam se osnaženom.

Privilegija i proveravanje privilegije

Postoji ogroman, složen sistem privilegija. Svi smo privilegovani na neke načine, a na druge nismo. Zadatak svake osobe je da prepozna svoju privilegiju i da sprovodi proveru privilegija drugih ljudi. Privilegovani nikada ne mogu dovoditi u pitanje ​​manje privilegovane. Na primer, bela žena nikad ne može dovoditi u pitanje iskustva crnih žena ili nijhove izbore. Vrste privilegija uključuju, ali nisu ograničene na: muške privilegije, bele privilegije, hetero privilegije, privilegije mršavih, privilegije telesno sposobnih, ekonomske privilegije i cis privilegije*.

Ja sam svesna svojih vlastitih privilegija i priznajem ih često. Prozivam druge ljude kad god oni ne prepoznaju svoje vlastite privilegije. Osećam se superiorno i pravednički zbog zalaganja za najranjivije. Ja se priklanjam onima koji imaju manje povlastica od mene i nikada ne dopuštam da bilo ko njih ili njihove doživljaje dovodi u pitanje. Budući da sam cis osoba, ja nikada ne mogu propitivati bilo šta što se odnosi na trans osobe. Ja sam bolja od ljudi koji ne prepoznaju svoje privilegije.

Feminizam je namenjen svima

Nema ništa isključujuće u feminizmu. Mi uključujemo i prihvatamo svakoga. Verujemo da je muškarcima takođe neophodan feminizam. Svako tko “veruje u ravnopravnost” je “feminist”, čak i ako to ne zna ili neće da prihvati tu reč. Žene nisu središte feminizma, niti bi trebale da budemo. Svi bi trebali da “budemo jednaki”.

Ja imam manje predrasuda od većine ljudi, a opet, osećam se superiorno. Osećam kao da sam pomažem svima, čak i ako oni ne znaju da im je potrebna moja pomoć.

Rod

Rod neke osobe je unutarnji i nepovrediv. On je srž našeg svemogućeg identiteta. Rod je jednostavno “urođeno znanje o tome ko si”. Rodni identitet se smatra nepromenjivim. Rod i pol se ne moraju podudarati. Trenutno proglašni rod trans osobe je njihov jedini rod, čak i ako su do tog trenutka živeli celog svog života kao suprotni rod. Trans žene su žene. Trans žene su najranjivije žene i oni su najviše ubijane i najviše potlačene. Stoga ih moramo zaštititi pre svih drugih žena. Cis žene nikada ne smeju isključivati ili dovoditi u pitanje trans žene ni pod kojim okolnostima. To bi bilo isto kao kada bele žene isključuju crne žene: nezamislivo.

Ja prihvatam svakoga. Ja sam dobra i otvorenog uma. Nisam puna predrasuda poput drugih ljudi.

Sve se raspalo

Učestvovala sam u svemu ovome sve do prošlog proleća. Dobro sam se osjećala i edukovala sam sebe o svojim privilegijama i tražila sam one s manje privilegija. Činila sam vlastite izbore i branila pravo drugih da čine to isto. Ali jedna stvar me je stalno gnjavila. Postojalo je nešto što nisam razumela:

“Šta je žena?” (pogledati članak What Is a Woman? prim.prev. )

Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tom pitanju. Pitala sam privatno prijateljice i otkrila da su mnoge od njih takođe bile zbunjene. Svuda sam slušala “trans-žene su žene“, i htela sam razumeti šta to znači. Mislila sam da nešto nije u redu sa mnom kada to nisam odmah mogla razumeti. Da li sam u biti zapravo bila puna predrasuda? Osećala sam se kao da radim nešto pogrešno čak i dok sam razmišljala o tome, ali nije prestajalo.

Postavljala sam ovo pitanje sa strepnjom u svakoj prilici koju sam dobila, ali odgovori me nisu zadovoljili. Ljudi su odgovarali sa: “Pa, kako ti znaš da si žena?” No, umesto da mi razjasne, samo su me nadalje zbunjivali. Moj odgovor, za koji sam bila naučena da ga nikad ne izgovorim bio je: “znam da sam žena, zbog svog tela: vulve, materice, grudi. Znam jer imam menstruaciju i mogu zatrudneti.” Nisam se mogla setiti nijedne karakteristike koja čini osobu ženom osim fizičkog tela.

Žena bi trebala da bude slobodna da bude bilo šta što ona želi da bude, da oblači šta god ona želi da oblači, i voli bilo koga koga ona želi da voli. Ona može prigrliti “ženstvenost” ili je izbegavati. Nošenje ružičaste haljine ženu ne čini više ženom, kao što nošenje udobne obuće (bez štikli) ženu ne čini manje ženom.

Tokom tog razdoblja, gledala sam trans žene u vestima i mislila da ako biti žena – znači čvrsto se pridržavati ženske rodne uloge – možda su one zapravo žene, a ja nisam. Laverne Cox je svakako daleko više stereotipna žena od mene. Ali ja takođe ne želim promeniti svoje telo, niti da budem viđena kao muškarac. Trebale su mi godine da prihvatim i uživam ​​u svom ženskom telu, onakvom kakvo jeste. Prihvatanje sopstvenog tela je bilo jako oslobađajući deo mog života i moje telo uključuje i ženstvene delove mog tela. Pa ipak, iznenada, postalo je zabranjeno govoriti o iskustvu žene iz poštovanja prema trans ženama. Zato što sam posmatrana kao cis žena (“žena rođena kao žena”) i na taj način, posmatrana kao ugnjetavač, nije mi bilo dozvoljeno da iskustvo žene dovodim u pitanje.

Odlučila sam da ga ipak dovodim u pitanje. Počela sam da pitam na intersekcijskim feminističkim Facebook stranicama kad god sam videla nešto što nisam razumela. “Ako žena može biti bilo šta što poželi, a takođe imati i penis, nije li onda reč potpuno besmislena?” Kakav je osećaj kada se neko “iznutra oseća kao žena?” “Ako ženska osoba oseća u svom srcu da je muškarac, ne bi li ideja o trudnoći bila nezamisliva?” Pitala sam ova pitanja i još mnogo toga. Pitala sam nevino, iskreno, bez zlobne namere, i bila oprezna da nastupam polagano. I doista sam želela da razumem. Htjela sam da budem u stanju da prepoznam svoju “cis privilegiju.”

Nekoliko stvari se dogodilo vrlo brzo, kada sam počela postavljati pitanja. Bila sam nazvana “TERF” (trans isključujućom radikalnom feministkinjom). Nisam nikada čula za radikalni feminizam do tog trenutka. Rečeno mi je: “Žena je ona osoba koja kaže da je žena!” što me je samo zbunjivalo još više. Razmišljala sam o reči “cis” i izjavila da ne osećam da se ta reč odnosi na mene jer se nisam identifikovala sa “ženskim rodom”. Rečeno mi je da je odbijanje reči cis bilo kao “da povlačim rende za sir po licu trans žena.” Rečeno mi je da se samoobrazujem. “Nije na nama da te obrazujemo.” I moji komentari su brisani, a mom Facebook profilu je zabranjeno sudelovanje na više stranica, od kojih sam neke pratila godinama.

Pokušavala sam pronaći odgovore na moja pitanja na Internetu već neko vreme, ali sada sam imala nešto novo da pretražujem. Potražila sam “radikalni feminizam”. Potražila sam za grupe za debate. Saznala sam o ideji roda kao društvenog konstrukta i kliknulo mi je. Stvari su se počele da imaju smisla. Na kraju, našla sam ljude koji su mi pomogli i odgovorili na moja pitanja, koji su mi predložili knjige, blogove i članke za čitanje. Napokon sam shvatila.

Sve je bilo u redu sa mnom; više nisam bila liberalna feministkinja.

Popunjavanje delova koji nedostaju

Još uvek obrađujem sve ovo. Nisam ovde da izložim radikalnu feminističku filozofiju, jer postoji daleko više obrazovanih žena koje to već rade. Postoje knjige. Ja ću reći da sam nakon što sam bila u interakciji s liberalnim feministkinjama, očekivala da su radikalne feministkinje pune mržnje i netrpeljivosti. Nisu. Gotovo svaka radikalna feministkinja koju sam srela brine duboko i želi da svet bude bolji za sve, ali pre svih i najviše – za žene. One ne ućutkuju žene dok govore o vlastitim iskustvima.

