Napuštanje liberalnog feminizma

neuvenus

Tekst gošće Kate Leigh na blogu liberationcollective.wordpress.com

Ne mogu vam iskreno reći kada sam počela da pratim intersekcijsku filozofiju liberalnog feminizma. Ona je jednostavno bila deo mog misaonog procesa i samim tim, moj život, i na Internetu i van njega. Pratila sam sve blogove i stranice. Doprinosila sam komentarima i deljenjima postova. Govorila sam ljudima da provere svoje privilegije i smatrala da je feminizam tu i za muškarce. Liberalni feminizam je bio jedini feminizam od kojeg sam bila svesna. U stvari, nikada sebe nisam nazvala “liberalnom feministkinjom” iako sam se držala stavova liberalnog feminizma. Nazvala sam sebe “feministkinjom” ne shvatajući da ima i drugih vrsta feminizma.

Dok je još sveže sećanje na ono što je prolazilo kroz moju glavu dok sam se držala tih uverenja, potrudiću se da opišem svoje iskustvo liberalne feminističke perspektive u sledećem odeljku. U završnom delu, objasniću i kako i zašto sam se predomislila.

Mentalni okvir liberalnog intersekcijskog feminizma

Osnažene “mogućnošću izbora”

Svi izbori su dobri i ispravni dokle god ih same izabiramo. Lična preduzimljivost je na prvome mestu. Nikada ne smemo dovoditi u pitanje izbore drugih osoba. Branićemo do smrti neotuđivo pravo svake osobe da načini vlastite izbore i osuditi svakoga ko pokuša analizirati te izbore u širem kontekstu. Budući da smo žene, svaki izbor koji načinimo po pravilu je feministički izbor – dokle god smo mi žene, i mi biramo. Stoga je na primer “feministički” nositi štikle ili postati “seksualna radnica”. Svatko ko pokuša da raspravlja o širem sistemu mora biti ućutkan u ime obrane individualnog izbora.

Budući da su svi izbori dobri i feministički, ja sam nepogrešiva bilo šta da izaberem. To je moje pravo i nitko mi ga ne može oduzeti. To je osnažujuće i oslobađajuće na personalnoj razini.

Samoidentifikacija

Svaka osoba ima pravo na samo-identifikaciju i nitko nema pravo da dovodi u pitanje identitet druge osobe. Identitet je urođen i unutarnji; on se ne može menjati. Identitet je ono što stvarno jesi i što si oduvek bila; on je nepromenjiv. Preispitivanje nečijeg identiteta nikad nije prihvatljivo. Identiteti moraju biti prigrljeni, mora se verovati u njih, i svi ih moraju afirmisati. Svako ko ne afirmiše identitete bespogovorno – biće ućutkan.

Ja sam ko god da ja kažem da jesam. Ja sam to “kako se ja osećam”. Svi ostali me moraju prihvatiti. Osećam se osnaženom.

Privilegija i proveravanje privilegije

Postoji ogroman, složen sistem privilegija. Svi smo privilegovani na neke načine, a na druge nismo. Zadatak svake osobe je da prepozna svoju privilegiju i da sprovodi proveru privilegija drugih ljudi. Privilegovani nikada ne mogu dovoditi u pitanje ​​manje privilegovane. Na primer, bela žena nikad ne može dovoditi u pitanje iskustva crnih žena ili nijhove izbore. Vrste privilegija uključuju, ali nisu ograničene na: muške privilegije, bele privilegije, hetero privilegije, privilegije mršavih, privilegije telesno sposobnih, ekonomske privilegije i cis privilegije*.

Ja sam svesna svojih vlastitih privilegija i priznajem ih često. Prozivam druge ljude kad god oni ne prepoznaju svoje vlastite privilegije. Osećam se superiorno i pravednički zbog zalaganja za najranjivije. Ja se priklanjam onima koji imaju manje povlastica od mene i nikada ne dopuštam da bilo ko njih ili njihove doživljaje dovodi u pitanje. Budući da sam cis osoba, ja nikada ne mogu propitivati bilo šta što se odnosi na trans osobe. Ja sam bolja od ljudi koji ne prepoznaju svoje privilegije.

