“Kanon Leke Dukađinija propisuje da djevojka koja odbije prosca a za to nema valjan (?) razlog, mora zauvijek ostati djevica.
Šuke Deda ima preko 90 godina i dalje nosi bijele čarape, znak djevičanstva. Živi u selu Tet, na sjeveru Albanije. Prema njenim riječima, dovodili su joj prosce, ali joj se nijedan nije svidio i odlučila je ostati djevica do kraja života jer je takav običaj.”
(Preuzeto sa fb stranice Da li ste znali – Kulturbunt)

Kako i zašto je društvo konstruisalo ideju devičanstva i kakve sve to manifestacije može da ima? I kakvu simboliku? Eto, negde su to bele dokolenice.
Konsturkt devičanstva, naravno, služi za kontrolu žena i manipulaciju ženama. Kod ovog primera imamo privid izbora. Naime, mogućnost da baš taj konstrukt žena iskoristi kao mehanizam zahvaljujući kome ima utisak da stvarno odlučuje o svojoj sudbini u kontekstu u kome su prilike za lične odluke veoma ograničene ili jedva da postoje.
A zapravo vrlo perfidna klauzula koja navodno daje mogućnost izbora, ali samo po principu ili-ili, ali tako da se ipak ne može reći da nije sama odlučila.
Kao da izbor ne bi trebalo da bude beskrajan.

via Žene sa Interneta

Biološki pol nije binaran

gender-spectrum

Napisala Malin Ah-King

Za biološki pol često se pretpostavlja da je binarnan, ali nije. Među životinjama postoji niz vrsta koje redovno menjaju pol nai, na primer škampi koji se rode kao mužjaci i pretvore u ženku kad dosegnu određenu veličinu tela, a neke ribe menjaju pol ovisno o društvenim okolnostima.

Pol nije uvek određen kada se jaje i spermatozoid spoje – kao što kod krokodila i većine kornjača, čija jaja su isprva bespolna, pa tek temperatura tokom inkubacije dovodi do razvoja određenog pola u njih. Tu su čak i vrste guštera kod kojih i polni hromozomi i temperatura istovremeno utiču na to koji pol će se razviti.

Ne postoji ni stroga dihotomija između ljudskih muških i ženskih tela. Imati XX hromozome ne znači uvek imati žensko telo i imati XY hromozome ne znači uvek imati muško telo; ponekad je pojedinac s XY hromozomima neosetljiv na uticaj testosterona, što rezultira ženskim telom. Tu su i druge kombinacije polnih hromozoma, poput x0, XXX, XXY, XXYY, XXXY, XXXXY i XYY, a izloženost fetusa poljašnjim hormonima takođe može uticati na polne karakteristike.

Postoji niz anatomskih varijacija i reproduktivnih obeležja – hromozomi, jajnici / testisi, genitalije, telesni izgled – koja se ne uklapaju u tipične definicije muškog ili ženskog pola. To je definicija interseksualnosti (u medicinskim terminima, Poremećaji Polnog Razvoja). Neke organizacije interseksualaca odbacuju pojam “PSR“, jer ljudska interseksualnost nije nužno poremećaj, već jednostavno deo varijeteta ljudskih tela. Ta varijabilnost znači da je pol je mnogo složeniji nego što se obično binarno pretpostavlja; jednostavno ne postoje istinske granice između ženskih i muških tela, svi smo deo kontinuuma ili mozaik polnih obeležja.

Kako bi na vaš identitet uticalo, ako biste sutra shvatili da vaš biološki pol – vaši polni hromozomi, vaši jajnici / testisi, nivo vaših hormona, odnosno vaše telo – nisu ono za šta ste odgojeni da mislite da jesu? Da li bi vam to promenilo ukupnu percepciju sopstvenog identiteta, ponašanja, izgleda i odnosa – ili to ne bi bilo uopšte bitno?

