Obećanje socijalističkog feminizma

Welfare Rights Organisation

Welfare Rights Organisation

Obnovi levice će trebati zaključci socijalističko-feminističkih tradicija.

by Johanna Brenner

Dekadama daleko od onih dana feminizma “drugog talasa” u Sjedinjenim Američkim Državama, žalosno je da priznati da je revolucionarni momenat ovog pokreta samo bleda uspomena, dok su ključni aspekti liberalnog feminizma vremenom uključeni u dnevni red vladajuća klase. Ideje liberalnog feminizma su mobilisane da podrže niz neoliberalnih inicijativa, uključujući mere štednje, imperijalistički rat, i strukturalna prilagođavanja.

Nesumnjivo da je važno razumeti kako se to desilo. No, neka najnovija objašnjenja koja nudi akademski feminizam usmeravaju nas u pogrešnom pravcu. Ovi pisci tvrde da je drugi talas feminizma, svojim prenaglašavanjem zakonskih prava i plaćenog rada kao puta ka ravnopravnosti, nesvesno otvorio put neoliberalizmu. Utešno je misliti da su radikalne feministkinje imale taj nivo kontrole nad ishodom naše borbe. Jer, kada bi to bila istina, mi bi sada mogle ispraviti svoje greške, promeniti naše ideje, i povratiti naše revolucionarno uporište.

Želim da iznesem drugačiji argument: delimična ugradnja liberalnog feminizma u neoliberalni ekonomski, politički, kulturni, i društveni poredak se bolje može objasniti pojavom režima akumulacije kapitala koji je suštinski izmenio ekonomiju i globalnog severa i na globalnog juga.

Na globalnom severu, taj novi režim je uveden napadom od strane poslodavaca na radničku klasu, na državu blagostanja, i na istorijske institucije odbrane radničke klase – na sindikate i socijaldemokratske stranke. Ovaj napad, u neoliberalizmu je doveo do političkog konteksta za uspešnu povratnu reakciju protiv radikalnih zahteva feministkinja, anti-rasističkih aktivista, autohtonih naroda, i drugih.

Dok je neoliberalizam ugasio radikalna obećanja drugog talasa, on je takođe stvorio materijalnu bazu za obnovu i širenje socijalističkih feminističkih pokreta vođenih od strane žena radničke klase – bilo žena zaposlenih u formalnoj ekonomiji, sivoj ekonomiji, na selu, bilo nezaposlenih žena.

Dodatno, politički diskurs i strategije organizovanja socijalističkog feminizma dvadeset prvog veka su resurs za borbu levice. Ljudi imaju osećaj da stari oblici leve politike neće biti korisni. U traganju za alternativama, socijalistički feminizam ima mnogo toga da ponudi.

________________________________________

Dominantni feministički politički diskurs drugog talasa nije bio klasični liberalni feminizam – to jest, feminizam koji želi da raščisti bilo koje prepreke ka ostvarivanju individualnih prava žena – već ono što bih nazvala feminizmom socijalne zaštite. (Izvan SAD, gde je bilo stvarnih levih stranaka i gde je socijalistički politički diskurs bio dostupniji feminističkim aktivistkinjama, ove politike bi se mogle nazvati socijal-demokratskim feminizmom.)

Feministkinje socijalne zaštite dele sa liberalnim feminizmom posvećenost individualnim pravima i jednakim mogućnostima, ali one idu i mnogo dalje. One se opsežno i aktivno staraju da se rešavaju problemi zaposlenih žena, da olakšaju ženama teret dvostrukog dana, da poboljšaju položaj žena a posebno položaj majki na tržištu rada, da pruže javne usluge kojima staranje o drugima postaje društveni problem, i da proširi društvenu odgovornost za staranje (npr, kroz plaćeno roditeljsko odsustvo i stipendije za žene koje brinu za članove porodice sa invaliditetom).

Imućnije žene sa vrha profesionalne klase rukovodilaca su drušvena baza klasičnog-liberalnog feminizma. Politika feminizma socijalne zaštite nalazi svoju društvenu bazu pretežno u donjem toku rukovodeće profesionalne klase i naročito među ženama zaposlenim u obrazovanju, socijalnim uslugama i zdravstvu. Žene ne-bele boje kože na profesionalnim / rukovodećim pozicijama češće su zaposlene u ovim industrijama nego u privatnom sektoru. Sindikalne aktivistkinje takođe su odigrale značajnu ulogu u vođenju i organizovanju feminizma socijalne zaštite.

Velikodušno bi bilo okarakterisati ambivalentnim odnos između radničke klase žena / siromašnih žena i srednje klase profesionalnih žena čiji zadatak jeste da vrše uticaj i regulišu sve one koji su definisani kao problematični – siromašne, bolesne, kulturno nepogodne, seksualno devijantne, loše obrazovane. Ove klasne tenzije krvare u feminističkim politikama, kada žene srednje klase feminističke tvrde da predstavljaju žene radničke klase.

Način na koje se ove klasne tenzije izražavaju uveliko je oblikovan i drugim dimenzijama klasne pozicije, kao što su rasa / etnička pripadnost, seksualnost, nacionalnost, i telesna sposobnost. Ključno, politike feministkinja srednje klase se pomeraju i u zavisnosti od nivoa borbenosti, samoorganizovanja, i političke snage žena radničke klase.

Upečatljiv primer ove dinamike može se videti u prvoj polovini 1970-ih. U političkom kontekstu borbe crnih ljudi za ekonomsku pravdu, kojom je upravljala crna radnička klasa i pokret za socijalnu zaštitu – vodeće feministkinje radničke klase u okviru Pokreta za Građanska Prava – feministkinje socijalne zaštite su zastupale vizionarski program širokog opsega tražeći proširenje podrške države za socijalno staranje.