Feminizam je namenjen svima

Nema ništa isključujuće u feminizmu. Mi uključujemo i prihvatamo svakoga. Verujemo da je muškarcima takođe neophodan feminizam. Svako tko “veruje u ravnopravnost” je “feminist”, čak i ako to ne zna ili neće da prihvati tu reč. Žene nisu središte feminizma, niti bi trebale da budemo. Svi bi trebali da “budemo jednaki”.

Ja imam manje predrasuda od većine ljudi, a opet, osećam se superiorno. Osećam kao da sam pomažem svima, čak i ako oni ne znaju da im je potrebna moja pomoć.

Rod

Rod neke osobe je unutarnji i nepovrediv. On je srž našeg svemogućeg identiteta. Rod je jednostavno “urođeno znanje o tome ko si”. Rodni identitet se smatra nepromenjivim. Rod i pol se ne moraju podudarati. Trenutno proglašni rod trans osobe je njihov jedini rod, čak i ako su do tog trenutka živeli celog svog života kao suprotni rod. Trans žene su žene. Trans žene su najranjivije žene i oni su najviše ubijane i najviše potlačene. Stoga ih moramo zaštititi pre svih drugih žena. Cis žene nikada ne smeju isključivati ili dovoditi u pitanje trans žene ni pod kojim okolnostima. To bi bilo isto kao kada bele žene isključuju crne žene: nezamislivo.

Ja prihvatam svakoga. Ja sam dobra i otvorenog uma. Nisam puna predrasuda poput drugih ljudi.

Sve se raspalo

Učestvovala sam u svemu ovome sve do prošlog proleća. Dobro sam se osjećala i edukovala sam sebe o svojim privilegijama i tražila sam one s manje privilegija. Činila sam vlastite izbore i branila pravo drugih da čine to isto. Ali jedna stvar me je stalno gnjavila. Postojalo je nešto što nisam razumela:

“Šta je žena?” (pogledati članak What Is a Woman? prim.prev. )

Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tom pitanju. Pitala sam privatno prijateljice i otkrila da su mnoge od njih takođe bile zbunjene. Svuda sam slušala “trans-žene su žene“, i htela sam razumeti šta to znači. Mislila sam da nešto nije u redu sa mnom kada to nisam odmah mogla razumeti. Da li sam u biti zapravo bila puna predrasuda? Osećala sam se kao da radim nešto pogrešno čak i dok sam razmišljala o tome, ali nije prestajalo.

Postavljala sam ovo pitanje sa strepnjom u svakoj prilici koju sam dobila, ali odgovori me nisu zadovoljili. Ljudi su odgovarali sa: “Pa, kako ti znaš da si žena?” No, umesto da mi razjasne, samo su me nadalje zbunjivali. Moj odgovor, za koji sam bila naučena da ga nikad ne izgovorim bio je: “znam da sam žena, zbog svog tela: vulve, materice, grudi. Znam jer imam menstruaciju i mogu zatrudneti.” Nisam se mogla setiti nijedne karakteristike koja čini osobu ženom osim fizičkog tela.

Žena bi trebala da bude slobodna da bude bilo šta što ona želi da bude, da oblači šta god ona želi da oblači, i voli bilo koga koga ona želi da voli. Ona može prigrliti “ženstvenost” ili je izbegavati. Nošenje ružičaste haljine ženu ne čini više ženom, kao što nošenje udobne obuće (bez štikli) ženu ne čini manje ženom.

Tokom tog razdoblja, gledala sam trans žene u vestima i mislila da ako biti žena – znači čvrsto se pridržavati ženske rodne uloge – možda su one zapravo žene, a ja nisam. Laverne Cox je svakako daleko više stereotipna žena od mene. Ali ja takođe ne želim promeniti svoje telo, niti da budem viđena kao muškarac. Trebale su mi godine da prihvatim i uživam ​​u svom ženskom telu, onakvom kakvo jeste. Prihvatanje sopstvenog tela je bilo jako oslobađajući deo mog života i moje telo uključuje i ženstvene delove mog tela. Pa ipak, iznenada, postalo je zabranjeno govoriti o iskustvu žene iz poštovanja prema trans ženama. Zato što sam posmatrana kao cis žena (“žena rođena kao žena”) i na taj način, posmatrana kao ugnjetavač, nije mi bilo dozvoljeno da iskustvo žene dovodim u pitanje.