Black-and-White
Koja je veza između biološkog pola i rodnog identiteta? To je područje istraživanja u kome se nadmeću psiholozi, seksolozi i naučnici medicine i interseks osobe su često su bile sredstva kojima su se testirale i dokazivale različite teorije. Psiholog John Money, koji je postao vrlo uticajan u oblasti lečenja interseksualne dece od 1950. pa nadalje, smatrao je da rodni identitet jedino zavisi od društvenih okolnosti i da ne postoji urođena osnova za pol. Uspešno lečenje će dovesti dete da se psihički razvija u jedan od nedvosmislenih polova, a kao deo lečenja bilo je bitno da roditelji i dete veruju da dete ima određeni pol kojem je samo potrebna lekarska intervencija kako bi bio “ispravan”.

Pretpostavljanje da je društveni uticaj od dominantne važnosti, međutim, nije prošla bez kritike. To posebno vredi za Money-jev istraživački primer John / Joan, za dečaka koji je slučajno izgubio svoj penis i odrastao kao devojčica, a koji je kasnje odbacio pol koji mu je dodeljen, postao muškarac i na kraju sebi oduzeo život.

Godine 1965., Milton Diamond postavio je suprotnu hipotezu, a to je da uticaj hormona proizvodi predispoziciju za polni identitet i ponašanje te time postavlja granice društvenim uticajima. Kasnije, dokazi koji su prikupljeni o tome kako interseks osobe osobe odbijaju pol koji su m lekari zadali, te kako je sve više i više interseks osoba ispričalo svoje priče i tumačenja, još uvek kontroverzna rasprava postala je sve suptilnija. Ipak, interseks deca još uvek se redovno tretiraju u skladu s trenutnim binarnim rodnim normama, uprkos tome da ne postoji medicinski razlog za to u većini slučajeva.

Ideja da prenatalna razina hormona određuje pol i seksualni identitet je postala dominantni teorijski okvir unutar neuronauka, ali neuronaučnica Rebecca Jordan-Young je kritikovala datu istraživačku tradiciju na temelju upitnih pretpostavki, metodološke nedoslednosti i preterano grandioznih zaključaka s obzirom na protivrečne rezultate. Ona ukazuje na to da su neuronaučnici previše usresređeni na to da “zakucaju” polne razlike i da bi bolje bilo da proučavaju dinamičke procese interakcije između okoline i unutrašnjih faktora.

Stoga postoje i kulturne i biološke determinističke esencijalističke pozicije kada je u pitanju pol i rod. Biološke nauke imaju visok status u javnosti, a ono što se smatra biološkim ili “prirodnim” ima svoj materijalni uticaj na živote ljudi. Nekoliko rodnih istraživača je problematizovalo razlike između pola / roda i prirode / kulture, posebno Judith Butler, rekavši da je koncept biološkog pola unapred pod uticajem kulture. U strukturi koja Butler naziva heteroseksualnom matricom, norme o polu / rodu su neraskidivo isprepletene s normama seksualnosti: jedine dostupne pozicije su muško ili žensko.

No cupping no squeezing

Proces “seksualizacije tela” (smeštanja u polne i rodne norme) čini da tela budu u skladu sa binarim polom, a unapred je regulisan kulturom, koja ne dopušta dvosmislenosti. Ova neupitna polna binarnost, za koju se pretpostavlja se da je prirodna, postaje temelj za izgradnju roda kao prirodno binarnog, i naturalizacija rodne binarnosti dovodi do ugnjetavanja onih koji nisu u skladu s njom. Dovođenjem u pitanje i binarnosti biološkog pola i binarnosti roda otvara se prostor za varijabilnije koncepte i o polu i o rodu.

obscenity-by-bruce-labruce8

Mislim da razlike biološkog pola i životna iskustva interseks osoba ruše pretpostavke o polu koje su preuzete zdravo za gotovo. Bez obzira na različita feministička gledišta o transrodnim identitetima (ja lično poštujem rodni identitet svake osobe), rod očito nije direktna posledica biološkog pola, a ne postoji ni savršeno preklapanje između biološkog pola i rodnog identiteta. Ovi rezultati problematizuju i esencijalističke biološke predstave o polu i esencijalisticke kulturne predstave rodnog identiteta – kao čiste društvene konstrukcije. Dakle, kakve posledice ovo ima u raspravama liberalnih i radikalnih feministkinja o polu?