Gledajući unazad na to, sada vidim sve te načine na koje liberalni feminizam ne podržava žene, i na koje nije podržao ni mene. Centriranjem na muškarce i muške potrebe, žene su degradirane na poziciju manje važnosti. Liberalni feminizam prestaje da bude pokret za poboljšanje položaja žena i postaje pokret koji se bavi samo individualnim slučajevima.

Liberalni feminizam retko prepoznaje istoriju. Nikad nisam saznala odgovor na drugo pitanje koje me je mučilo: “Zašto je sve ovako kako jeste?” Odgovori su bili tamo negde sve vreme i samo su čekali da se pročitaju. Postoji toliko toga za naučiti od feministkinje koji su postojale pre nas, ali umesto da ih uključimo, njihov rad je gurnut na stranu i ne uzima se u obzir. I sama sam naučila više od čitanja knjige “Stvaranje patrijarhata” od Gerde Lerner, 1987 (možete skinuti knjigu u PDF ovde) nego što sam saznala za sve to vreme bivajući liberalnom feministkinjom.

Liberalni feminizam nikada ne prepoznaje sistem ugnjetavanja ili žene kao klasu. Umesto toga, svaka osoba je u svom posebnom individualnom mehuru, nikad povezana s drugima, nikada se ne posmatra kao grupacija, i nikada se ne posmatra u kontekstu istorije. Razlike su u fokusu, a nikada naša zajednička ženska iskustva u društvu koje žene vidi manje važnim od muškaraca.

Liberalni feminizam nikada govori o tome ko ima koristi od sistema. Muške privilegije su samo stvar koju muškarci moraju da prepoznaju – ali se nikada ne kaže da muške privilegije zavise od podređenosti žena. Nikada se ne uzima u obzir da ne možemo sve biti jednake muškarcima. Ne može postojati klasa poput klase muškaraca bez rada i podrške podređene klase, koju trenutno čine žene.

Liberalni feminizam nikada ne prepoznaje da se izbori ne događaju u vakuumu. Moramo učiniti najbolje što možemo u svetu u kojem danas živimo, ali to ne znači da je svaki izbor dobar. Žene stalno biraju manje zlo, i mnogo puta ne želimo da naši izbori budu uzvišeni. Mnogo puta, da je bilo nekog drugog izbora, mi bismo ga uzele. Neuspeh da sagledamo naše izbore u širem kontekstu čini liberalni feminizam odličnim za pojedinca u kratkom roku, ali ne čini ništa da se promeni sistem u ukupnom poretku. On izdaje najugroženije žene u potrebi za podrškom u korist lične individualne preduzimljivosti.

Iznad svega, liberalni feminizam izdaje žene jer nas ućutkuje. Rečeno nam je da o vlastitim telima i vlastitim iskustavima u životu nikad ne treba da govorimo. Umesto toga, moramo popuštati drugima, od kojih su najpoznatiji – muškarci.

U nekom trenutku došlo je do toga da sam skoro odustala od feminizma u celosti. Jednog dana, rekla sam: “nema više!” i izbrisala sve stranice i blogove iz moje istorije. Ali to nije bio kraj. Sada se nalazim okružna obrazovanim ženama koje su izvori znanja i iskustva. Često se osećam ponizno pred dubinom njihovog razumevanja. Takođe se osećam inspirisano. Nisam više sam usamljena pojedinačna žena u svetu čija pravila nemaju smisla. Učim načine da shvatim svet koji nude objašnjenja na širem planu. Ja sam se probudila i imam puno toga da pročitam.

Moj feminizam nikada neće ućutkivati žene.

*Cisrodni je termin koji označava nekoga ko ima rodni identitet koji je u skladu sa onim koji im je “dodeljen” po rođenju. Termin je kreiran da bi označio osobe koje nisu transrodne bez udaljavanja transrodnih osoba.

 

Gluposti koje liberalne feministkinje govore: Izbor

beyonce_feminist_2014-vmashttp://www.faithmouse.com/Beyonce_Feminist_2014_VMAS_Pancakes.html

14. decembar, 2015.
Autorka: Džindi Mehat*

Feministkinje su se okupile 5. decembra u Vankuverskoj javnoj biblioteci u znak sećanja na dan tragedije koja je poznata kao Montrealski masakr. Šestog decembra 1989. godine, Mark Lepin, momak koji je simbol osujećene muškosti, ušao je na čas inženjerstva u Politehničkoj školi pri Univerzitetu u Montrealu i pucao na studentkinje inženjerstva nakon što je povikao: „Vi ste gomila feministkinja. Mrzim feministkinje”. Ubio je 14 žena tog dana.

Organizacije Pomoć žrtvama silovanja Vankuvera i Ženska sigurna kuća organizovali su Memorijal povodom montrealskog masakra i taj dan je pun filmova, diskusija za okruglim stolom i razgovora sa istaknutim feministkinjama, najangažovanijim članicama i aktivistkinjama. Tokom događaja, nekoliko žena je ukazalo na neuspeh liberalnog feminizma da se suoči sa rasprostranjenim sistemima koji ugnjetavaju žene, kritikujući kreativne trikove koje treći talas i liberalne feministkinje koriste da učine to ugnjetavanje prihvatljivijim.
U prvom tekstu ove serije, dotakla sam se svetog grala trećeg talasa – pitanja „izbora“– pri tom raščlanjujući „SWERF“, termin koji se koristi da ućutka feminističku analizu prostitucije, pornografije i drugih industrija seksualne eksploatacije. Još uvek sam ponesena oštrim i hrabrim feminizmom koji sam videla na memorijalu, tako da ću ovog puta zaći dublje u ideju izbora i kako ga liberalne feministkinje koriste da se osećaju dobro i feministički, a da se zapravo ne bave feminizmom.

Kako se koristi:

Liberalne feministkinje prekidaju raspravu vičući „izbor“ kada radikalne feministkinje otkrivaju kontekst i uticaj izbora – pogotovo izbora koji pružaju potporu muškoj nadmoći. Ovo se obično desi u razgovorima o prostituciji, pornografiji ili drugim industrijama i aktivnostima koje predstavljaju žene kao objekat ili podstiču nas žene da se same predstavljamo takvima, kao na primer, u skidanju.
Radikalna feministkinja vidi skidanje kao nešto što podržava mušku nadmoć, jer se žena o kojoj je reč predstavlja kao seksualizovani objekat za muški pogled. Muškarce koji gledaju i vide ženu kao objekat ta žena ne zanima kao osoba. Oni o njoj ne razmišljaju kao o potpunom ljudskom biću – jednostavno se fokusiraju na ispitivanje i ocenjivanje njenog tela radi sopstvenog seksualnog užitka.
U skladu sa feminističkim ubeđenjem da feminizam predstavlja borbu da se oslobode sve žene, radikalna feministkinja shvata da je „izbor“ određene žene da se skine duboko povezan sa široko rasprostranjenim mišljenjem da ženska tela – sva ženska tela – postoje za muškarce i za odobravanje muškaraca.
Dalje, radikalna feministkinja takođe gleda i na kontekst ovog izbora. U slučaju skidanja, to bi uključivalo da se u patrijarhatu žene odgajaju od rođenja da predstavljaju sebe kao objekte. Ona posmatra neprestane suptilne i skrivene poruke koje upijamo tokom života koje nas uče da težimo tome da budemo lepe i seksualno poželjne muškarcima.
Ona takođe gleda i na koji način patrijarhalno društvo ograničava ekonomske prilike koje su dostupne ženama, kako trgovina ljudima snabdeva muškarce ženskim telima u koja bi piljili i kako je predstavljanje žena kao objekata povezano sa muškim nasiljem nad ženama. Nakon svih tih analiza, zaključila bi da, da nema patrijarhata, žene bi imale širi spektar dobro plaćenih zanimanja koja mogu da izaberu i, po svoj prilici, manje žena bi se skidalo.
Nije iznenađujuće da liberalna feministkinja gleda na skidanje veoma drugačije, u smislu da ono počinje i završava se jednom tačkom: zato što je žena odlučila da se skine, skidanje je, automatski, feministički izbor kom treba odati počast a ne „sramiti“ ga se ( termin na jeziku trećeg talasa za „analiziranje“). To je to: izbor. Tačka.