Odlučila sam da ga ipak dovodim u pitanje. Počela sam da pitam na intersekcijskim feminističkim Facebook stranicama kad god sam videla nešto što nisam razumela. “Ako žena može biti bilo šta što poželi, a takođe imati i penis, nije li onda reč potpuno besmislena?” Kakav je osećaj kada se neko “iznutra oseća kao žena?” “Ako ženska osoba oseća u svom srcu da je muškarac, ne bi li ideja o trudnoći bila nezamisliva?” Pitala sam ova pitanja i još mnogo toga. Pitala sam nevino, iskreno, bez zlobne namere, i bila oprezna da nastupam polagano. I doista sam želela da razumem. Htjela sam da budem u stanju da prepoznam svoju “cis privilegiju.”

Nekoliko stvari se dogodilo vrlo brzo, kada sam počela postavljati pitanja. Bila sam nazvana “TERF” (trans isključujućom radikalnom feministkinjom). Nisam nikada čula za radikalni feminizam do tog trenutka. Rečeno mi je: “Žena je ona osoba koja kaže da je žena!” što me je samo zbunjivalo još više. Razmišljala sam o reči “cis” i izjavila da ne osećam da se ta reč odnosi na mene jer se nisam identifikovala sa “ženskim rodom”. Rečeno mi je da je odbijanje reči cis bilo kao “da povlačim rende za sir po licu trans žena.” Rečeno mi je da se samoobrazujem. “Nije na nama da te obrazujemo.” I moji komentari su brisani, a mom Facebook profilu je zabranjeno sudelovanje na više stranica, od kojih sam neke pratila godinama.

Pokušavala sam pronaći odgovore na moja pitanja na Internetu već neko vreme, ali sada sam imala nešto novo da pretražujem. Potražila sam “radikalni feminizam”. Potražila sam za grupe za debate. Saznala sam o ideji roda kao društvenog konstrukta i kliknulo mi je. Stvari su se počele da imaju smisla. Na kraju, našla sam ljude koji su mi pomogli i odgovorili na moja pitanja, koji su mi predložili knjige, blogove i članke za čitanje. Napokon sam shvatila.

Sve je bilo u redu sa mnom; više nisam bila liberalna feministkinja.

Popunjavanje delova koji nedostaju

Još uvek obrađujem sve ovo. Nisam ovde da izložim radikalnu feminističku filozofiju, jer postoji daleko više obrazovanih žena koje to već rade. Postoje knjige. Ja ću reći da sam nakon što sam bila u interakciji s liberalnim feministkinjama, očekivala da su radikalne feministkinje pune mržnje i netrpeljivosti. Nisu. Gotovo svaka radikalna feministkinja koju sam srela brine duboko i želi da svet bude bolji za sve, ali pre svih i najviše – za žene. One ne ućutkuju žene dok govore o vlastitim iskustvima.

Gledajući unazad na to, sada vidim sve te načine na koje liberalni feminizam ne podržava žene, i na koje nije podržao ni mene. Centriranjem na muškarce i muške potrebe, žene su degradirane na poziciju manje važnosti. Liberalni feminizam prestaje da bude pokret za poboljšanje položaja žena i postaje pokret koji se bavi samo individualnim slučajevima.

Liberalni feminizam retko prepoznaje istoriju. Nikad nisam saznala odgovor na drugo pitanje koje me je mučilo: “Zašto je sve ovako kako jeste?” Odgovori su bili tamo negde sve vreme i samo su čekali da se pročitaju. Postoji toliko toga za naučiti od feministkinje koji su postojale pre nas, ali umesto da ih uključimo, njihov rad je gurnut na stranu i ne uzima se u obzir. I sama sam naučila više od čitanja knjige “Stvaranje patrijarhata” od Gerde Lerner, 1987 (možete skinuti knjigu u PDF ovde) nego što sam saznala za sve to vreme bivajući liberalnom feministkinjom.