Malin Ah-Kralj je evolutivna biološkinja i istraživačica roda na Humboldtovom sveučilištu u Berlinu, u Nemačkoj.

Pogledajte i promo video za dokumentarac “Born Between: The Intersex Spectrum

 

Predlog za čitanje: Anne Fausto-Sterling Sexing the Body: Gender Politics and the Construction of Sexuality”(2000) & “Myths Of Gender: Biological Theories About Women And Men” (1992),   i više radova Alice Domurat Dreger “Hermaphrodites and the Medical Invention of Sex”(1998).

Organizacije interseksualaca: www.oiiinternational.com/intersex-organizations/

Ljudska prava žena nisu prioritet nove Vlade | Labris

Labris- organizacija za lezbejska ljudska prava najoštrije osuđuje odluku Skupštine Republike Srbije kojom je, u subotu 26. aprila, usvojen Zakon o ministarstvima, koji predviđa ukidanje Uprave za rodnu ravnopravnost, bez uspostavljanja novog mehanizma koji će se starati o ovoj ključnoj oblasti. Ovim postupkom prekršen je Ustav Republike Srbije koji državu obavezuje da sprovodi politike jednakih mogućnosti, ali i koji predviđa da stečeni nivo ostvarenosti ljudskih prava ne može biti smanjivan…Ovu zabrinutost dodatno potvrđuje i to da u jučerašnjem višečasovnom ekspozeu u Skupštini Srbije, u kojem su mesto našle najrazličitije teme, novi premijer Republike Srbije, Aleksandar Vučić, nije ni jednom ukazao na važnost unapređenja rodne ravnopravnosti i ljudskih prava žena, ali i drugih marginalizovanih grupa poput LGBT populacije. http://labris.org.rs/ljudska-prava-zena-nisu-prioritet-nove-vlade/

via Žene sa Interneta

ODRI LORD: Vaše ćutanje vas neće zaštiti

…ili Mnogo je ćutanja koje treba prekinuti

Odri Lord bila je karipsko-američka književnica, pesnikinja, lezbejka, feministkinja, aktivistkinja.

Priredili smo vam jedan od tekstova iz zbirke eseja i govora pod nazivom Sestra autsajderka čiji prevod u celini možete preuzeti ovde, na sajtu Rekonstrukcija ženski fond.

10151271_482920815167653_4728738315894115030_n[1]

U ovom govoru Odri Lord govori o važnosti toga da se govori. Ona to shvata u trenutku kada saznaje da ima rak, hvatajući se u koštac sa smrću. Na jednom akademskom skupu, pred 700 žena ona govori o svom strahu, kao i spoznaji da ćutanje nije nikakva zaštita i da ono nikada nikog od nas neće zaštiti.

Zašto ovaj tekst? Zato što kao i ona mislimo da je važno da se čuju vaši glasovi, to je svakako jedan od razloga zašto i mi postojimo. U njenom tekstu postoji nekoliko stvari na koje nam je skrenula pažnju a to je, važnost da se govori, snaga podrške i prihvatanje razlika. Važnost da se izađe iz ćoška.

Evo tog govora u celini:

 PREOBRAŽAJ ĆUTANJA U JEZIK I AKCIJU

“Došla sam do zaključka, po ko zna koji put, da ono što smatram veoma značajnim moram da izgovorim, pretvorim u verbalno i podelim sa drugima, čak i uz rizik da moja poruka bude lažno predstavljena ili pogrešno shvaćena. Činjenica je da mi ono što izgovorim ide u korist više od bilo kog drugog načina izražavanja.