Na primer, 1971. godine, koalicija feminističkih organizacija i organizacija za građanska prava osvojila je zakon koji bi uspostavljao dnevni boravak kao razvojni servis koji se finansira sa federalnog nivoa a koji bi bio na raspolaganju svakom detetu kojem je bio potreban. Iako su feministkinje nesumnjivo to videle kao presudno za zapošljavanje majki, nisu ograničavale taj benefit samo majkama koje rade za platu. Program je uključivao odredbe za medicinske, prehrambene, i obrazovne usluge za decu od ranog detinjstva do četrnaest godina. Usluge su trebale da budu kategorijski finansirane. Predsednik Nikson je stavio veto na taj zakon, ali organizovanje oko njega je nastavljeno tokom 1970-ih.

Nacionalna organizacija za socijalnu zaštitu (NVRO) pokretana je i inspirisana politikom feminizma socijalne zaštite. Ono što je najinteresantnije u vezi sa NVRO je njena sposobnost da kombinuje tvrdnje koje filozofi, pravnici i akademici teže da vide kako konkurentske. Ukratko, ona je u razgovorima prekinula razliku između “potreba” i “prava”.

Maternalistički politički diskursi su suštinski primeri razgovora o “potrebama”. U tim slučajevima, zastupnici maternalističkog diskursa potražuju na osnovu potreba dece i jedinstvenih kapaciteta majke da ispuni te potrebe. Sa druge strane, potreba za rodno-nediskriminatornom praksom zapošljavanja ili ravnopravnim pristupom profesionalnom školovanju je suštinska u razgovoru o “pravima”, gde se insistira na proširivanju individualnih prava žena na ona koja su već data muškarcima.

NVRO je zagovarao garantovani, bezuslovni minimalni dohodak za samohrane majke. Siromašne žene treba da imaju izbora u načinu kako se bave roditeljstvom i one su tvrdile da su one same, jedini odgovarajući autoritet nad pitanjima potreba svoje dece. One treba da dobiju ekonomsku podršku i socijalne usluge bilo da su majke koje ne rade ili zaposlene roditeljke.

Aktivistkinje socijalne zaštite su takođe kritikovale programe zapošljavanja u okviru “rata protiv siromaštva” zbog preusmeravanja samohranih majki na obuku za tradicionalno ženske, slabo plaćene, kancelarijske poslove. Konačno, one su povezale svoje zahteve da materinstvo bude priznato kao dragocen rad ženske ekonomske autonomije kao i njihovo pravo na samoopredeljenje.

Ova sveobuhvatna politika se takođe odrazila na ne-bele žene kroz njihove izazove “pokretu izbora” (pro-choice movement). Dok se radikalno i liberalno krilo feminističkog pokreta fokusiralo na pravo žena na telesnu autonomiju – i pravo da odbiju materinstvo – siromašne ne-bele žene su se suočavale sa dosta drugačijim napadom: prisilnim sterilizacijama u javnim bolnicama gde su se porodile. Osim toga, pokret za socijalnu zaštitu je organizovao siromašne žene, a pogotovo crne žene, da ospore omalovažavanje svog materinstva i stigmatizaciju svoje seksualnosti.

Uključivanjem ideja ne-belih žena aktivistkinja radničke klase, socijalističke feministkinje su artikulisale politiku reproduktivnih prava koja je dosezala izvan govora o izboru (nad materinstvom). Reproduktivna prava uključivala su i pravo da budu majke i da podižu decu u dostojanstvu i zdravlju, u sigurnim naseljima, uz adekvatan prihod i smeštaj.

Ova kolekcija reproduktivnih prava čini program ne-reformskih reformi. Neki od ovih zahteva mogu se izboriti i osvojiti i u kapitalizmu – na primer, stavljanje van zakona rasističke sterilizacije ili diskriminacije majki lezbejki – ali njegovo sveukupno prihvatanje bi bilo nespojivo sa kapitalizmom. U tom smislu, politički diskurs reproduktivnih prava povezuje feminizam sa antikapitalističkim politikama.

Na svom vrhuncu, feminizam drugog talasa zalaže se da društvo preuzme odgovornosti za socijalnu brigu i zaštitu. Prebacivanjem brige i zaštite sa odgovornosti pojedinca na društvenu odgovornost zahtevalo je tada a zahteva i danas preraspodelu bogatstva kapitala na radništvo.

Društvena odgovornost za socijalnu zaštitu zavisi od ekspanzije javnih dobara, koji za uzvrat zavise od oporezivanja bogatstva ili profita. Nadoknade radnicima za vreme provedeno u zbrinjavanju (npr. plaćeno odsustvo roditelja) proširuje plaćenu nadoknadu na račun profita. Pored toga, zahtevajući (ili propisom ili ugovorom) da radna mesta prime i subvencionišu brigu koju radnici obavljaju van radnog mesta, ometa kontrolu poslodavaca nad radnim mestima i tendencionalno se odbija u privatnom sektoru, gde se poslovi i dalje organizuju kao da radnici imaju vrlo malo odgovornosti za brigu.

Drugim rečima, da bi se odgovornost za socijalnu zaštitu i brigu prebacila na društvo potrebno je konfrontiranje sa kapitalističkom klasnom moći. Zbog toga je feminizam socijalne zaštite dvadesetog veka propao.

Suočavanje sa kapitalističkom klasnom moći zahtevalo je širok, militantni, ometajuću društveni pokret – anti-kapitalistički front koji bi povezivao feministička, anti-rasistička, gej prava, i prava imigranata sa sindikatima i radničkom borbom. Ono što je postojalo umesto toga bili su birokratski, sklerotični, podvojeni sindikati koji nisu imali ni interesovanja ni kapaciteta za izgradnju pokreta bilo koje vrste.