Liberalni feminizam nikada ne prepoznaje sistem ugnjetavanja ili žene kao klasu. Umesto toga, svaka osoba je u svom posebnom individualnom mehuru, nikad povezana s drugima, nikada se ne posmatra kao grupacija, i nikada se ne posmatra u kontekstu istorije. Razlike su u fokusu, a nikada naša zajednička ženska iskustva u društvu koje žene vidi manje važnim od muškaraca.

Liberalni feminizam nikada govori o tome ko ima koristi od sistema. Muške privilegije su samo stvar koju muškarci moraju da prepoznaju – ali se nikada ne kaže da muške privilegije zavise od podređenosti žena. Nikada se ne uzima u obzir da ne možemo sve biti jednake muškarcima. Ne može postojati klasa poput klase muškaraca bez rada i podrške podređene klase, koju trenutno čine žene.

Liberalni feminizam nikada ne prepoznaje da se izbori ne događaju u vakuumu. Moramo učiniti najbolje što možemo u svetu u kojem danas živimo, ali to ne znači da je svaki izbor dobar. Žene stalno biraju manje zlo, i mnogo puta ne želimo da naši izbori budu uzvišeni. Mnogo puta, da je bilo nekog drugog izbora, mi bismo ga uzele. Neuspeh da sagledamo naše izbore u širem kontekstu čini liberalni feminizam odličnim za pojedinca u kratkom roku, ali ne čini ništa da se promeni sistem u ukupnom poretku. On izdaje najugroženije žene u potrebi za podrškom u korist lične individualne preduzimljivosti.

Iznad svega, liberalni feminizam izdaje žene jer nas ućutkuje. Rečeno nam je da o vlastitim telima i vlastitim iskustavima u životu nikad ne treba da govorimo. Umesto toga, moramo popuštati drugima, od kojih su najpoznatiji – muškarci.

U nekom trenutku došlo je do toga da sam skoro odustala od feminizma u celosti. Jednog dana, rekla sam: “nema više!” i izbrisala sve stranice i blogove iz moje istorije. Ali to nije bio kraj. Sada se nalazim okružna obrazovanim ženama koje su izvori znanja i iskustva. Često se osećam ponizno pred dubinom njihovog razumevanja. Takođe se osećam inspirisano. Nisam više sam usamljena pojedinačna žena u svetu čija pravila nemaju smisla. Učim načine da shvatim svet koji nude objašnjenja na širem planu. Ja sam se probudila i imam puno toga da pročitam.

Moj feminizam nikada neće ućutkivati žene.

*Cisrodni je termin koji označava nekoga ko ima rodni identitet koji je u skladu sa onim koji im je “dodeljen” po rođenju. Termin je kreiran da bi označio osobe koje nisu transrodne bez udaljavanja transrodnih osoba.

 

Gluposti koje liberalne feministkinje govore: Izbor

beyonce_feminist_2014-vmashttp://www.faithmouse.com/Beyonce_Feminist_2014_VMAS_Pancakes.html

14. decembar, 2015.
Autorka: Džindi Mehat*

Feministkinje su se okupile 5. decembra u Vankuverskoj javnoj biblioteci u znak sećanja na dan tragedije koja je poznata kao Montrealski masakr. Šestog decembra 1989. godine, Mark Lepin, momak koji je simbol osujećene muškosti, ušao je na čas inženjerstva u Politehničkoj školi pri Univerzitetu u Montrealu i pucao na studentkinje inženjerstva nakon što je povikao: „Vi ste gomila feministkinja. Mrzim feministkinje”. Ubio je 14 žena tog dana.