Ja se ovde nalazim kao crnoputa lezbejka i pesnikinja, a značenje svega toga počiva na činjenici da sam još uvek živa iako sam mogla da ne budem. Pre nešto manje od dva meseca, dva lekara, jedna žena i jedan muškarac, saopštili su mi da ću morati da se podvrgnem operaciji dojke i da se šanse da je tumor zloćudan kreću od 60 do 80 procenata.  Od trenutka kad su mi to rekli pa do početka operacije, preživela sam tronedeljnu agoniju nevoljne reorganizacije čitavog svog života. Kad se operacija završila ispostavilo se da je tumor bio dobroćudan. Tokom te tri nedelje bila sam primorana da se okrutno, ali jasno, suočim sa sobom i svojim načinom života zbog čega i danas zadrhtim mada me je to učinilo jačom. U sličnu situaciju dolaze mnoge žene od kojih su neke ovde prisutne. Nešto od onog što sam doživela tokom tog perioda pomoglo mi jeda razjasnim sebi veći deo svojih osećanja u pogledu preobražaja ćutanja u jezik i akciju.

10258601_482921101834291_6870547524876753886_n[1]

Pošto sam prisilno postala suštinski svesna sopstvene smrtnosti i onog što sam želela da učinim od svog života, koliko god kratak on mogao biti, moji prioriteti i sve što sam propustila da uradim ukazali su mi se u nemilosrdnom svetlu, a najviše sam žalila zbog svog ćutanja. Čega sam se to uopšte plašila? Verovala sam da pitati ili govoriti znači nanositi bol ili smrt. Ali svi mi nanosimo drugima bol na toliko različitih načina, sve vreme, tako da bol ili promeni oblik ili nestane. Smrt je, s druge strane, konačno ćutanje. Smrt bi sad mogla da nastupi brzo, bez obzira na to da li sam ikad govorila ono što je trebalo da kažem ili sam samo izdala sebe malim ćutanjima, dok sam planirala da jednog dana progovorim, ili dok sam očekiva latuđe reči. Tako sam počela da u samoj sebi prepoznajem izvor moći koji potiče iz saznanja da sam ja, iako sam znala da je poželjno da se ne plašim, u procesu učenja da strah postavim u perspektivu stekla veliku snagu. Umereću, pre ili kasnije, bez obzira na to da li sam ikad i sama nešto rekla. Moje ćutanje me nije zaštitilo. Vaše ćutanje vas neće zaštititi.

Ali kad god sam izrekla pravu reč, svaki put kad sam pokušala da saopštim te istine za kojima i dalje tragam, dolazila sam u dodir sa drugim ženama u čijem sam društvu preispitivala reči pogodne za svet u koji smo sve verovale, reči koje će premostiti našu različitost. Upravo su mi zabrinutost i briga svih tih žena dale snagu i omogućile mi da preispitam suštinu svog načina života. Žene koje su mi davale podršku tokom tog perioda bile su crnkinje i belkinje, stare i mlade, lezbejkei biseksualke, heteroseksualke, i sve smo učestvovale u ratu protiv tiranije ćutanja. Sve su mi one dale snagu bez koje ne bih uspela da sve to preživim bez posledica. Tokom tih nedelja užasnog straha shvatila sam – da u ratu u kom sveučestvujemo protiv sila smrti, bile one suptilne ili ne, svesne ili ne – ja nisam samo žrtva, ja sam i borac. Koje to reči još uvek nemate? Šta želite da kažete? Kakvu tiraniju svakodnevno gutate i pokušavate da joj se prilagodite, dok vam od nje ne pozli i od nje ne umrete, ćuteći i dalje? Možda sam ja, za neke od vas koje ste danas ovde, oličenje nekog vašeg straha. Zato što sam žena, zato što sam crnkinja, zato što sam lezbejka, zato što sam to što jesam -crnkinja, ratnica, pesnikinja koja radi svoj posao i koja je došla da vas pita da li i vi radite svoj? I, naravno, i ja se plašim, zato što je preobražaj ćutanja u jezik i akciju čin samootkrivanja koji je uvek skopčan s opasnošću. 