U trenutku kada je feminizam socijalne zaštite na svom vrhuncu, sedamdesetih godina 20.veka, cunami kapitalističkog restrukturiranja je stigao, otvarajući novu eru napada na radničku klasu koja je imala male šanse da se odbrani. Dok su se ljudi upinjali da prežive u ovom novom svetskom poretku, dok su kolektivni kapaciteti i solidarnost preselili izvan domašaja, dok su ih konkurencija i nesigurnost dosledno gurali u jednom pravcu, dok su individualistički projekti preživljavanja postajali svakodnevni imperativ, vrata su se otvorila da neoliberalne političke ideje da postignu prevlast.

Uhvaćene između demobilisane radničke klase i Demokratske stranke obuzete neoliberalizmom, feministkinje socijalne zaštite iz srednje klase počele su da se prilagođavaju postojećoj političkoj realnosti. Na primer, ostavljajući iza sveobuhvatne politike NVRO, zagovornice srednje klase su se udaljile od maternalističkih diskursa – “mala deca treba da budu sa svojim majkama” – koje su, koliko god problematične, bile deo njihove odbrane podršci prihoda samohranim majkama.

I one su usvojile neoliberalni diskurs optužbi demokrata i republikanaca da država blagostanja ohrabruje zavisnost. One su prihvatile ideju samodovoljnosti kroz plaćeni rad, iako je bilo očigledno da slabo plaćeni prekarni poslovi dostupni za veliki broj samohranih majki nikada neće dostići nivo minimalne plate za preživljavanje, da su stipendije za brigu o deci (za najsiromašnije žene) neadekvatne za kvalitetnu negu deteta, i da se programe boravka za stariju decu mnogi ne mogu priuštiti.

Drugim rečima, drugi talas feminizam socijalne zaštite nije bio toliko kooptiran koliko je bio politički marginalizovan. I u kontekstu tog poraza, što nije iznenađujuće, politike liberalnog feminizma ne samo da su preselile centar svoje pažnje, već su postale uključene u preovladavajući neoliberalni režim.

Ironično, kako su se zagovornice srednje klase preselile desno, feministkinje radničke klase, naročito u sindikatima sa velikim ili većinskim brojem članica, su ostvarivale značajne dobitke. One su povećale zastupljenost žena na rukovodećim pozicijama, pogurale svoje sindikate da podrže političku mobilizaciju koja je zahtevala legalan abortus (na primer, „pro-izbor, pro-unija“ kampanja Koalicije radničkih sindikata žena), protivile se diskriminaciji LGBT populacije, i postavile zahteve kao što su uporedjivanje vrednosti ženskog i muškog rada i plaćenog roditeljskog odsustva na pregovarački dnevni red. Međutim, poslednji osvojeni dobici brzo su postali prazna obećanja čim su sindikati izgubili svoje pozicije, uključujući i one za pregovaračkim stolom.

Istorija koja nam prethodi je poučna. Feminizam i drugi pokreti protiv ugnjetavanja moraju biti klasni pokreti, a tako moraju i postaviti pitanje, “ko će imati prevlast u okviru ovih pokreta?” Čiji pogledi na svet će utvrditi šta su zahtevi pokreta, kako se ti zahtevi artikulišu i opravdavaju, i kako se sam pokret organizuje?

Po uobičajenom toku događaja, odgovor na ova pitanja je srednja klasa. Ipak, kao i u trenutku radikalizacije drugog talasa, kada je radnička klasa stupila na političku scenu, odnos snaga unutar društvenih pokreta može se pomeriti.

 

________________________________________

U dvadeset prvom veku, žene su ušle na globalnu političku scenu kroz neverovatan niz pokreta. Na globalnom jugu, gde su žene raseljene, zaposlene u prekarnom radu, gde vode domaćinstava, bore se da prežive u neformalnim naseobinama i gradskim slamovima, one nisu samo ključni učesnici u socijalističkim pokretima dvadeset prvog veka, već takođe grade grassroot organizacione projekte koji podrivaju patrijarhalne oblike organizovanja, patrijahalno liderstvo, i patrijahalne pozive na angažovanje.

Na globalnom severu, ovi grassroot projekti su uklljučili nove modele organizovanja radnika (kao što je pokret domaćica) koji se oslanjaju na mobilizaciju članova i na saveze u zajednici. Iako nikada savršeni, naravno, ovi različiti socijalističko-feministički projekati, na severu i jugu, u zajednici i na radnom mestu, nude najbolje nove diskurse rodne ravnopravnosti, novi načine organizovanja, i vizije participativne demokratije.

Posvećenost socijalističkih feministkinja samo-organizovanju podržava organizacione strukture koje su nehijerarhijske i demokratske i samim tim inkluzivnije. Pažnja prema intersekcionalnosti kao vodiču i za program i za politički diskurs – zahtevi koji pokreti čine i jezik koji koristimo da podupremo te zahteve – otvaraju teren na kojem se duboke društvene podele mogu prevazići, a ne reprodukovati.

Razumevanje načina na koji su radna mesta, domaćinstva, i zajednice međusobno povezane dovodi do efikasnijih načina organizovanja i više mogućnosti za koalicione politike, uspostavljanjem veza među onim problemima i borbama koje se često vidi kao veoma različite i odvojene.

Socijalističko-feminističke vizije liderstva i razvoja liderstva promovišu kapacitete aktivistkinja za angažman u demokratskom donošenju odluka i kolektivitetu. Prepoznavanja koja utiču, emocije, i seksualnost su uvek prisutni, oni oblikuju društvene odnose, podstiču aktivistkinje na samorefleksiju, podstiču empatiju i poštovanje za različite načine postojanja u svetu.

Ako želimo da izgradimo socijalizam dvadeset prvog veka, onda je vreme da obratimo pažnju na socijalistički feminizam dvadesetog i dvadeset i prvog veka, pokrećući teoriju i praksu socijalističkog feminizma sa margine u centar radikalne levice.