Zašto je to pogrešno:

Imajući u vidu da su ciljevi liberalnog feminizma različiti od onih radikalnog feminizma u tome što liberalke žele da žene imaju sve povlastice koje uživaju muškarci, dok se radikalne feministkinje bore da oslobode sve žene od patrijarhalnih struktura pritisaka, onda liberalni fokus na izboru ima smisla. Gledajući kroz naočare libfema, ako žene biraju nešto – bilo šta – ostvarena je pobeda; bez obzira na uticaj ili na to koje su druge izbore mogle da naprave da je širi spektar mogućnosti bio dostupan.
Postoje istine koje treba da budu prihvaćene pre nego što se žene priključe značajnom pokretu za oslobađanje. Šteta koliko je naše ponašanje pod uticajem društva koje je konstruisano da nas održava finima, zadovoljnima i usredsređenima na to koliko smo privlačne muškarcima. Bolno je razmatrati kako rasizam, siromaštvo, klasa i muška nadmoć ograničavaju raznovrsnost i kvalitet izbora koje možemo da pravimo. Bez obzira na to koliko su nelagodni, ovi ključni momenti otkrovenja započinju dug i težak proces preispitivanja i menjanja našeg ponašanja i zahtevanja da muškarci učine isto.
Ovo je posao feminizma, u većini slučajeva nezahvalan, često opasan posao koji se mora obaviti – posao koji žene ne mogu započeti dok poriču uslove našeg ugnjetavanja. Ne možemo se osloboditi kaveza koji uporno odbijamo da vidimo.

Šta to radi:

Bespogovorno slavljenje „izbora“ pomaže ženama da se osećaju dobro dok u isto vreme izbegavaju da se suoče sa sistemom patrijarhata i čak ga, u nekim slučajevima, podržavaju. To im omogućava da zasluže povlastice koje društvo daje ženama koje ne dovode u pitanje mušku nadmoć, istovremeno tešeći se idejom da je njihovo ponašanje – bez obzira na to koliko je problematično – feminističko.
Postoje stvarne i ozbiljne posledice kada su žene mizogine, a misle da se bave feminizmom. Ubeđene da su na strani žena, kritički ne ispitujući ponašanje koje podržavaju i ne počinjući pravi posao feminizma, one padaju u vatru i besne na radikalne feministkinje koje od njih traže da razmisle da možda nisu na strani žena. Slično tome, muškarci koje privlači ovaj dobar osećaj koji im pruža farsmenizam, koji od njih ne traži da urade nešto drugačije, prisvajaju feminizam, a da pri tom ne gledaju podrobno na svoje privilegije i ponašanje i ne pitaju feministkinje na koji način mogu da pomognu. Umesto usmeravanja svog besa na patrijarhat i muško pravo na sve, pobornici trećeg talasa napadaju radikalne feministkinje koje se usuđuju da postavljaju teška pitanja na koja treba odgovoriti ukoliko želimo da dođe do stvarne promene.
U međuvremenu, žene i devojke prijavljuju porast broja mentalnih poremećaja, seksualne prinude i u zavisnosti od naše klase, rase i mesta na kom živimo, porast ili konstantnost stope seksualnog nasilja.

Šta to otkriva:

Detaljniji pogled na feministički izbor otkriva da to uopšte nije feminizam. Feminizam zahteva da žene dovode u pitanje materijalne uslove našeg ugnjetavanja i preduzmu hrabre korake ka oslobođenju, imajući na umu da ćemo biti razapete na krst, napadane i u mnogim slučajevima, odbačene od strane ljudi koji su nam važni, ali koji nisu spremni ili ne mogu da nas razumeju.
Liberalni feminizam ne zahteva ništa od žena. Umesto toga, on zamenjuje bolno samoispitivanje i hrabre korake sa mantrama i pompeznim rečima koje omogućavaju ženama da izbegnu sankcije koje bi neizbežno usledile ukoliko bi došlo do preispitivanja ukorenjenih sistema moći. Žene koje izaberu liberalni feminizam ne biraju borbu protiv patrijarhata i izbavljenje svih žena iz naših ugnjetavačkih kaveza – one biraju da učine taj kavez udobnijim za sebe.

*Džindi Mehat je feministkinja drugog talasa iz istočnog Vankuvera i ponovo se povezuje sa feminizmom nakon rada u korporaciji kojom dominiraju muškarci. Pratite je na @jindi i čitajte još njenih radova na Feminist Progression.

Prevela: Jovana Jović
via http://www.feministcurrent.com/2015/12/14/shit-liberal-feminists-say-choice/

Politike identiteta: politička lezbejka

Identitetske politike su, delimično, čin usvajanja identiteta radi iznošenja političke poente. U slučaju političke lezbejke, lezbejka se svodi na društveni identitet koji obaveštava druge o vašoj političkoj ideologiji, pre nego o činjeninom opisu privatnog seksualnog ponašanja žene . Kao i kod drugih društvenih identiteta, “politička lezbejka” zahteva spoljašnje priznanje kako bi postojala. Ako vas drugi ne priznaju ili ne razumeju kao političku lezbejku, ne možete izvršiti bilo kakav društveni uticaj. Politička lezbejka, tako, funkcioniše prvenstveno kao socijalni nastup.

Prvo, kako neko sebe da načini političkom lezbejkom poznatom drugima? Da li se to postiže nazivom, delom, izgledom, ili kombinacijom svega toga? Pa, ako gledamo samo po nazivu, onda je političko lezbejstvo zaista ništa više od etikete, izvođačkog iskaza. [I] Mislim da bi čak i samoidentifikovane političke lezbejke rekle da je potrebno više od toga.  Ukoliko političko lezbejstvo nastaje samo kroz seksualni čin, ono može ostati potpuno privatno. Ako žene imaju seks ali za to niko ne zna, njihovo delo ne može da utiče na širu političku klimu. Obznanjivanje sebe kao političke lezbejke je neophodno da bi se vršio društveni uticaj i stekla politička relevantnost. Dakle, delo može biti neophodno, ali i ono je nedovoljno. Konačno, izgled može biti najefikasniji metod da se osigura da se nečija obznana same sebe kao političke lezbejke dosledno primi od društvene publike. Ipak, političko lezbejstvo nije modni pokret i ne propisuje posebnu odeću ili šarene marame za povećanje vidljivosti. [II] Pročitala sam mnoge definicije političke lezbejke, koje sam mogla pronaći; ne postoji konsenzus o tome šta to znači.

 

girly lesbian

Ova žena kaže da se osjeća “dužna” da smanji svoju ženstvenost. Naime, usvajanje maskuliniziranog izgleda je jedan od načina da žene signaliziraju drugima da su gej, i to je nešto što one moraju učiniti, jer je heteroseksualnost normativna, dakle, generalno se o svima pretpostavlja da su heteroseksualni – u nedostatku drugačijih signala. Postoji mnogo razloga zašto lezbijke žele biti vidljive. One mogu da postanu simbol samog postojanja gej ljudi, a time se i bore sa pretpostavkom da je svako strejt. Oni time žele da pronađu druge gej žene s kojima mogu graditi zajednicu ili da pronđu djevojku. Ili možda jednostavno žele da odbiju neželjenu pažnju muškaraca. Stilski izbor od strane lezbijki, dakle, nije samo modni trend ili neka interna sklonost ka muškosti, kao što naša ispovednica uredno prikazuje. U nekim slučajevima, barem malo, u pitanju je strateška komunikacija.

 

Drugo, efikasnost političkog lezbejstva kao političkog delovanja zavisi od istog obrazloženja kao i svaki drugi oblik politike identiteta: od odanih volonterki se očekuje da se ponašaju na određeni način koji tada navodno pokreće pozitivne društvene promene. Pričala sam viceve o tome šta politička lezbejka misli da je najbolja seks-poza za borbu protiv patrijarhata se, ali baš nisu bili imalo smešni. Ne možemo se jebanjem izboriti za oslobođenje. Naučila sam to od kvir teorije. U praksi, biti lezbejka – politička ili bilo koja druga – ne umanjuje, već zapravo povećava, ženino iskustvo diskriminacije i društvenu stigmatizaciju. Neosporno je sadistički ohrabrivati žene da same sebe namerno izlažu ugnjetavanju kako bi unapredile kolektivni status drugih žena.