Moja ćerka mi je, kad sam joj rekla o čemu ćemo razgovarati i o problemu koji imam s tim u vezi, rekla: ”Kaži im kako nikad nisi celovita ličnost ako ćutiš, jer uvek postoji neki delić tebe koji želi da se iskaže, i ako ga stalno ignorišeš, on postaje sve luđi i sve uzavreliji, i ako ga ne iskažeš on će te jednog dana udariti po zubima iznutra.” Kad je o ćutanju reč, ono kod svake od nas poprima oblik sopstvenog straha – straha od prezira, od osude ili straha od nekog suda, nekog priznanja, nekog izazova ili uništenja. Ali, po mom mišljenju, najviše od svega se plašimo vidljivosti bez koje, opet, ne možemo istinski da živimo. U ovoj zemlji u kojoj rasne razlike stalno, iako prećutno, dovode do izopačenja vida,crnopute žene su, s jedne strane, uvek bile izuzetno vidljive, a s druge strane su kroz proces rasističke depersonalizacije učinjene nevidljivim. Čak smo i uokviru ženskog pokreta morale da se borimo, kao što i sad to činimo, za tu istu vidljivost koja nas takođe čini veoma ranjivim, ali i za našu crnu boju kože. Jer da bismo preživele u čeljusti ove nemani koju zovemo Amerikom, moramo prvo da naučimo najvažniju lekciju, a to je da nije bilo predviđeno da preživimo. Ne kao ljudska bića. Kao ni većina vas koje ste ovde, bilo da ste crnkinje ili ne. Ali ta vidljivost koja nas čini tako ranjivim, ujedno je i izvor naše najveće snage. Jer ova mašina će ionako pokušati da nas sve samelje u prah, govorile mi ili ne.Možemo zauvek sedeti neme, svaka u svom ćošku, dok naše sestre i naša bića propadaju, dok nam decu izopačavaju i uništavaju, dok nam truju zemlju; možemo bezbedno sedeti u našim ćoškovima neme kao ribe, ali naš strah neće biti ništa manji.

U mojoj kući ove godine slavimo praznik Kvanza, afričko američku svetkovinu žetve koja počinje dan posle Božića i traje sedam dana. Postoji sedam principa Kvanze, po jedan za svaki dan. Prvi princip je Umodža, što znači jedinstvo, odluka da se borimo za održanje jedinstva u sebi i u zajednici. Jučerašnji princip, princip drugog dana, bio je Kudžičagulija – samoopredeljenje – odluka da sebe definišemo, imenujemo i govorimo u svoje ime umesto da dozvolimo da o nama govore drugi i da nas drugi definišu. Danas je treći dan Kvanze i današnji princip je Udžima – kolektivni rad i odgovornost – odluka da izgrađujemo i čuvamo sebe i svoje zajednice kao i da zajedno prepoznajemo svoje probleme i zajedno ih rešavamo. Svaka od nas je danas ovde zato što je, na ovaj ili onaj način, privržena jeziku i njegovoj moći ali i zato što želi da ponovo zatraži pravo na taj jezik koji su drugi usmeravali protiv nas. U preobražaju ćutanja u jezik i akciju, od suštinskog je značaja da svaka od nas uspostavi ili preispita svoju funkciju u tom preobražaju kao i da unutar njega svoju ulogu prepozna kao vitalnu. Nama koje pišemo, neophodno je da preispitujemo ne samo istinitost onog što pišemo već i istinitost tog jezika kojim govorimo. Što se drugih tiče, to znači da koriste i šire te reči koje za nas imaju značenje. Ali svima nama primarna je neophodnost da podučimo druge kako treba proživljavati te istine i kako o njima treba govoriti jer u njih verujemo i poznajemo ih van svake sumnje. Jedino tako možemo da opstanemo ako se uključimo u životni proces koji je kreativan, koji se nastavlja i koji predstavlja razvitak. Taj proces nikad nije lišen straha od vidljivosti, od okrutne svetlosti koja me secira i možda o meni sudi; straha od bola ili od smrti. Ali mi smo sve to već proživele, ćuteći, osim smrti. I ja sada sve vreme razmišljam o jednom – čak i da sam se rodila nema ili da sam se zavetovala da ću celog života ćutati zbog sopstvene bezbednosti, to me uopšte ne bi sprečilo da patim niti da umrem. Dobro je tu činjenicu imati u vidu zbog stvaranja perspektive. A tamo gde glasovi žena vape daih neko čuje, svaka od nas mora da preuzme odgovornost da potraži te reči, da ih pročita, upotrebi i ispita njihov značaj za naše živote.