Adaptirano iz Socialist Studies Vol 10, No 1 (2014).
prevedeno sa www.jacobinmag.com

Lepa Mladjenović: Osam beleški o Adrijen Rič

Adrienne Ritch

Adrienne Rich (http://en.wikipedia.org/wiki/Adrienne_Rich) – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

 

 Širimo mogućnosti istine među nama – Adrijen Rič

Cela jedna generacija feministkinja lezbejki je odrasla u politici i poetici Adrijen Rič i Odri Lord. Ja sam jedna od njih.  Prvi stih Adrijen Rič kojeg sam čitala nebrojeno puta bio je iz  Dvadeset jedne ljubavne pesme:[1]

Pravila pucaju kao toplomer,

živa se prosipa po išpartanim sistemima,

mi smo u zemlji bez jezika

bez zakona,

šta god radimo čista je invencija

mape koje su nam dali zastarele su

već godinama[2]

Tako smo živele mi lezbejke osamdesetih u Jugoslaviji – ništa pre nas, nijedna smernica, nijedna komšinica lezbejka, nijedan tekst na ‘našem’ jeziku. Sve sto smo radile bilo je čista invencija.  A svaka je u početku mislila da je jedina lezbejka na svetu.  Nosile smo ogromno uzbuđenje u telima, ljubav bez imena, sreću novog erotskog dodira koju je čuvala samo svetlost lune. Sredinom osamdesetih već je bilo nas koje smo se prepoznale u feminističkim grupama u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.  Tada će, iz ogromne žudnje za susretom nastati prve lezbejske grupe u zemlji, Lilit LL u Ljubljani i Lila inicijativa u Zagrebu.

 

II Prisilna heteroseksualnost i lezbejska egzistencija

A onda sam, devedesete godine, otkrila istorijski tekst Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija.[3]  Čitala sam ga više puta i počela da ga prevodim na maminom kompjuteru, koji je tada imao flopi diskove, uveče kasno kada više niko nije na njemu pisao.  Taj tekst je promenio moj  život.

Prvo, Adrijen Rič mi je pokazala da sve ono što sam znala o feminističkoj analizi potčinjavanja i prisvajanja ženskog tela nije dovoljno. Nedostajala je dimenzija prisilne heteroseksalnosti. „Heteroseksualnost je nasilna politička institucija kojom su obezbeđena muška prava nad telesnom, emotivnom i ekonomskom dimenzijom žena.” Tekst počinje sa beskrajnim nabrajnjem raznih oblika muškog nasilja nad ženama i negiranja ženske seksualnost kao primerima ove duboke heteroseksualne zavere. Ništa više u mom pogledu na svet nije bilo isto.  ‘Puklo’ mi je pred očima da je patrijarhat sistem sa ciljem da žene ne samo budu posedovane od muškaraca, nego da taj odnos zavisnosti i ropstva bude zapečaćen heteroseksualnom žudnjom.  Ne samo da ćete od jednog roda biti potčinjene nego ćete se zaljubljivati u potčinitelje.  Kakva prevara!

Drugo, Adrijen Rič nam je u ovom radu podarila pojam lezbejskog kontinuuma i podsetila nas da je uvek bilo žena koje su se nežno volele, ljubile, podržavale i brinule jedna za drugu.  Isto tako, reći će ona,  žene su uvek morale da kriju svoje saradništvo i nežnost. „Povezanost između i među ženama izaziva najviše straha, najviše je problematična i u isto vreme je potencijalno najveća snaga za promene na planeti”.

Treće, dala nam je i pojam lezbejske egzistencije koji obuhvata i sadašnji proces kreiranja novog postajanja lezbejkom u mizoginičnom, a ona bi rekla, u ginofobičnom svetu, i činjenicu istorijskog prisustva lezbejki.  Biti lezbejka nije samo životni stil niti samo seksualna orijentacija.

Adrienne&Clare&Michelle

Adrienne Rich, Michelle Cliff (http://en.wikipedia.org/wiki/Michelle_Cliff) & Clare Coss – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

Ceo tekst Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija sam prevela sa još jednom aktivistkinjom, ali počeo je rat i više nisam u sebi imala mesta i snage za njegovo sređivanje.  Uskoro su stigli kompjuteri sa drugom vrstom disketa, i prevod je ostao u mom telu.  Više godina kasnije, aktivistkinje lezbijske grupe Kontra u Zagrebu su odlučile da izdaju ovaj istorijski tekst koji je u mnogim zemljama prevođen u kuhinjama uz puno entuzijazma i razgovora[4]. Predivna žuta knjižica je objavljena 2002. godine. Na koricama je strip Katrin Kremler (Katrin Kremmler), mlade lezbejske umetnice iz Nemačke.

III Beleške o laganju

Drugi tekst koji ima istoriju u lezbejskom pokretu je Beleške o laganju[5].  Bilo je to prvi put na sastancima Feminističke grupe Žene i društvo u Studentskom kulturnom centru krajem osamdesetih.  Tekst nam je na engleskom donela Slađana Marković, i nas nekoliko smo satima diskutovale šta to znači kada si u lezbejskom odnosu i koju drugačiju feminističku etiku zastupaš?[6]  Da li utvrdjuješ onaj isti poznati moral muževa koji menjaju tajne ljubavnice jednu za drugom?  Ne, Adrijen Rič u ovom tekstu odbija patrijarhalne oblike kontrole i zloupotrebe moći, odbija da jedna drugu stavljamo u situacije poniženja i govori o funkcijama laganja u odnosu.  Po noj bi feministička etika počivala na raspodeli moći i na odgovornosti – jel moji izbori su novi svet koji želim za sebe i za nas.  ‘Biram da ovde hodam.’