Emily Rios

Moja majka nije želela da živim težak život. Dovela me je u bolji život u Ameriku, i kaže: Hoću da imaš taj komfor. – Emily Rios, američka glumica

Šire gledano, metodi politike “društenog nastupa” kroz identitet izbegavaju konfrontaciju sa moći izvan neposredne oblasti nečijeg ličnog života. Politički aktivizam nije pokret samopomoći; to je intelektualna i materijalna dekonstrukcija klasno zasnovanih nejednakosti i dinamike moći koje dovode do ugnjetavanja. Kao što sam u jednom drugom tekstu objasnila, potlačeni ljudi nisu stvorili svoju ugnjetavanost “lošim identitetskim (ličnim) izborom“, niti su “loši seksualni izbori” žena uzrok seksualnog ugnjetavanja kao žena. [III] Tobožnja feministička teorija političke lezbejke, se ipak fokusira na lični izbor žena dovoljno privilegovanih da vrše kontrolu nad sopstvenim seksualnim izražavanjem. Nažalost, većina žena u svetu nema tu slobodu.

Ženina seksualnost nikada ne bi trebalo da bude u službi njenih politika. Ako ste lezbejka, to je zaista sjajno. Ako niste lezbejka, koga briga? Mene nije briga. Ne zanima me s kim imaš seks sa ili kako sebe nazivaš; to je tvoja stvar. Falocentrična seksualnost oblikovana tržištem se može i treba se kritikovati. Prinudna heteroseksualnost mora biti kritikovana. [IV] Ova kritika ne daje feministkinjama dozvolu da propisuju određene vrste seksualnog ponašanja, identiteta, ili želja kao više “feminističkih” od drugih.

Fremde-Haut

Fariba, levo, koju igra Jasmin Tabatabai, Iranska lezbejka imigrantkinja, iskoristi priliku samoubistva jednog čoveka da se predstavlja kao muškarac da bi ostala u Nemačkoj, u filmu Angelina Maccarone “Razotkrivena.”

Patrijarhat manipuliše ženskom seksualnošću u korist muškaraca i u korist heteronormativnosti. Političko lezbejstvo radi nešto slično samo u obrnutom smeru. Evo kako: teorija političkog lezbijstva tvrdi da je seksualnost u potpunosti društveno konstruisana. [VIII] Ovakvo formulisanje prikazuje žene koje nisu lezbejke – bilo imenom ili delom, kao samoidentifikovane identitetske – muškarce. Slično tome, izjava da “bilo koja žena može da bude lezbejka” postavlja lezbejstvo kao način postojanja kome žene treba da teže kao prema obliku feminističke svesti. Političko lezbejstvo time oblikuje lezbejstvo kao aspiraciono (kao pitanje izbora prim.prev.), a ne kao neutralno ili incidentno.

Sama definicija hijerarhije je “sistem ili organizacija u kojoj su ljudi ili grupe rangirani jedni iznad drugih u skladu sa statusom ili autoritetom“. [V] Zbog toga je neizbežno da se hijerarhija stvara kada se jedan oblik seksualnog izražavanja smatra boljim, prosvetljenijim, ili više politički efikasnim od drugog. Uspostavljanjem ovakve hijerarhije, pritisak da promenimo svoj seksualni identitet se generiše bez obzira da li je pritisak nameran ili ne. Pozitivno sugerisanje promene je inherentno ideji da je lezbejstvo (politički) superiorniji ili poželjniji način postojanja.

Veličanje lezbejstva kroz prizmu feminističkih politika projektuje fantaziju na one žene koje su lezbejke bez obzira na njihove političke stavove. To apstrahuje iskustva žena koje vole žene tako da se čini da su sve lezbejke i – feministkinje. [VI] Ovo nije fer prema lezbejkama koji nose teret nerealnih očekivanja ove političke teorije. To je takođe očigledno lažna procena lezbejstva u stvarnom svetu. Postoje beskrajni primeri lezbejki koji daju prvenstvo muškaracima nad ženama, koje zlostavljaju druge žene, ili koje ne razumeju žene kao potlačenu klasu ljudi. Nisam sigurna da političke lezbejke baš cene ponekad neprijatne realnosti lezbejske zajednice, u sadašnjosti i istorijski. Nadalje, u nekim delovima sveta sada je moguće za lezbejke da postanu gotovo potpuno asimilovane od strane društvenih normi. Kao udata lezbejka u velikom Komonveltu Masačusetsa, ja ne mogu da se setim kada se neko poslednji put narogušio na naše javne izlive nežnosti. Nikoga nije briga što sam lezbejka. To očigledno nije pretnja njihovoj heteroseksualnosti ili bilo čemu drugom do čega im je stalo.

Screen+Shot+2015-04-23+at+2.03.08+PM

Model savremenog lezbejskog života via https://instagram.com/therealmelroy/

Korišćenje “lezbejskog” identiteta u svrhu političke borbe protiv patrijarhata pretvara želje nekih žena u pokušaje osvete nekih drugih žena. Manifest lezbejske feminističke politike “Woman Identified Woman” kaže, “Lezbejka je bes svih žena kondenzovanih do tačke eksplozije.” [VII] Ova definicija koristi “lezbejku” kao poruku upućenu muškarcima, kao uvredu. To je apsolutna suprotnost onome što ja mislim o mojoj lezbejskoj partnerki. Usvajanje identiteta političke lezbejke kao reakcije na patrijarhat nije izraz ljubavi ili želje, niti se radi o ženama. Tu se u osnovi radi o muškarcima; koristi se lezbejski identitet da se “radikalno” prekoračuje društvena norma heteroseksualnosti. Ne možemo koristiti društveni identitet da bi ostvarile “oslobođenje” kao što ne možemo ni transgresijom rodnih uloga biti oslobođene dinamike moći patrijarhata. Moramo da promenimo sam sistem, a ne naše individualno ponašanje ili identitet unutar ovog sistema.

Lavender_Menace_1970_Lesbian_Feminist

Lezbejke feministkinje, 1970

Političko lezbejstvo ima dugu i istaknutu feminističku istoriju. Neki teoretičari i dalje tvrde [VIII] da zaslužuje mesto za stolom “radikalnog feminizma”. Ali ovaj apel za uspostavljanjem tradicije me ne ubeđuje da je to baš tako. Identitet-kao-društveni nastup nije politički delotvoran, jer je to individualistički pristup sistemskom problemu. Političko lezbejstvo nas uči da vidimo lezbejstvo iz perspektive spoljnog posmatrača: to je u suštini društveni samoidentifikujućiidentitet kroz koji bi trebale da podrivamo dominantnu paradigmu heteroseksualnosti. Oni koji podržavaju političko lezbejstvo kao efikasnu feminističko političko delovanje dozvolili su da politike identiteta zaraze njihovu ideologiju.

Ja se identifikujem kao lezbejka protiv političkog lezbejstva.

_______________________________________

[i] U vezi performativnih glagola pogledajte “I Say It, Therefore It Is

[ii] Gej signaliziranje maramicama

[iii] Više o identitetskim politikama ovde.

[iv] Prinudna Heteroseksualnost i lezbejska iskustva, od Adrienne Rich

[u] Guglajte “hijerarhija“.

[vi] Pogledajte prethodni tekst “Lezbejka i feministkinja nisu sinonimi, prošireno

[vii] Woman Identified Woman

[VIII] LEZBEJSKI FEMINIZAM je najradikalniji, a stoga možda i najkonsekventniji oblik feminizma (radikalan toliko da čak ni same lezbejke koje su feministkinje nisu uvek i jednoglasno i lezbejske feministkinje). Počiva na idejama da su seksizam i heteroseksizam beznadežno udvojeni i ispreplitani – svaki oblik zločina, nejednakosti i nesreće vodi poreklo od muškog nametanja moći ženama, a jedini način da se ta moć održi jeste institucija heteroseksualnosti. Patrijarhalna društva čine sve da žene stupe u heteroseksualne odnose, stigmatizujući, obezvređujući i sankcionišući sve alternative toj praksi. Čim stupe u takve odnose, žene potpadaju pod kontrolu muškaraca koji ih primoravaju na primerno ponašanje pretnjama ili seksualnim ili fizičkim zlostavljanjem, ekonomskim sankcijama, nasiljem nad decom itd. Postigavši pokornost ženâ posredstvom prinudne heteroseksualnosti, patrijarhat čini sve da bi se korist muškaraca (bili oni gej ili strejt) uvećala i umnožavala. A kako je muška dominacija ključni mehanizam za održanje patrijarhata, proizlazi da nije moguće istovremeno biti žena heteroseksualne orijentacije i feministkinja. Zbog toga se lezbejske feministkinje zalažu za duhovno i moralno separatisanje od patrijarhalnih i generalno muških vrednosti.
(Adriana Zaharijević, Neko je rekao feminizam?, str. 420)

Napisala Elizabeth HUNGERFORD, 4.april 2014.