Ne smemo se kriti iza navodnih podela koje su nam nametnute i koje tako često prihvatamo kao svoje sopstvene. Neko, na primer, kaže: ”Ja nikako ne mogu da podučavam pisanju crnopute žene jer jenjihovo iskustvo tako različito od mog.” Ali koliko ste godina provele podučavajući đake o Platonu, Šekspiru i Prustu? Ili drugi primer: ”Ona je belkinja i šta bi ona uopšte mogla da mi kaže?” Ili: ”Ona je lezbejka, šta će da mi kaže muž ili šef?” Ili opet: ”Ova žena piše o svojim sinovima, aja nemam decu.” Ne smemo se kriti iza beskrajnih izgovora kojima sebiuskraćujemo sebe i druge. Možemo da naučimo da radimo i da govorimo i onda kad se plašimo na isti način kao što smo naučile da radimo i da govorimo kad smo bile umorne. Vaspitali su nas da više poštujemo strah nego sopstvenu potrebu za jezikom i definicijom. Dok ćuteći budemo čekale taj konačni luksuz neustrašivosti, teret tog ćutanja će nam doći glave. Činjenica da smo se mi ovde okupile i da ja izgovaram ove reči predstavlja pokušaj da se to ćutanje prekine i da se premoste neke od naših različitosti; jer ne koči nas ta različitost, već ćutanje o njoj. Mnogo je ćutanja koja treba prekinuti.”

10314710_482921321834269_3994153563806286379_n[1]

Ja drolja, ti drolja, mi drolje – pazi, pedofil!

Dragi feministi, ovako se biva saveznik feminizma. Tonći Kožul izvlači odličnu poentu da je vezivanje priče o FB stranicama koje posramljuju učenice osnovnih i srednjih škola za pedofiliju pogrešno i da maskira pravi problem.

Ja drolja, ti drolja, mi drolje – pazi, pedofil!

Kao srednjoškolac, smatrao sam se feministom: jest da taj moj tobožnji “feminizam” nije bio baš nešto osobito promišljen, a ni, ruku na srce, posve iskren i utemeljen u stvarnosti (preferirao sam cure stavljati na bajkovite pijedestale umjesto da ih probam uistinu shvatiti takve kakve jesu – sindrom indie-dečkića), ali u svakom slučaju bio sam svjestan one klasične zagonetke da kako to da je tip koji se jebao s dosta cura frajer, a cura koja se jebala s dosta tipova – drolja?

Bio sam svjestan kako je to potpuno nelogično i iracionalno, a opet… opet… svejedno si nisam mogao pomoći: kada bih za neku curu koja mi se sviđala bio saznao da se već seksala s više njih, to bi automatski unizilo moje mišljenje o njoj. Koliko mi god razum govorio da je to glupo – ta sranja su mi bila toliko duboko usađena da im se naprosto nisam mogao othrvati. I, naravno, nisam bio usamljen u tome.

Kao društvo, naučili smo se (barem koliko-toliko?) nositi sa seksualnošću i seksualnom aktivnošću odraslih žena; valjda čak i oni najzadrtiji u jednom trenutku u životu dođu do točke kad vide, ok, ja sam se dosad već seksao s raznima, ti si se dosad već seksala s raznima, big fucking deal. Međutim, seksualnost… tinejdžerki?