Organizacije Pomoć žrtvama silovanja Vankuvera i Ženska sigurna kuća organizovali su Memorijal povodom montrealskog masakra i taj dan je pun filmova, diskusija za okruglim stolom i razgovora sa istaknutim feministkinjama, najangažovanijim članicama i aktivistkinjama. Tokom događaja, nekoliko žena je ukazalo na neuspeh liberalnog feminizma da se suoči sa rasprostranjenim sistemima koji ugnjetavaju žene, kritikujući kreativne trikove koje treći talas i liberalne feministkinje koriste da učine to ugnjetavanje prihvatljivijim.
U prvom tekstu ove serije, dotakla sam se svetog grala trećeg talasa – pitanja „izbora“– pri tom raščlanjujući „SWERF“, termin koji se koristi da ućutka feminističku analizu prostitucije, pornografije i drugih industrija seksualne eksploatacije. Još uvek sam ponesena oštrim i hrabrim feminizmom koji sam videla na memorijalu, tako da ću ovog puta zaći dublje u ideju izbora i kako ga liberalne feministkinje koriste da se osećaju dobro i feministički, a da se zapravo ne bave feminizmom.

Kako se koristi:

Liberalne feministkinje prekidaju raspravu vičući „izbor“ kada radikalne feministkinje otkrivaju kontekst i uticaj izbora – pogotovo izbora koji pružaju potporu muškoj nadmoći. Ovo se obično desi u razgovorima o prostituciji, pornografiji ili drugim industrijama i aktivnostima koje predstavljaju žene kao objekat ili podstiču nas žene da se same predstavljamo takvima, kao na primer, u skidanju.
Radikalna feministkinja vidi skidanje kao nešto što podržava mušku nadmoć, jer se žena o kojoj je reč predstavlja kao seksualizovani objekat za muški pogled. Muškarce koji gledaju i vide ženu kao objekat ta žena ne zanima kao osoba. Oni o njoj ne razmišljaju kao o potpunom ljudskom biću – jednostavno se fokusiraju na ispitivanje i ocenjivanje njenog tela radi sopstvenog seksualnog užitka.
U skladu sa feminističkim ubeđenjem da feminizam predstavlja borbu da se oslobode sve žene, radikalna feministkinja shvata da je „izbor“ određene žene da se skine duboko povezan sa široko rasprostranjenim mišljenjem da ženska tela – sva ženska tela – postoje za muškarce i za odobravanje muškaraca.
Dalje, radikalna feministkinja takođe gleda i na kontekst ovog izbora. U slučaju skidanja, to bi uključivalo da se u patrijarhatu žene odgajaju od rođenja da predstavljaju sebe kao objekte. Ona posmatra neprestane suptilne i skrivene poruke koje upijamo tokom života koje nas uče da težimo tome da budemo lepe i seksualno poželjne muškarcima.
Ona takođe gleda i na koji način patrijarhalno društvo ograničava ekonomske prilike koje su dostupne ženama, kako trgovina ljudima snabdeva muškarce ženskim telima u koja bi piljili i kako je predstavljanje žena kao objekata povezano sa muškim nasiljem nad ženama. Nakon svih tih analiza, zaključila bi da, da nema patrijarhata, žene bi imale širi spektar dobro plaćenih zanimanja koja mogu da izaberu i, po svoj prilici, manje žena bi se skidalo.
Nije iznenađujuće da liberalna feministkinja gleda na skidanje veoma drugačije, u smislu da ono počinje i završava se jednom tačkom: zato što je žena odlučila da se skine, skidanje je, automatski, feministički izbor kom treba odati počast a ne „sramiti“ ga se ( termin na jeziku trećeg talasa za „analiziranje“). To je to: izbor. Tačka.

Zašto je to pogrešno:

Imajući u vidu da su ciljevi liberalnog feminizma različiti od onih radikalnog feminizma u tome što liberalke žele da žene imaju sve povlastice koje uživaju muškarci, dok se radikalne feministkinje bore da oslobode sve žene od patrijarhalnih struktura pritisaka, onda liberalni fokus na izboru ima smisla. Gledajući kroz naočare libfema, ako žene biraju nešto – bilo šta – ostvarena je pobeda; bez obzira na uticaj ili na to koje su druge izbore mogle da naprave da je širi spektar mogućnosti bio dostupan.
Postoje istine koje treba da budu prihvaćene pre nego što se žene priključe značajnom pokretu za oslobađanje. Šteta koliko je naše ponašanje pod uticajem društva koje je konstruisano da nas održava finima, zadovoljnima i usredsređenima na to koliko smo privlačne muškarcima. Bolno je razmatrati kako rasizam, siromaštvo, klasa i muška nadmoć ograničavaju raznovrsnost i kvalitet izbora koje možemo da pravimo. Bez obzira na to koliko su nelagodni, ovi ključni momenti otkrovenja započinju dug i težak proces preispitivanja i menjanja našeg ponašanja i zahtevanja da muškarci učine isto.
Ovo je posao feminizma, u većini slučajeva nezahvalan, često opasan posao koji se mora obaviti – posao koji žene ne mogu započeti dok poriču uslove našeg ugnjetavanja. Ne možemo se osloboditi kaveza koji uporno odbijamo da vidimo.