Kelly Fox: Nema ničeg ravnopravnog u “bračnoj ravnopravnosti”


Kao i mnogi drugi kvir ljudi kritični prema bračnoj ravnopravnosti, gledala sam u petak reakcije na Scotus presudu u vezi sa bračnom ravnopravnošću, sa radoznalošću, užasavanjem i tugom. Reakcije koje su bile posledica presude predstavljaju oštro podsećanje da je pokret za bračnu ravnopravnost od početka bio zaglibljen u rasizmu, anti-feminizmu, te da je ućutkivao ne bele ljude, siromašne, trans osobe, imigrante, zatvorenike, osobe sa invaliditetom i žene. I ućutkivao je ljude doslovno, kao što smo videli u slučaju latine Jennicet Gutiérrez, trans žene bez dokumenata USA, koja se zalaže za okončanje nasilja i zloupotrebe LGBTQ imigranata, a kojoj su drugi LGBTQ ljudi bukvalno vikali “UUUU” u Beloj kući na događaju LGBTQ ponosa. Ništa nije učinilo očiglednijim da se u mejnstrim pokretu LGBTQ bračne ravnopravnosti gotovo isključivo radi o asimilaciji i muvanju da se uđe u establišment, kao što su to učinile ove zastrašujuće reakcije kvir ljudi u Beloj kući na Jennicet Gutierrez. Naše kvir pramajke mora da se okreću u grobu.

Ali ovo nije slika o bračnoj ravnopravnosti koju su homoseksualci i saveznici prikazali na društvenim mrežama. Idite na Facebook, Tvitter, ili bilo koji drugi društvenu mrežu i videćete da dva štetna mita o bračnoj ravnopravnosti cirkulišu:
1. Gej brak je pobeda društvene pravde!
2. Naravno da homoseksualaci treba da mogu da se venčavaju, jer JE BRAK SVETINJA !!! Brak je sveta institucija u kojoj se radi o ljubavi !!!!!!

Bračna ravnopravnost je pobeda društvene pravde !!!

Ne nije.

Termin bračna ravnopravnost je vrhunac ironije. Time što daje prednost određenim vezama među ljudima u odnosu na ostale veze država definiše šta je to neravnopravnost. Brak kao institucija postoji da održava neravnopravnost i kao državni alat očvršćava vlast, imovinu, i privilegiju u porodičniim odnosima, kroz sisteme poput nasleđivanja. Brak je stvoren da učvrsti bogatstvo i moć u rukama belih muškaraca.

Brak je prinudna državna (pravna) institucija koja održava hijerarhijsku neravnopravnost, bez obzira ko ga praktikuje. Zato sam protiv SVIH brakova; gej, strejt, ili na drugih. Ja ne želim da se ljudi moraju venčavati da bi stekli osnovna ljudska prava. Ne želim da neki ljudi imaju „1.138 prava“. Želim SVA prava za SVE ljude.

Brak pomaže samo materijalno obezbeđenim kvir parovima, koji mogu da podele svoja bogatstva i beneficije. Možete da dobijete zdravstveno osiguranje svog partnera samo ako oni imaju posao koji podrazumeva zdravstveno osiguranje. Možete samo da imigrirate AKO je vaš partner američki državljanin. Bračna ravnopravnost neće pomoći kvir parovima gde ni jedan/jedna ni drugi/druga nemaju zdravstvenu zaštitu, ili parovima gde niko nije američki državljanin.

Rešenje za kvir ljude koji nemaju pristup zdravstvenoj zaštiti nije gej brak – već stvarni univerzalni, pristup zdravstvenoj zaštiti koji nije zasnovan na privilegijama. Rešenje za kvir ljude koji nisu u mogućnosti da emigriraju nije gej brak – već prava sveobuhvatna reforma imigracionih politika. Rešenje za kvir ljude koji nisu priznati kao roditelji svojoj deci nije gej brak – već reforma roditeljskih prava.

Borba za bračnu ravnopravnost je kanalisala svo vreme, svu energiju i novac u brak koje smo mogli da se potrošimo na pitanja života i smrti sa kojima se suočava kvir zajednica. Izbor da se braku da prioritet je svesna odluka da se prioritetnim učin problem čije rešenje ide na korist samo već privilegovanim kvir ljudima: beloj, cisgender, srednjoj klasi LGBTQ ljudi. Uprkos tome šta Komitet za ljudska prava i druge mainstream LGBTQ organizacije žele da poverujete, brak nije goruće pitanje sa kojim se suočava sa LGBTQ zajednica. Kvir i trans ljudi, posebno kvir i trans ne beli ljudi, su nesrazmerno izloženi zatvorima, beskućništvu, silovanjima, ubistvima i zlostavljanju. Četrnaest ne belih trans žena je ubijeno u ovoj godini, ali izgleda da smo mi bili previše zauzeti planiranjem naših venčanja da bi se zabrinuli.

Pokret za bračnu ravnopravnost nije samo ignorisao, deprioritizirao, i prestao da materijalno podržava pitanja koja se odnose ne bele kvir i trans ljude, već je takođe produžavao rasistički, anti-crni mit o homofobiji crnih ljudi, stalno okrivljujujući crne ljude da podržavaju anti-gej brak zakonodavstvo. Gej rasizam se takođe manifestuje u prisvajanju retorike borbe crnih ljudi za građanska prava, npr. “Gej prava su nova građanska prava!” Žao mi je, ali to što nisi u mogućnosti da dobiješ zdravstveno osiguranje svog partnera nije ista stvar kao da trpiš napade oružjem i iživljavanje od strane policije tokom čina građanske neposlušnosti. To jednostavno nije isto. Spajati ova vrsta iskustava je prisvajajuće, rasistički, i ogrezlo u privilegiji. To spajanje takođe podrazumeva da su gej i crni ljudi odvojene kategorije za poređenje, briše kvir i trans crna ljude, koji žive sa presekom oba identiteta. Ali, možda najštetnije, ta “gej je nova crnost!” retorika implicira da su anti-crni rasizam i borba za građanska prava gotovi, dok gotovo svake nedelje, učimo o novom slučaju ubistva i brutalnosti protiv crnaca od strane policijskih i rasističkih terorista.

Homoseksualci bi trebalo da se venčavaju jer JE BRAK SVETINJA !!!

Čekaj, da li je neko prebacio na Fox News stanicu? Slušam li razgovor između Jerry Falwela i Pat Robertsona? Znamo da je nešto problematično kada grupa ljudi koji se identifikuje kao “napredna” “liberalna” i “feministička” počinje da zvuči kao jato konzervativnih hrišćana na konferenciji „Fokusirajmo se na porodicu“!

I za sve ljude koji su u fazonu, OVO JE POBEDA LJUBAVI !!!!! Jedno brzo pitanje: kakve veze ljubav ima veze sa državnom registracijom braka? Kakve veze ljubav ima sa organizovanjem sopstvenog roda, seksualnosti, i porodice u skladu sa državnim diktatom i heteronormativnim standardima? Kakve veze ljubav ima veze sa asimilacijom u prisilnu državnu instituciju koja učvršćuje rodne, rasne i ekonomske neravnopravnosti?

 

I za moje bližnje kvirove: zašto oživljavamo umiruće patrijarhalne institucije?

Brak nije učinio mnogo za heteroseksualne ljude. Stopa razvoda u ovoj zemlji je astronomska, pa čak i brakovi koji ne završavaju razvodom su često ogorčeni, ili prečesto nasilni. U stvari, bračna nuklearna porodica je statistički najopasnije mesto na kome mogu da se nađu žene i deca u ovoj zemlji. Muško nasilje u porodici, zlostavljanje dece, i seksualno napastvovanje se najčešće javlja u kontekstu bračnih porodica.

I nije slučajno da je brak takva brutalna patrijarhalna institucija. Brak je stvoren da ojača patrijarhat: da učini imovinu žene u imovinom muškarca i da bukvalno učini ženu imovinom muškarca. Prvi talas feminizma je zaslužan za rigoroznu feminističku i materijalističku kritiku braka (ali čini se da nam se u našem neprestanom galamljenju za bračnom ravnopravnošću, desila velika istorijska amnezija i da smo nekako zaboravili vekove feminističkih komentara na instituciju braka.)

Brak je takođe sredstvo supremacije bele rase. SAD su imale zakone protiv-mešanja rasa na snazi do 1967. godine, a rasističke “porodične vrednosti” koje posramljuju i krive siromašne, neudate ne bele žene za sve bolesti društva su svuda u javnom diskursu. Republikanci posebno vole ekonomski prinudne socijalne politike koje ohrabruju siromašne žene da se udaju i na taj način pronađu izlaz “iz siromaštva” i koriste prednosti koje pruža brak kao izgovor za ukidanje socijalnih davanja.