Dovoljno se sjetiti prošlogodišnje fame oko Miley Cyrus: “bivša Disney/Nickelodeon ikona s provokativnim nastupom na MTV-jevim nagradama pokazuje da je odrasla and then some” je u ovom stadiju već toliko predvidljiv i banalan manevar da bi u nekom normalnijem svijetu izazvao samo kolektivno kolutanje očima (… uz, okej, pokoji osvrt na rasističke elemente nastupa) – ali jok. I nema šanse da bi njen VMA-nastup izazvao toliko halabuke da nije praktički odrastala pred našim očima, da se nije tražilo da prihvatimo da je dojučerašnja curica sad već – seksualno aktivna/znatiželjna cura. Nevjerojatno je da u 21. stoljeću nešto tako bazično izaziva toliko društvene nelagode (u najboljemslučaju!), no eto, tu smo gdje smo. (Sve skupa je još dodatno koma kad se uzme u obzir kako joj nastup čak ni nije bio nešto posebno nabijen seksom, nego je bio primarno šašav; kao što i sama Miley reče – parafraziram iz sjećanja – “Da sam htjela ispasti seksi, pa ne bih se blesirala s jebenim plišanim medvjedićima!”) (A kad smo već kod muzike, zasigurno nije slučajnost ni što se toliko disproporcionalno hejta boy-bandove i t(w)een-idole, čija je publika sastavljena pretežno od mladih cura koje uz njih često proživljavaju prve seksualne impulse?)

Najnoviji primjer su, naravno, facebook grupe sa slikama “srednjoškolskih drolja”: veliki portali su se odmah počeli zgražati nad “pedofilskim stranicama”, kao da nam nije svima jasno da te cure po tim grupama uglavnom vrijeđaju njihovi vršnjaci, kao da za zgražanje nije dovoljno što se ponižava cure samo zato što su se drznule sa selfijima izraziti svoju seksualnost (oh, the HUMANITY!), dok se istovremeno njihovi kolege iz razreda mogu komotno vratiti doma iz teretane i okačiti na fejs sebe golog torza i nikom ništa? Zar ne bismo i bez neke navodne “pedofilije” trebali biti već dovoljno revoltirani time što nam je sasvim očekivano da stranice s takvim slikama srednjoškolaca uglavnom imaju komentare tipa “uuuu, di si komad”, dok su pak stranice s takvim slikama srednjoškolki načičkane s opaskama a la “uf, koliko li je samo ova kuraca popušila!”? (Valja reći da ima i afirmativnih stranica sa slikama srednjoškolki – mada je isto znakovito i kako u trenutku pisanja ovog teksta na vrhu one najpopularnije, “Najljepše cure iz srednjih škola”, stoji status u kojem se upozorava da će se uklanjati ružne komentare i izbacivati iz grupe one što ih ostavljaju.)

S pričom o “pedofiliji” se samo gura pod tepih to da je posrijedi, prije svega i ponajviše – govor mržnje. Sintagma kao takva jest dosta zlorabljena, ali što se mene tiče definicija je jednostavna: to je svaki govor koji stvara/potencira atmosferu u kojoj netko može najebati samo zato što pripada određenoj društvenoj skupini.

Zato i jest toliko sablažnjivo glupo kad se s desnice sere o “govoru mržnje protiv Hrvata”, kao da se itko kod nas šeće ulicama noću u strahu da bi ga netko mogao istući ili, ne daj Bože, silovati samo zato što je Hrvat! Dok je stvar ipak ponešto drugačija ako si, recimo, peder, ili lezba, ili četnik, ponegdje čak i tek purger ili tovar… ili, je li, ako si “drolja”.