Šta to radi:

Bespogovorno slavljenje „izbora“ pomaže ženama da se osećaju dobro dok u isto vreme izbegavaju da se suoče sa sistemom patrijarhata i čak ga, u nekim slučajevima, podržavaju. To im omogućava da zasluže povlastice koje društvo daje ženama koje ne dovode u pitanje mušku nadmoć, istovremeno tešeći se idejom da je njihovo ponašanje – bez obzira na to koliko je problematično – feminističko.
Postoje stvarne i ozbiljne posledice kada su žene mizogine, a misle da se bave feminizmom. Ubeđene da su na strani žena, kritički ne ispitujući ponašanje koje podržavaju i ne počinjući pravi posao feminizma, one padaju u vatru i besne na radikalne feministkinje koje od njih traže da razmisle da možda nisu na strani žena. Slično tome, muškarci koje privlači ovaj dobar osećaj koji im pruža farsmenizam, koji od njih ne traži da urade nešto drugačije, prisvajaju feminizam, a da pri tom ne gledaju podrobno na svoje privilegije i ponašanje i ne pitaju feministkinje na koji način mogu da pomognu. Umesto usmeravanja svog besa na patrijarhat i muško pravo na sve, pobornici trećeg talasa napadaju radikalne feministkinje koje se usuđuju da postavljaju teška pitanja na koja treba odgovoriti ukoliko želimo da dođe do stvarne promene.
U međuvremenu, žene i devojke prijavljuju porast broja mentalnih poremećaja, seksualne prinude i u zavisnosti od naše klase, rase i mesta na kom živimo, porast ili konstantnost stope seksualnog nasilja.

Šta to otkriva:

Detaljniji pogled na feministički izbor otkriva da to uopšte nije feminizam. Feminizam zahteva da žene dovode u pitanje materijalne uslove našeg ugnjetavanja i preduzmu hrabre korake ka oslobođenju, imajući na umu da ćemo biti razapete na krst, napadane i u mnogim slučajevima, odbačene od strane ljudi koji su nam važni, ali koji nisu spremni ili ne mogu da nas razumeju.
Liberalni feminizam ne zahteva ništa od žena. Umesto toga, on zamenjuje bolno samoispitivanje i hrabre korake sa mantrama i pompeznim rečima koje omogućavaju ženama da izbegnu sankcije koje bi neizbežno usledile ukoliko bi došlo do preispitivanja ukorenjenih sistema moći. Žene koje izaberu liberalni feminizam ne biraju borbu protiv patrijarhata i izbavljenje svih žena iz naših ugnjetavačkih kaveza – one biraju da učine taj kavez udobnijim za sebe.

*Džindi Mehat je feministkinja drugog talasa iz istočnog Vankuvera i ponovo se povezuje sa feminizmom nakon rada u korporaciji kojom dominiraju muškarci. Pratite je na @jindi i čitajte još njenih radova na Feminist Progression.

Prevela: Jovana Jović
via http://www.feministcurrent.com/2015/12/14/shit-liberal-feminists-say-choice/

Najgora stvar kada si postala žena je što nikako da postaneš i ljudsko biće

neuvenus
Prеmа rеčimа Shania Twain, nајbоlја stvаr kаdа si žеnа је imanje “privilеgiјe dа sе mаlо zаbаviš“. U mеđuvrеmеnu, prеmа Caitlyn Јеnnеr, nајgоrа stvаr kаdа si žеnа је “оdlučivаnjе štа ćеš оbući” (hint: “mušku kоšulјu, krаtku suknju,” оčiglеdnо).