Brak je osnovna gradivna cigla kapitalizma, posebno ovog neoliberalne vrste na našoj aktuelnoj političkoj sceni koja ne može privatizovati javna davanja dovoljno brzo! I nemojmo zaboraviti da je sistem braka je ekonomski prisilan. Ne bi trebalo da se venčavamo da bi imali pristupačnu zdravstvenu zaštitu, ili da bi emigrirali, ili da primimo bilo koju od bezbroj drugih prednosti braka, ali suviše često smo prinuđeni da se venčamo, jer imamo hitnu potrebu za jednim od resursa ili prava koja su nam dostupna samo kroz brak. Moja devojka i ja smo pre nekog vremena htele da registrujemo partnerstvo da bi se dobile benefite registrovanog partnerstva, ali bismo morale da potvrdimo na registraciji da ćemo da se venčamo u budućnosti, ako gej brak bude legalizovan u Wisconsinu. Sveta prinudo!

ALI SVETOST BRAKA !!!! Molimo prosvetlite me: šta je to sveto u prinudnoj strukturi koja podržava patrijarhat, supremaciju belu rase, i kapitalizam?

Verujte mi, ja potpuno razumem argument da biti u ljubavnoj, egalitarističkoj bračnoj vezi može biti divno. Ja sam u jednoj od tih i to je prilično zgodno. Ali ti odnosi su odlični, jer pojedinci uključeni u ove odnose ulažu i dele vrednosti, a ne zato što su u braku. Ema Goldman je to rekla najbolje:

„Ljubav, najsnažniji i najdublji element u čitavom životu, glasnik nade, sreće, zanosa; ljubav, prkosnik svim zakonima, svim konvencijama; ljubav, najslobodniji, najmoćniji kovač ljudske sudbine; kako se može takva sila koja sve pokreće smatrati istoznačnom tom jadnom korovu što su ga država i Crkva začele, braku*?“

Kada veličamo brak kao” svetinju” mi govorimo da su bračni odnosi važniji od drugih odnosa i porodičnih struktura, i dalje stigmatiziramo same i neudate/neoženjene ljude. Sve veze sa zasnovanve na ljubavi i pripadnosti se računaju. Zašto produžavamo štetnu ideju da su jedino one veze koje se uklapaju u industrijski kompleks venčanja vredne slave?

Kvir ljudi su izgrađivali lepe odnose i porodične strukture izvan heteronormativnih državnih diktata od pamtiveka. Ne trebaju nam država i strejt ljude da prepoznaju naše odnose da bismo znali da su oni legitimni.

Zato samo napred, kvirovi, sklopite brak ako je to ono što želite ili morate da uradite. Ne sudim vam. Dođavola, i ja sam u gej braku. Problem ne leži u nama, pojedincima koji se venčavamo. Problem su nekritički i proslavljajući stavovi u vezi braka koji završavaju u ojačavanju patrijarhalnih, rasističkih i kapitalističkih ideologija. Problem je i način na koji je brak postao jedino pitanje LGBTQ politike: kroz deprioritetizaciju borbi protiv problema najugroženijih kvir ljudi u našim zajednicama. Ali ako se venčate, nastavite da se borite za pravdu posle odlaska u sudnicu. Samo napred, podižite neke gej bebe, ali ne zaboravite da podižete i neku buku. Uostalom, mi smo kvirovi. I to je ono zbog čega su nas boginje poslale ovde.

 

via Kelly Fox, Queer Issues Correspondent: There is nothing equal about marriage “equality”

pročitajte: * Emma Goldman “Brak i ljubav” http://anarhisticka-biblioteka.net/library/emma-goldman-brak-i-ljubav

Obećanje socijalističkog feminizma

Welfare Rights Organisation

Welfare Rights Organisation

Obnovi levice će trebati zaključci socijalističko-feminističkih tradicija.

by Johanna Brenner

Dekadama daleko od onih dana feminizma “drugog talasa” u Sjedinjenim Američkim Državama, žalosno je da priznati da je revolucionarni momenat ovog pokreta samo bleda uspomena, dok su ključni aspekti liberalnog feminizma vremenom uključeni u dnevni red vladajuća klase. Ideje liberalnog feminizma su mobilisane da podrže niz neoliberalnih inicijativa, uključujući mere štednje, imperijalistički rat, i strukturalna prilagođavanja.

Nesumnjivo da je važno razumeti kako se to desilo. No, neka najnovija objašnjenja koja nudi akademski feminizam usmeravaju nas u pogrešnom pravcu. Ovi pisci tvrde da je drugi talas feminizma, svojim prenaglašavanjem zakonskih prava i plaćenog rada kao puta ka ravnopravnosti, nesvesno otvorio put neoliberalizmu. Utešno je misliti da su radikalne feministkinje imale taj nivo kontrole nad ishodom naše borbe. Jer, kada bi to bila istina, mi bi sada mogle ispraviti svoje greške, promeniti naše ideje, i povratiti naše revolucionarno uporište.

Želim da iznesem drugačiji argument: delimična ugradnja liberalnog feminizma u neoliberalni ekonomski, politički, kulturni, i društveni poredak se bolje može objasniti pojavom režima akumulacije kapitala koji je suštinski izmenio ekonomiju i globalnog severa i na globalnog juga.

Na globalnom severu, taj novi režim je uveden napadom od strane poslodavaca na radničku klasu, na državu blagostanja, i na istorijske institucije odbrane radničke klase – na sindikate i socijaldemokratske stranke. Ovaj napad, u neoliberalizmu je doveo do političkog konteksta za uspešnu povratnu reakciju protiv radikalnih zahteva feministkinja, anti-rasističkih aktivista, autohtonih naroda, i drugih.

Dok je neoliberalizam ugasio radikalna obećanja drugog talasa, on je takođe stvorio materijalnu bazu za obnovu i širenje socijalističkih feminističkih pokreta vođenih od strane žena radničke klase – bilo žena zaposlenih u formalnoj ekonomiji, sivoj ekonomiji, na selu, bilo nezaposlenih žena.

Dodatno, politički diskurs i strategije organizovanja socijalističkog feminizma dvadeset prvog veka su resurs za borbu levice. Ljudi imaju osećaj da stari oblici leve politike neće biti korisni. U traganju za alternativama, socijalistički feminizam ima mnogo toga da ponudi.

________________________________________

Dominantni feministički politički diskurs drugog talasa nije bio klasični liberalni feminizam – to jest, feminizam koji želi da raščisti bilo koje prepreke ka ostvarivanju individualnih prava žena – već ono što bih nazvala feminizmom socijalne zaštite. (Izvan SAD, gde je bilo stvarnih levih stranaka i gde je socijalistički politički diskurs bio dostupniji feminističkim aktivistkinjama, ove politike bi se mogle nazvati socijal-demokratskim feminizmom.)

Feministkinje socijalne zaštite dele sa liberalnim feminizmom posvećenost individualnim pravima i jednakim mogućnostima, ali one idu i mnogo dalje. One se opsežno i aktivno staraju da se rešavaju problemi zaposlenih žena, da olakšaju ženama teret dvostrukog dana, da poboljšaju položaj žena a posebno položaj majki na tržištu rada, da pruže javne usluge kojima staranje o drugima postaje društveni problem, i da proširi društvenu odgovornost za staranje (npr, kroz plaćeno roditeljsko odsustvo i stipendije za žene koje brinu za članove porodice sa invaliditetom).

Imućnije žene sa vrha profesionalne klase rukovodilaca su drušvena baza klasičnog-liberalnog feminizma. Politika feminizma socijalne zaštite nalazi svoju društvenu bazu pretežno u donjem toku rukovodeće profesionalne klase i naročito među ženama zaposlenim u obrazovanju, socijalnim uslugama i zdravstvu. Žene ne-bele boje kože na profesionalnim / rukovodećim pozicijama češće su zaposlene u ovim industrijama nego u privatnom sektoru. Sindikalne aktivistkinje takođe su odigrale značajnu ulogu u vođenju i organizovanju feminizma socijalne zaštite.