U redu, da, to pretežno jesu slike cura koje izgledaju kao da su na castingu za pornić (a u čijem su modeliranju imidža, naravno, dosta pripomogli i mediji te njihova degeneracija u clickbait/SEO-distopiju “vijesti” o slavnima koji su slavni samo zato što su slavni, bla bla itd, pokriveno u svakom tekstu dosad na ovu temu pa ne bih dodatno drvio); nisam tinejdžerka niti sam to ikada bio, pa ne bih nagađao kakve točno poruke s time žele poslati, osim one koju svi obično želimo odaslati sa selfijima, da smo hot stuff (mada bih i primijetio da je… ehm, popriličan skok od pretpostavke da cura želi demonstrirati da je hot stuff – do one da želi demonstrirati da je “gladna kurca”?) (a čak i da baš to želi… pa šta?! To i dalje ne znači da je gladna svakog kurca. To i dalje ne znači da je nužno gladna TVOG kurca. I tko god to ne poštuje, taj je ili nezreo, ili – čemu okolišati – ljudsko smeće); na nekim rubnim copycat-stranicama se, nažalost, dade naći i revenge porna…

Ali se isto tako može vidjeti i ne pretjerano izazovnih slika, na kojima su cure «drolje» samo zbog dekoltea, ili samo zbog minice, ili duckfacea, čega god – slika koje su mogle komotno proizaći iz prosječnog subotnjeg izlaska prosječne tinejdžerke, koja se samo želi napiti i zajebavati s ekipom i plesati i tek onda eventualno nešto drugo. Slika kakve možete naći u društveno-mrežnim albumima praktički svake mlade cure, uključujući i one nesklone «sočnim» selfijima.

Ukratko – jedva da i ima cura koje u očima posjetitelja “Najvećih drolja osnovnih i srednjih škola” i sličnih stranica ne mogu ispasti “drolje”!

A pedofili su, rekao bih, dosta nisko na listi onih kojih bi se zbog toga trebale paziti.

http://radiosarajevo.ba/novost/149381/ja-drolja-ti-drolja-mi-drolje-pazi-pedofil

via Žene sa Interneta

Neizdrž. – Iva Radović – “Ti si devojčica”

“Dolaziš na svet isto kao i svi – prekrivena sirastim mazom i krvlju, uz vrisak i mahnito batrganje udovima. Beba. Mila, topla, nežna, rumena beba, i ispod pelenica nosiš obeležje pola. Ti si devojčica. I zato što si devojčica, nikad nećeš biti dovoljno dobra.

Stavljaće ti šnalice i zatezati gumice na to malo paperjaste kose čim bude dovoljno dugačka. Bušiće ti uši, oblačiće te u neudobnu odeću „damice“, onu seksualizovanu umanjenu odeću za odrasle žene. Vodiće računa o povoju – zbog kukova; ti si devojčica. Treba da rodiš. Neće biti srećni ako se igraš u prašini, pesku, blatu – pesak može da ti uđe tamo i pokvari inkubatorsku budućnost; a ne valja ni da se prljaš, treba da budeš lepa. Pazi kako sediš. Ti si devojčica.

Vodiće računa o tvojoj ishrani i pratiti svako zaobljavanje linija: ne smeš da se ugojiš. Kada malo porasteš, učiće te ženskim ezoteričnim znanjima: kako se prikrivaju bubuljice, kako se čupaju obrve, kako se bira brushalter, kako se stavlja maskara, blaš, ajlajner, šejder, bronzer, hajlajter. Kako se živi na listu salate i dva litra vode dnevno, jer thigh gap je must have. Depilacija, hidratacija, purifikacija. Menstruacija, još jedna od stvari o kojoj se u muškom društvu ćuti, iako će se naveliko zbijati šale sa PMS-om, a ti ćeš biti svedena na marionetu u rukama sopstvenih podivljalih hormona. Koliko je samo ozbiljnih nezadovoljstava, intimnih nesreća i razočarenja, pravednog besa i ljutnje zataškano PMS-om! Devojčica postaje devojka. Zato više ne smeš da plačeš, jer će svet misliti da manipulišeš suzama…”

via Žene sa Interneta