Kasnije, tekst su sjajno prevele feministkinje Nataša Milenković i Milica Minić, i objavile smo ga u Feminističkim sveskama za vreme rata.  Država u kojoj smo živele tada izgledala je sve gore, i proizvodila je fašizam koji se na početku jedva prepoznavao.  Žarana Papić je to zvala šibicarski fašizam.  Da malo pojasnim.  Osamdesetih, po neki muškarci su na ulici zarađivali tako što su šibicarili.  Imali bi tri kutije za šibice, tada su sve bile indigo plave.  Stavili bi kliker ili smežuranu kuglicu od papira ispod jedne kutije i onda bi vrteli kutije, a ti bi trebalo da pogodiš gde je kliker.  Na početku bi rekli pravila igre:  prvo uložiš novac i ako pogodiš ispod koje kutije je kuglica tvoje je duplo, ako ne pogodiš uzima šibicar.  Medjutim, kad igra krene, nije više ništa po pravilima igre. On ima saradnika koji te ili ometa ili navodno savetuje, i tako dalje.  Šibicar bi te preokrenuo dok si rekla piksla, i na kraju bi uvek on dobio i uzeo sav novac.  A ti bi ostala zapanjena i prevarena. To je metafora koju je naša draga Žarana Papić, feministička antropološkinja, koristila da nam pojasni gde mi u svari živimo.  Dakle, dok nas je proizvodnja varanja u Srbiji šibala, mi smo u Labrisu, našoj feminističko lezbejskoj grupi istraživale nove etike.  Sećam se jedne godine u stanu Centra za ženske studije u Vajkovićevoj ulici, imale smo radionicu koju ću pamtiti celog života.  Ljiljana Živković je tada bila koordinatorka Labrisa, i nas dve smo facilitirale radionicu iskustva. Pitanje je bilo: Šta bi svaka od nas uradila u sledećoj situaciji:  Ako su A i B u lezbejskom odnosu zajedno već pet godina, a A se zaljubi u C i sa njom vodi ljubav, šta bih ja uradila da sam na mestu A, na mestu B ili C ?   Dok je država vežbala šibicarenje mi smo se vežbale za jedan drugi moral, za jednu drugu državu.  Radionica je trajala više od tri sata, u susretu feministkinja i onih koje nikad o feminizmu čule nisu a kamoli o Adrijen Rič i njenom tekstu kojeg smo već neke od nas držale za lezbejski zakon.  Dakle, evo jednog dogovora:  Neće se ljubavnica C ni dogoditi dok sam ja A.  To je rekla jedna radikalna feministkinja lezbejka, i kada je to izgovorila nastao je žagor, Kako! Zašto da propustiš šansu! Odkud ti to znaš?!  A ta se smeškala simpatično i govorila Znam!   Onda je bilo odogovora, Pa trebalo bi da popričam sa partnericom B o C ali ne znam kako, to je skoro nemoguće.  Onda je jedna nova rekla,  Tu nema nikave priče, čemu uopšte ova radionica, A je sa B i sa C i ništa nikome ne govori!  Feministkinje lezbejke su odgovarale, Ne može tako, ako sam ja C zašto da živim u laži, bolje da mi kaže.  Jer kada razgovaramo jedna s drugom ‘…sve vreme pokušavamo da proširimo mogućnosti istine među nama.’ Reći će naša heriona Adrijen Rič istorijsku rečenicu iz ovog dela: ‘Širimo mogućnosti istine među nama’.

Hvala Adrijen Rič što je izabrala da postoji medju prijateljicama baš ovakva kakva nam se dala.  Kako nas je oplemenila i zajedno sa drugima napravila celu jednu generaciju dobrih ljudi, feministkinja.  ‘Mi koje nismo iste. Mi kojih je mnogo i koje ne želimo da budemo iste.’[7]

 

IV Nelojalne civilizaciji

Za vreme rata devedesetih štampale smo jednu po jednu Feminističku svesku. U početku, tim su činile  Nadežda Ćetković, Slavica Stojanović, Jasmina Tešanović i ja, a kasnije su se pridružle i druge žene.  U jednoj od svezaka iz 1998. godine, objavile smo prevod teksta „Nelojalne civilizaciji: feminizam, rasizam i ginefobija”.[8]  Prevela ga je sa uživanjem Ana Zorbić, feministička lezbejska aktivistkinja iz Ženskog prostora u Nišu.[9]  Sećam se sopstvenog uzbuđenja dok sam čitala tekst.  Niko mi do tada nije rekao da sam ja Belkinja. A još manje da sam Belkinja rasistkinja. Tako je!  Šta ja znam o Crnkinjama u svetu?  Šta ja znam o Romkinjama u mom gradu, kako one žive, a kako one vide mene?  Kako da znam kada je u lektiri bilo samo brdo belih muških knjiga.  Čija je odgovornost?

Adrijen Rič je ovaj tekst napisala nakon dugih razgovora sa deset feminističkih autorki različitih boja/rasa koje su sve imenovane u uvodu. „Počeću tvrdnjom da sam rođena u rasističkom i patrijarhalnom domu, rasističkom i patrijarhalnom gradu i kulturi”.  Jedna od njenih teza je teza o ‘belom solipsizmu’ kojeg opisuje kao perceptivnu praksu koja implicira da je perspektiva belih ljudi univerzalna:  to je „tendencija belih da govore, zamišljaju i misle kao da belost opisuje svet”.  Da bi to još pojasnila, Adrijen Rič koristi i termin ‘slepoća za boju’ – ignorisanje rasnih razlika. Dok sam čitala ovaj tekst, stalno sam povezivala sebe u svojoj ulici sa Adrijen u njenoj, da bi mi tekst prošao kroz telo. Da bih se približila onome što je Adrijen Rič htela da mi kaže za Afro-Amerikanke, za Romkinje – da slepoća za boju prikriva parcijalnost percepcije belih. „Činjenica je da je ‘privilegija’ belkinja ili žena iz srednje klase smrtonosna igračka”. Sledeće pitanje je bilo, ako se složim s njom, ako osvešćujem da sam i ja deo ove slepoće sa igračkom, šta mi je činiti?  – Nelojalnost Civilizaciji, reći će Adrijen Rič!  Kakva istorijska formulacija! Zamišljala sam kako je Adrijen na momenat stala na stranu domorotkinja koje se baškare na plaži i smeše belima: Šta ćete sad?  Mi feministkinje lezbejke nismo sa vama!   Cela istorija je bila toliko muška i toliko bela da bi me obuzela mučnina kada bih samo na tren to trebalo da osetim stomakom.  Šta znači biti bela, osećati se belom u Srbiji?  Kako to da nemam sećanje ni na jednu sliku iz porodice ili literature kako ne-bela i bela žena sede zajedno piju kafu i pričaju?   Biti izdajica svoje rase – to nije samo koncept, za to je potreban konkretan odnos. Za mene je ovaj tekst Adrijen Rič bio početak političkog osvešćenja o mojoj sopstvenoj ulozi u diskriminaciji Romkinja i ja sam ga videla kao postavljeni zadatak. Kao početak nelojalnosti politici belosti.