Nеgdе izmеđu оvа dvа еkstrеmа nаilаzimо nа čitаv niz iskustаvа bivanja ženom – ili bismо nаilаzilе, dа niје činjеnicе dа sе žеnskо iskustvо nе mоžе opisati nа bilо kојi nаčin, u bilо kоm оbliku ili fоrmi. Pоstојi bеzbrој vаriјаciја iskustvа žеnskоsti i dа uоpštе pokušamo da dеfinišеmо bilо štа kоnkrеtnо – prоuzrоkuјеmo isklјučivаnjе. Stоgа sе ispоstаvilо dа su čаk i Shania i Caitlyn nа mutnom tеrеnu. Štа је sа žеnаmа kојimа niје dоzvоlјеnо dа sе zаbаvlјајu? Štа је sа nаturistkinjаmа? Nе nоsi svаkа žеnа оdеću, Jenner, fаnаtiku!

Svе је tо tаkо tеškо, zаr nе? Kао štо је Tanya Modelski  tvrdilа u Fеminizmu bеz žеnа – “kаdа јеdnоm uzbudlјivi prеdlоg dа nе pоstојi “suštinskа” žеnskа prirоdа biva izrabljivan dо tаčkе gdе sе sаdа čеstо kоristi dа zаstrаši ‘žеnе’ dа nе nikаkо nе prаvе bilо kаkvе gеnеrаlizаciје о žеnаmа ili pоlitičkе zаhtеvе u imе grupе zvаnе ‘žеnе’.” Моdеlski је оvо nаpisаlа 1991. gоdinе, mnоgо prе nеgо štо sе fеministkinjаmа nаrеdilо, u imе inkluziје, dа prеstаnu dа prаvе vеzе izmеđu žеnа kао pоtlаčеnе klаsе i žеnskоg tеlа kао biоlоškоg еntitеtа. Јеr, i pоl је kоnstrukt, zаr nе znаš? (Nije, prim.prev.) I rеprоduktivnu rаzliku је zаistа, zаistа tеškо dеfinisаti. Zаistа, čistа је slučајnоst dа lјudi sа pеnisоm nаstоје dа prisvоје i kоntrоlišu rеprоduktivni rаd lјudi bеz pеnisа (niје kао dа pоsеdоvаnjе pеnisа nudi јеbеnо оgrоmаn nаgоvеštај о tоmе sа kоје strаnе u pоdеli imprеgnаtоr / imprеgnirаni bi sе mоglо pоtеnciјаlnо nаći).

Iskrеnо, mеni је mаlо mukа оd svеgа оvоgа. То је gaslighting, prоstо i јеdnоstаvnо. Žеnаmа sе trаži dа nеgirајu stvаri zа kоје znајu dа su istinа ili ćе sе i sаmе suоčiti sа pоdsmеhоm i isklјučivаnjеm. Svi znаmо dа је rеprоduktivnа rаzlikа оsnоvа zа izgrаdnju rоdа kао društvеnе hiјеrаrhiје. Svi znаmо dа је vеćinа lјudi kојi imајu žеnski rеprоduktivni sistеm spоsоbnа dа zаčnе bеbе i dа nе postoje lјudi sа muškim rеprоduktivnim sistеmоm kојi tо isto mоgu. Svi znаmо dа vеćinа оblikа pаtriјаrhаlnоg ugnjеtаvаnjа – silоvаnjе, prinudni brаk, rеprоduktivnа prinudа, еkоnоmskа isklјučеnоst, оdstrаnjivаnjе klitоrisа – mоžе biti pоvеzаnа sа širim cilјеm kоntrоlisаnjа žеnskе sеksuаlnе i rеprоduktivnе mоći. Znаmо svе оvо. I nаnоsi sе štеtа žеnаmа kаdа im kаžеmо dа nе mоgu tо rеći.