Velikodušno bi bilo okarakterisati ambivalentnim odnos između radničke klase žena / siromašnih žena i srednje klase profesionalnih žena čiji zadatak jeste da vrše uticaj i regulišu sve one koji su definisani kao problematični – siromašne, bolesne, kulturno nepogodne, seksualno devijantne, loše obrazovane. Ove klasne tenzije krvare u feminističkim politikama, kada žene srednje klase feminističke tvrde da predstavljaju žene radničke klase.

Način na koje se ove klasne tenzije izražavaju uveliko je oblikovan i drugim dimenzijama klasne pozicije, kao što su rasa / etnička pripadnost, seksualnost, nacionalnost, i telesna sposobnost. Ključno, politike feministkinja srednje klase se pomeraju i u zavisnosti od nivoa borbenosti, samoorganizovanja, i političke snage žena radničke klase.

Upečatljiv primer ove dinamike može se videti u prvoj polovini 1970-ih. U političkom kontekstu borbe crnih ljudi za ekonomsku pravdu, kojom je upravljala crna radnička klasa i pokret za socijalnu zaštitu – vodeće feministkinje radničke klase u okviru Pokreta za Građanska Prava – feministkinje socijalne zaštite su zastupale vizionarski program širokog opsega tražeći proširenje podrške države za socijalno staranje.

Na primer, 1971. godine, koalicija feminističkih organizacija i organizacija za građanska prava osvojila je zakon koji bi uspostavljao dnevni boravak kao razvojni servis koji se finansira sa federalnog nivoa a koji bi bio na raspolaganju svakom detetu kojem je bio potreban. Iako su feministkinje nesumnjivo to videle kao presudno za zapošljavanje majki, nisu ograničavale taj benefit samo majkama koje rade za platu. Program je uključivao odredbe za medicinske, prehrambene, i obrazovne usluge za decu od ranog detinjstva do četrnaest godina. Usluge su trebale da budu kategorijski finansirane. Predsednik Nikson je stavio veto na taj zakon, ali organizovanje oko njega je nastavljeno tokom 1970-ih.

Nacionalna organizacija za socijalnu zaštitu (NVRO) pokretana je i inspirisana politikom feminizma socijalne zaštite. Ono što je najinteresantnije u vezi sa NVRO je njena sposobnost da kombinuje tvrdnje koje filozofi, pravnici i akademici teže da vide kako konkurentske. Ukratko, ona je u razgovorima prekinula razliku između “potreba” i “prava”.

Maternalistički politički diskursi su suštinski primeri razgovora o “potrebama”. U tim slučajevima, zastupnici maternalističkog diskursa potražuju na osnovu potreba dece i jedinstvenih kapaciteta majke da ispuni te potrebe. Sa druge strane, potreba za rodno-nediskriminatornom praksom zapošljavanja ili ravnopravnim pristupom profesionalnom školovanju je suštinska u razgovoru o “pravima”, gde se insistira na proširivanju individualnih prava žena na ona koja su već data muškarcima.

NVRO je zagovarao garantovani, bezuslovni minimalni dohodak za samohrane majke. Siromašne žene treba da imaju izbora u načinu kako se bave roditeljstvom i one su tvrdile da su one same, jedini odgovarajući autoritet nad pitanjima potreba svoje dece. One treba da dobiju ekonomsku podršku i socijalne usluge bilo da su majke koje ne rade ili zaposlene roditeljke.

Aktivistkinje socijalne zaštite su takođe kritikovale programe zapošljavanja u okviru “rata protiv siromaštva” zbog preusmeravanja samohranih majki na obuku za tradicionalno ženske, slabo plaćene, kancelarijske poslove. Konačno, one su povezale svoje zahteve da materinstvo bude priznato kao dragocen rad ženske ekonomske autonomije kao i njihovo pravo na samoopredeljenje.

Ova sveobuhvatna politika se takođe odrazila na ne-bele žene kroz njihove izazove “pokretu izbora” (pro-choice movement). Dok se radikalno i liberalno krilo feminističkog pokreta fokusiralo na pravo žena na telesnu autonomiju – i pravo da odbiju materinstvo – siromašne ne-bele žene su se suočavale sa dosta drugačijim napadom: prisilnim sterilizacijama u javnim bolnicama gde su se porodile. Osim toga, pokret za socijalnu zaštitu je organizovao siromašne žene, a pogotovo crne žene, da ospore omalovažavanje svog materinstva i stigmatizaciju svoje seksualnosti.

Uključivanjem ideja ne-belih žena aktivistkinja radničke klase, socijalističke feministkinje su artikulisale politiku reproduktivnih prava koja je dosezala izvan govora o izboru (nad materinstvom). Reproduktivna prava uključivala su i pravo da budu majke i da podižu decu u dostojanstvu i zdravlju, u sigurnim naseljima, uz adekvatan prihod i smeštaj.

Ova kolekcija reproduktivnih prava čini program ne-reformskih reformi. Neki od ovih zahteva mogu se izboriti i osvojiti i u kapitalizmu – na primer, stavljanje van zakona rasističke sterilizacije ili diskriminacije majki lezbejki – ali njegovo sveukupno prihvatanje bi bilo nespojivo sa kapitalizmom. U tom smislu, politički diskurs reproduktivnih prava povezuje feminizam sa antikapitalističkim politikama.

Na svom vrhuncu, feminizam drugog talasa zalaže se da društvo preuzme odgovornosti za socijalnu brigu i zaštitu. Prebacivanjem brige i zaštite sa odgovornosti pojedinca na društvenu odgovornost zahtevalo je tada a zahteva i danas preraspodelu bogatstva kapitala na radništvo.

Društvena odgovornost za socijalnu zaštitu zavisi od ekspanzije javnih dobara, koji za uzvrat zavise od oporezivanja bogatstva ili profita. Nadoknade radnicima za vreme provedeno u zbrinjavanju (npr. plaćeno odsustvo roditelja) proširuje plaćenu nadoknadu na račun profita. Pored toga, zahtevajući (ili propisom ili ugovorom) da radna mesta prime i subvencionišu brigu koju radnici obavljaju van radnog mesta, ometa kontrolu poslodavaca nad radnim mestima i tendencionalno se odbija u privatnom sektoru, gde se poslovi i dalje organizuju kao da radnici imaju vrlo malo odgovornosti za brigu.

Drugim rečima, da bi se odgovornost za socijalnu zaštitu i brigu prebacila na društvo potrebno je konfrontiranje sa kapitalističkom klasnom moći. Zbog toga je feminizam socijalne zaštite dvadesetog veka propao.

Suočavanje sa kapitalističkom klasnom moći zahtevalo je širok, militantni, ometajuću društveni pokret – anti-kapitalistički front koji bi povezivao feministička, anti-rasistička, gej prava, i prava imigranata sa sindikatima i radničkom borbom. Ono što je postojalo umesto toga bili su birokratski, sklerotični, podvojeni sindikati koji nisu imali ni interesovanja ni kapaciteta za izgradnju pokreta bilo koje vrste.

U trenutku kada je feminizam socijalne zaštite na svom vrhuncu, sedamdesetih godina 20.veka, cunami kapitalističkog restrukturiranja je stigao, otvarajući novu eru napada na radničku klasu koja je imala male šanse da se odbrani. Dok su se ljudi upinjali da prežive u ovom novom svetskom poretku, dok su kolektivni kapaciteti i solidarnost preselili izvan domašaja, dok su ih konkurencija i nesigurnost dosledno gurali u jednom pravcu, dok su individualistički projekti preživljavanja postajali svakodnevni imperativ, vrata su se otvorila da neoliberalne političke ideje da postignu prevlast.

Uhvaćene između demobilisane radničke klase i Demokratske stranke obuzete neoliberalizmom, feministkinje socijalne zaštite iz srednje klase počele su da se prilagođavaju postojećoj političkoj realnosti. Na primer, ostavljajući iza sveobuhvatne politike NVRO, zagovornice srednje klase su se udaljile od maternalističkih diskursa – “mala deca treba da budu sa svojim majkama” – koje su, koliko god problematične, bile deo njihove odbrane podršci prihoda samohranim majkama.

I one su usvojile neoliberalni diskurs optužbi demokrata i republikanaca da država blagostanja ohrabruje zavisnost. One su prihvatile ideju samodovoljnosti kroz plaćeni rad, iako je bilo očigledno da slabo plaćeni prekarni poslovi dostupni za veliki broj samohranih majki nikada neće dostići nivo minimalne plate za preživljavanje, da su stipendije za brigu o deci (za najsiromašnije žene) neadekvatne za kvalitetnu negu deteta, i da se programe boravka za stariju decu mnogi ne mogu priuštiti.