… to su tajne

posledice revolucije!

da se dve žene mogu sresti.[10]

V Biografija

Adrijen Rič je pesnikinja i feministička esejistkinja – jedna od onih koje su uvele potčinjenost žena i lezbejki u srž poezije.  Vole je feministkinje, lezbejke, anti rasistkinje, anti fašistkinje, anti ratne aktivistkinje, jel je o svim ovim temama detaljno i ozbiljno pisala u 7 knjiga eseja i 25 knjiga poezije.  Rodjena je 1929 u Baltimoru, a umrla je 27 marta 2012 u Kaliforniji.  U svom burnom životu angažovane pesnikinje i predavačice važni detalji su da je vrlo rano postala politički aktivna u Novoj Levici, u pokretu za civlina prava Crnaca i u feminističkom pokretu.   Godine 1974 izdala je knjigu Ronjenje u propast (Diving into the Wreck) koja se često karatkeriše kao ‘ljuta ’, ili kao feministička, a za koju joj je zajedno sa Alenom Ginzbergom dodeljenja Nacionalna nagrada za poeziju.[11]  Ali, Adrijen Rič je odbila da ovu nagradu uzme lično već ju je podelila sa spisateljicama koje su te godine isto bile predložene za nagradu, Alis Voker (Alice Walker) i Odri Lord  (Audre Lorde) ‘u ime svih žena’.  Nakon toga će istu nagradu dobiti još dva puta, a odbiće nagradu od predsednika zbog svoje jasne anti-SAD politike, za koju je u mnogim pesmama iskazivala da ju je sramota.

Već u drugoj polovini šezdesetih godina dvadesetog veka, počinje da predaje i do kraja života biće predavačica na univerzitetima u SAD, kao što su Kolumbija, Gradski koledž u Njujorku, Ratgers, Kalifornijski univerzitet u Santa Kruzu, i mnogim drugim.

Bila je udata i majka je tri sina. Kako je sedamdesetih sve više bila angažovana u društvenim pokretima, a sve manje vezana za svog supruga,  njih dvoje se rastaju 1976. godine. Posle razvoda slede dva važna dogođaja. Njen bivši muž izvršava samoubistvo, o čemu je Adrijen Rič pisala u svojoj poeziji. Drugi važan trenutak je početak zajedničkog života sa spisateljicom Mišel Klif (Michelle Cliff)  ‘…Sanjala sam da si pesma’.

AdrienneR_2

Adrienne Rich (http://en.wikipedia.org/wiki/Adrienne_Rich) – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

O svom iskustvu majčinstva napisala je 1976. godine odličnu knjigu Od žene rođene: majčinstvo kao iskustvo i institucija.[12] Kasnije će se pojaviti dve sjajne knjige njenih istorijskih eseja koje su postale feministički klasici.[13] Početkom osamdesetih godina prošlog veka, zbog reumatskog artritisa autorke, Adrijen Rič i Mišel Klif se sele iz Njujorka u topliju Kaliforniju gde će zajedno živeti do njene smrti.  Za svoj ogroman, rekla bih revolucionarni rad, dobila je 22 nagrade i počasti.

VI Mart 2012

Tih dana marta 2012 kada je Adrijen Rič umrla, feministička aktivistkinja i spisateljica iz Njujorka Iv Ensler (Eve Ensler) je otvorila Vaginine monologe u prepunoj sali niškog Narodnog pozorišta.   Feministkinje su proslavljale svoja ženska tela u centru grada!  Rada Borić, Iv Ensler i ja samo u kafiću pričale kako nam je Adrijen Rič dala značenja feminističkoj politici, kako nam je bila inspiracija za zajedički svet žena[14]. Te noći u Nišu Iv Ensler je napisala tekst povodom smrti Adrijen Rič za londonske novine ‘Guardian’, u kome citira:

Onog momenta kada osećanje udje u telo

je političko.

Ovaj dodir je politički.[15]

‘Iznova sam čitala ove reči hiljadu puta kao da bi ponavljanje nekako rastopilo linije izmedju ličnog i političkog, pojedinačnog i kolektivnog, privatnog i javnog, tela i zemlje.‘[16]

 

VII

Mora  biti da ima onih medju koje možemo sesti i plakati i još uvek biti smatrane hrabrima.

To je moj prevod poznate rečenice, ali Adrien Rič koristi reč ‘worrior’ i kaže ..Mora  biti da ima onih medju koje možemo sesti i plakati i još uvek biti smatrane ratnicama.[17]  Jasno je da se ovim terminom ratnice Adrijen Rič nadovezuje na istorijsku knjigu Les Guérillères / Warriors od lezbejske spisateljice iz Francuske/Kanade Monik Vitig (Monique Wittig) iz 1969. U ovoj legendi o Amazonkama, Monik Vitig daje moć ženama/lezbejkama da u ratu pobede muški rod i konačno dovedu mir na zemlju kako bi živele u sreći i veselju.  Ali za vreme srpskog fašizma i rata devedesetih nisam mogla da podnesem tu reč ratnice.  Pričala sam u sebi sa Adrijen,  i ona  mi je u mom scenariju dozovlila da ovu reč promenim, oprostila mi je.  Jel mnoge od nas smo plakale za vreme rata i trebao nam je ovako pomaknut citat. On više nije govorio samo o bolu jedine na svetu lezbejke koja sam bila i ja, nego je mogla svaka žena da ga uzme sebi za isceljivanje.  U ovom prevodu citat sam beskrajno puta umnožavala, plastificirala, delila na radionicama, kako bi dopreo do što više žena.  Potrebno je bilo da feministkinje redefinišu šta znači biti hrabra.  Inače, ceo Adrijanin stih odnosi se na usamljenost onih koje nose odgovornost za svoj lezbejski identitet. I nastavlja:  Verujem da misliš da nema takvog mesta za tebe (gde možes plakati i biti smatrana ratnicom), možda ga nije bilo onda, možda ga nema ni sada, ali mi ga moramo napraviti, mi koje želimo kraj patnji, koje želimo promenu zakona istorije.

 

VIII  (Lebdeća pesma, nenumerisana)[18]

tvoj dodir na meni, čvrst, zaštitnički, traži

me, tvoj snažan jezik i vitki prsti

nalaze me gde sam te čekala godinama

u mojoj ružičastoj vlažnoj pećini – šta god se dogodi, ovo jeste.

 

 

 Tekst koji prenosimo napisan je 2012 nakon smrti Adrienne Rich (1929 – 2012)  i objavljen je u časopisu “Genero” br.16 )

 

Beleške
[1]
 Adrienne Rich, ‘Twenty-One Love Poems’, The Dream of a Common Language: Poems 1974-1977, 1978. Original svih 21 pesme na engleskom, na sajtu:  http://www.angelfire.com/weird2/dreamcatcherui/poetry/rich21.html

[2]   Prevod svih XXI pesme u čaopisu POLJA, godinaLIII/broj 454/ 2008. Na web sajtu:

http://polja.eunet.rs/polja454/454-20.htm

[3] Adrienne Rich, ‘Compulsory Heterosexuality and Lesbian Existence’, 1980, Blood, Bread, and Poetry, 1986.

[4] Adrienne Rich, Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija, Kontra, Zagreb, 2002. (Prevod Suzana Kovačević)

[5] Edrien Rič, ‘Žene i čast: Beleške o laganju’, Feminističke sveske, (Prevele Milica Minić i Nataša Milenković). Celokupan teksthttp://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/femsveske/fs7/edrien.htm

[6] Izvorni tekst: Adrienne Rich, ‘Women and Honor: Some Notes on Lying’ (1975), On Lies, Secrets and Silence: Selected Prose 1966-1978, Virago in 1980.

[7] Adrienne Rich, ‘Notes Toward Politics of Location’ (1984), Blood, Bread and Poetry, 1987.

[8] Adrienne Rich, ‘Disloyal To Civilization: Feminism, Racism, Gynophobia’, On Lies, Secrets, and Silence, 1980.

[9] Edrijan Rič, ‘Neposlušne civilizaciji’, Feminističke sveske, 1977-1978, Ceo prevod na sajtu: http://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/femsveske/FS_S11/RIC.htm

[10] Adrienne Rich, ‘To Judith, Taking Leave’, 1962

[11]Nacionalna književna nagrada za poeziju (National Book Award for Poetry) se dodeljuje u SAD od 1950, sa pauzom od 1985 to 1990.  Za sve ove godine pripala je pesnikinjama prosečno svaki šesti put. Adrijen Rič je ovu nagradu dobila tri puta: 1974, 1991 i 2011.

[12] Prevod ove knjige će se uskoro pojaviti u Beogradu.

[13] On Lies, Secrets, and Silence, 1980 i Blood, Bread and Poetry, 1987.

[14] Adrienne Rich,’Conditions for Work: The Common World of Women’, On Lies, Secrets, and Silence, 1980.

[15] Adrienne Rich,’The Blue Ghazals’  The Will to Change [1971].

[16] Eve Ensler, My Hero: Adrienne Rich’, Guardian, 6 April 2012,  http://www.guardian.co.uk/books/2012/apr/06/my-hero-adrienne-rich-eve-ensler

[17] Ovo je verovatno najcitiraniji citat Adrijen Rič, i može se naći na mnogo sajtova, twitera, blogova, fejsbuka i nigde više ne piše u kojoj je knjizi napisan. ’There must be those among whom we can sit down and weep and still be counted as warriors.’

[18] Adrienne Rich, ‘(The Floating Poem, Unnumbered)’, Twenty-One Love Poems,  Dream of a Common Language 1978.  (Par pesama iz ove zbirke autorka čita na sajtu : http://www.youtube.com/watch?v=Z4lFSddTaj8)

Generisanje novinskih senzacionalističkih članaka i feministička perspektiva

Pre nekoliko dana su Žene sa Interneta dobile email sledeće sadržine:

Dobar dan,
Ja sam novinarka sajta i dnevnih novina “24 sata”. Zainteresovala nas je priča o manijaku na Banjici, pa smo hteli da napravimo priču o tome. Šta vam je najgori momenat cele priče- to što niko nije reagovao, reakcija komunalnog policajca ili sam manijak? Šta vas je navelo da pojurite za njim? Šta sad, posle svega? Da li su mu pisali prijavu? Šta mislite, kako žene inače reaguju kada vide takve likove? Da li pobegnu ili su hrabre pa se suprotstave? Kako treba reagovati?
Nadam se brzom odgovoru.
Pozdrav
ps. Istu poruku kao ovaj mejl sam Vam poslala i na Fesjbuk.

Indijka Veena Ashiya Chindlur koju je muškarac seksualno uznemiravao dok je džogirala, nije ga ignorisala kao što to mnoge od nas svakodnevno čine.