Drugim rečima, drugi talas feminizam socijalne zaštite nije bio toliko kooptiran koliko je bio politički marginalizovan. I u kontekstu tog poraza, što nije iznenađujuće, politike liberalnog feminizma ne samo da su preselile centar svoje pažnje, već su postale uključene u preovladavajući neoliberalni režim.

Ironično, kako su se zagovornice srednje klase preselile desno, feministkinje radničke klase, naročito u sindikatima sa velikim ili većinskim brojem članica, su ostvarivale značajne dobitke. One su povećale zastupljenost žena na rukovodećim pozicijama, pogurale svoje sindikate da podrže političku mobilizaciju koja je zahtevala legalan abortus (na primer, „pro-izbor, pro-unija“ kampanja Koalicije radničkih sindikata žena), protivile se diskriminaciji LGBT populacije, i postavile zahteve kao što su uporedjivanje vrednosti ženskog i muškog rada i plaćenog roditeljskog odsustva na pregovarački dnevni red. Međutim, poslednji osvojeni dobici brzo su postali prazna obećanja čim su sindikati izgubili svoje pozicije, uključujući i one za pregovaračkim stolom.

Istorija koja nam prethodi je poučna. Feminizam i drugi pokreti protiv ugnjetavanja moraju biti klasni pokreti, a tako moraju i postaviti pitanje, “ko će imati prevlast u okviru ovih pokreta?” Čiji pogledi na svet će utvrditi šta su zahtevi pokreta, kako se ti zahtevi artikulišu i opravdavaju, i kako se sam pokret organizuje?

Po uobičajenom toku događaja, odgovor na ova pitanja je srednja klasa. Ipak, kao i u trenutku radikalizacije drugog talasa, kada je radnička klasa stupila na političku scenu, odnos snaga unutar društvenih pokreta može se pomeriti.

 

________________________________________

U dvadeset prvom veku, žene su ušle na globalnu političku scenu kroz neverovatan niz pokreta. Na globalnom jugu, gde su žene raseljene, zaposlene u prekarnom radu, gde vode domaćinstava, bore se da prežive u neformalnim naseobinama i gradskim slamovima, one nisu samo ključni učesnici u socijalističkim pokretima dvadeset prvog veka, već takođe grade grassroot organizacione projekte koji podrivaju patrijarhalne oblike organizovanja, patrijahalno liderstvo, i patrijahalne pozive na angažovanje.

Na globalnom severu, ovi grassroot projekti su uklljučili nove modele organizovanja radnika (kao što je pokret domaćica) koji se oslanjaju na mobilizaciju članova i na saveze u zajednici. Iako nikada savršeni, naravno, ovi različiti socijalističko-feministički projekati, na severu i jugu, u zajednici i na radnom mestu, nude najbolje nove diskurse rodne ravnopravnosti, novi načine organizovanja, i vizije participativne demokratije.

Posvećenost socijalističkih feministkinja samo-organizovanju podržava organizacione strukture koje su nehijerarhijske i demokratske i samim tim inkluzivnije. Pažnja prema intersekcionalnosti kao vodiču i za program i za politički diskurs – zahtevi koji pokreti čine i jezik koji koristimo da podupremo te zahteve – otvaraju teren na kojem se duboke društvene podele mogu prevazići, a ne reprodukovati.

Razumevanje načina na koji su radna mesta, domaćinstva, i zajednice međusobno povezane dovodi do efikasnijih načina organizovanja i više mogućnosti za koalicione politike, uspostavljanjem veza među onim problemima i borbama koje se često vidi kao veoma različite i odvojene.

Socijalističko-feminističke vizije liderstva i razvoja liderstva promovišu kapacitete aktivistkinja za angažman u demokratskom donošenju odluka i kolektivitetu. Prepoznavanja koja utiču, emocije, i seksualnost su uvek prisutni, oni oblikuju društvene odnose, podstiču aktivistkinje na samorefleksiju, podstiču empatiju i poštovanje za različite načine postojanja u svetu.

Ako želimo da izgradimo socijalizam dvadeset prvog veka, onda je vreme da obratimo pažnju na socijalistički feminizam dvadesetog i dvadeset i prvog veka, pokrećući teoriju i praksu socijalističkog feminizma sa margine u centar radikalne levice.

Adaptirano iz Socialist Studies Vol 10, No 1 (2014).
prevedeno sa www.jacobinmag.com

Jessica Valenti: Društvene mreže štite muškarce od menstruacije, majčinog mleka ili dlačica

Instagram je skinuo sliku umetnice Rupi Kaur na kojoj se videla mala količina njene menstrualne krvi. Kada će društvo prihvatiti žensko telo?

Tamponi su i dalje taboo na Internetu.

Tamponi su i dalje taboo na Internetu. Fotografija via http://www.theguardian.com/

Postoji predvidljiv obrazac za ono kako fotografije žena na društvenim mrežama treba da izgledaju. Grudi u jedva prisutnim bikinijima su dobri (“lajkovane” čak), ali slike grudi u toku dojenja beba su pod znakom pitanja. Slike žena koje ne nose skoro ništa na sebi nisu neuobičajene, ali ako nosiš veličinu preko 10 tvoj nalog može biti zabranjen. Groplan snimci ženskih dupeta i jedva pokrivenih vagina su u redu, sve dok su navedeni delovi tela bez dlaka.

I sada, u kontroverzi koja ponovo obuhvata tehnologiju, umetnost, feminizam i seks, Instagram je pod napadom zbog uklanjanja autoportreta umetnice Rupi Kaur koji prikazuje malu količinu njene menstrualne krvi. Očigledno imati menstruaciju krši “Uslove za korišćenje” tog sajta.

Šira poruka ženama ne može biti jasnija: seksi slike su prikladne, ali slike ženskih tela koje prolaze stvari uobičajene za ženska tela – nisu. Ili, da pojasnimo potpunije: samo slike žena koje muškarci žele da jebu, molim.

Kao što je Kaur istakla na svom nalogu na Tumblru , Instagram je ispunjen slikama maloletnih devojčica koje su “objektivizirane” i “pornifikovane.”

Neću da se izvinjavam što ne hranim ego i ponos mizoginog društva koje prihvata moje telo u donjem vešu, ali neće da pristane na malu fleku“, napisala je.

Jer, zaista je teško zamisliti žene uvređene slikama dojenja, “neurednim” bikini zonama ili menstrualnom krvlju – to predstavlja svakodnevne stvari za mnoge od nas. Giganti društvenih medija “štite” muškarce koji su odrasli sa sanitiziranim i seksualiziranim slikama ženskih tela. Muškarce koji su naučeni od strane pop kulture, kroz reklame i na druge načine da veruju da su ženska tela tu zbog njih. A ukoliko moraju da vide bilo koju ženu koja nije mršava, depilirana i spremna za seks – pa, prinesite im mirišljave soli.

Kako je Kaur napisala : “Njihova mizoginija je ta koja curi.”

S druge strane, naravno da je sama priroda društvenih medija olakšala ženama da predstave raznovrsniji skup slika o tome kako žensko telo može da izgleda kao i šta može da znači. Selfiji, na primer – iako neki o njima misle da su oličenje frivolnosti i samo-obmane – sada se reklamiraju od strane akademskih feministkinja i umetnica kao način da žene “preuzmu kreiranje pogleda“(na njih same) i ponude novi osećaj kontrole ženama kao subjektima pre nego objekatima.

Kada imamo moć da masovno stvaramo sopstvene slike, imamo i moć da stvorimo nov narativ – koji leti pravo u lice onoga kako bi mejnstrim voleo da izgledamo i ponašamo se.

Instagramu u prilog, kompanija je nakon pritužbi povratila sliku Rupi Kaur,  kao što je i Facebook promenio svoje standarde da bi dozvolio “slike žena koje doje ili slike koje prikazuju ženske grudi sa ožiljcima posle mastektomije“. Kompanije informacionih tehnologija počinju da razumeju da će, ako žele da stave moć slika u ruke svojih korisnika, morati da budu saglasni da žene budu prikazane kao potpuni ljudi – a ne kao slike odraza onog što pop kultura želi da budemo.

Što se tiče ljudi koji su sablažnjeni ženskim telima i njihovim prirodnim funkcijama: Ne morate da ih “lajkujete”, ali ćete morati da živite sa njima.

via http://www.theguardian.com/commentisfree/2015/mar/30/social-media-protecting-men-periods-breast-milk-body-hair