Indijka Veena Ashiya Chindlur koju je muškarac seksualno uznemiravao dok je džogirala, nije ga ignorisala kao što to mnoge od nas svakodnevno čine. (klikni na sliku da vidiš članak o tome)

Ovako smo odgovorile novinarki koja je pročitala post o ličnoj reakciji na ulično seksualno uznemiravanje koje je doživela jedna naša članica:

Poštovana,

Mi smo feministički kolektiv “Žene sa Interneta” koji se bavi predstavljanjem žena u medijima i na Internetu i drugim feminističkim temama. Vrlo često mi prenosimo razne doživljaje žena oko nas, kao i u slučaju sa “manijakom sa Banjice” (kako ste Vi ad hoc opisali slučaj). Priča koja Vas interesuje je priča jedne od naših članica.
Mi smo danas o vašem upitu razgovarale i interesuje nas zašto je Vas kao novinarku zainteresovala baš ta priča o egzibicionisti iz Banjičkog parka? Mi se kao feministkinje bavimo i drugim, za žene mnogo važnijim temama, kao što je na primer ova nova tema rodne diskriminacije prilikom zapošljavanja, a koja je u poslednjih dva dana imala preko 7000 pregleda na našoj stranici.

Nas zanima šta je ustvari TEMA i koji je DISKURS ove priče koju želite da ispričate javnosti putem veoma čitanih novina kakve su 24 sata? Ovde ste nam naznačili da mislite da se radi o “manijaku“. Iako je žena koja je slučaj doživela i ispričala, to ispričala u ličnom tonu, i nazvala čoveka koji je onanisao u javnosti pred njima “manijakom” – mi smatramo da je to nije prava reč kojom bismo trebali da opišemo tog čoveka.

Mislimo da je ipak u pitanju egzibicionista koji uživa u pokazivanju sebe pred drugima. Egzibicionista je verovatno heteroseksualan pa je izabrao da maltretira žene koje su se tu zadesile. Sigurne smo da bi o egzibicionističkom ponašanju psihijatri imali dosta toga da kažu.

Ne verujemo da bi javnost u Srbiji, u kojoj se još uvek smatra da je žena sama izazvala silovatelja da je siluje, i u kojoj se žene žrtve i dalje navode kao odgovorne za nasilje koje su preživele, imala išta pametno da nauči iz slučaja koji bi najavili kao “Manijak iz Banjičke šume“. Uprkos tome što statistike u svetu i kod nas govore da je najveći broj žena napadan, fiziči i psihički maltretiran upravo od osoba koje poznaju, u porodici, među prijateljima, i u neposrednoj poznatoj sredini, u Srbiji i dalje vlada mit o “silovatelju iz mračne ulice“, i ova priča može da sklizne u taj diskurs.
Mislimo da, ukoliko Vi već sada kao novinarka koja treba da bude objektivna (a ne subjektivna kao učesnica ovog događaja) nazivate tog čoveka vrlo kolokvijalno “manijakom“, takva priča neminovno vodi u senzacionalizam. Mi ne želimo da učestvujemo u stvaranju javne panike o “manijaku iz Banjičke šume” jer smatramo da time možemo samo da uplašimo građane da je jedan deo grada posebno nesiguran – za žene.

Postavili ste nam nekoliko pitanja u vezi sa slučajem kao da smo mi Već pristale da sa Vama o ovome razgovaramo. Vaša pitanja se odnose na iskustvo jedne žene i kao da radite intervju sa njom. Mi ne verujemo da je lična priča jedne žene interesantna javnosti van naše stranice “Žene sa Interneta“. Ne verujemo da bi naša članica želela da se izloži u novinama svojim imenom i prezimenom, s obzirom da ni na Internetu nije potpisala ovu priču ličnim imenom i prezimenom. Vi o tome ne dajete ni jednu naznaku u vašim pitanjima. Da li Vi pitate anonimnu ženu ili neku ženu koja bi izašla da “svedoči pred javnošću”?

Postavili ste nam i pitanje da li su mu pisali prijavu. To nije informacija koju možete da dobijete od nas. Vi možete to da istražite i sami, pozovite policiju i raspitajte se. Poslednje pitanje (kako treba reagovati?) je suvišno, s obzirom da je cinično naglašeno da se radi o “avanturi jedne od ŽSI članica” – dakle – mi ne bismo objavile priču da ne smatramo da tako treba reagovati: suprotstaviti se i pozvati policiju.
Hvala na razumevanju, nadamo se da ćete uvažiti naš odgovor.

Srdačan pozdrav,
Žene sa Interneta
https://www.facebook.com/ZeneSaInterneta

Na naše pismo uskoro je stigao odgovor novinarke.

Hvala. Shodno vašem odgovoru, nećemo pisati o ovom slučaju.

Pozdrav

Novinarka 24. sata neće pisati o “Manijaku iz Banjičke šume”.  Veoma smo zadovoljne da od ovog slučaja nije napravljen još jedan “ŠOKANTNO!!!, SENZACIONALNO!!!” članak koji bi samo perpetuirao sve one stereotipe o kojima smo pisale u svom odgovoru. Zadovoljne smo i što nisu uspeli da izlože akterke ovog događaja dodatnom maltretiranju javnosti kroz pojavljivanje njihovih ličnih “svedočanstava” na medijskim portalima (koji ne filtriraju rodno zasnova govor mržnje). Novinari bi svakako štititli identitet egzibicioniste koji uznemirava žene u parku i krši zakon, ali bi kroz senzacionalistički manir žrtvu koja svedoči dodatno izložili maltretiranju društva. Sigurne smo da bi na tekst kakav je novinarka želela da konstruiše ljudi masovno krenuli da okrivljuju žrtvu. Evo primera takvih okrivljivanja i dodatnog uznemiravanja ŽRTVE (žena koje su učestvovale u događaju) sa naše stranice:

Print_3657 Print_3660Print_3658  Print_3661

Zašto novinarka nije drugačije odgovorila na našu perspektivu događaja? Zašto nije odgovorila: pa hajde da napišemo to šta vi imate da kažete javnosti.  Jednostavan je odgovor: feministička perspektiva  nije poželjna u dnevnim novinama.