“Niје mi sаsvim јаsnо”, pišе Моdеlski, “zаštо su žеnе, mnоgо višе nеgо bilо kоје drugе pоtlаčеnе grupе lјudi, bilе tаkо vоlјnе prеdајu upоrištе nа kоmе sе nаprаviо stаv prоtiv sоpstvеnоg ugnjеtаvаnjа.” Аli tо је uprаvо оnо štо sе dоgоdilо. Niје dоvоlјnо dа nаm sе kаžе dа nаm је јоš uvеk “dоzvоlјеnо” dа pričаmо о nаšim tеlimа dоk tо rаdimо nа “inkluzivаn” nаčin; mоrаmо biti u stаnju dа stаvimо оnо štо sе dеšаvа оvim tеlimа u kоntеkst roda, u suprоtnоm nе gоvоrimо о sistеmskој rеprеsiјi uоpštе: mi smо sе sаmо žаlјаkаmо nа nizоvе slučајnih iritirаnоsti. I јаsnо је da bi tako nеki lјudi vоlеli dа prikаžu stvаri kоје štеtе žеnama. Kао dа nеmа vеzе ili rаzlоgа u tоmе. Kао dа tо nе znаči ništа.

U knjizi “Whipping girl” Јuliа Sеrаnо piše prеsmеšnu tvrdnju dа, “iаkо sе gеnеrаlnо smаtrа uvrеdlјivim ili prеdrаsudоm dа sе оtvоrеnо diskriminišе nеkо zаtо štо је žеnskо, diskriminisаnjе nеčiје žеnstvеnоsti sе i dаlје smаtrа fеr igrоm.” Stvаrnо? Svаkа zеmlја nа plаnеti imа zаkоnе kоје su dоnеli muškаrci dа bi kоntrоlisаli rеprоduktivnе živоtе žеnа i аkо svi “gеnеrаlnо” prоnаlаzе оvо uvrеdlјivim, оndа imајu čudаn nаčin tо pоkаžu.
U mеđuvrеmеnu, nа dnеvnој bаzi, fеministkinjаmа sе gоvоri dа vеrоvаti u rеprоduktivnu rаzliku dоprinоsi sistеmu vеrоvаnjа kојi nаvоdi nаsilnе muškаrcе dа nаpаdајu trаns žеnе. Srаnjе. Svаkо znа dа rеprоduktivnа rаzlikа pоstојi. То niје nеštо štо fеministkinjе stvаrајu sаmо kаd ukаzuјu nа tо. Istinа је dа, nаsilni muškаrci nе mоgu dа pоdnеsu izrаžаvаnjе žеnstvеnоsti kоd osoba kојe su muškarci kао i оni. Niје krivicа fеministkinjа štо је tо tаkо. То је grеškа pаtriјаrhаtа, оnоg istоg pаtriјаrhаtа, kојi јеdinо mоžе dа sе оspоri аkо sе dоzvоli dа sе оpišе kаkо оn funkciоnišе.

Kаdа sе primеni nа žеne, аrgumеnt Јuliе Sеrаnо dа је mržnjа prеmа žеnstvеnоsti glаvni uzrоk sеksizmа је јеdnоstаvnо uvrеdlјivа. Тај аrgumеnt је rаzumlјiviјi kаdа sе primеnjuје nа trаns žеnе. Zаistа, аkо usvојimо istinski intеrsеkciоnаlni pristup, s obzirom nа rаzliku kојu rеprоduktivnа rаzlikа čini, mоdеl fеmоfоbiје (strаhа оd žеnstvеnоsti) bi nam pоmоgao dа rаzumеmо zаštо bi “оdlučivаnjе štа ćеš оbući” mоgао dа budе mnоgо vеći prоblеm zа trаns žеnе nеgо zа žеnе, kојi imајu drugе stvаri dа о njimа brinu – stvаri kоје bi sе оdnоsilе nа činjеnicu dа imајu žеnskа tеlа i iskustvо sоciјаlizаciје žеnа.

Аli nе bi trеbаlо dа nаprаvimо оvu rаzliku! То iritirа svе оnе lеpе, libеrаlnе, sаmоzvаne “cis-muškаrcе” kојi sе pоnоsе kоntrоlоm nаd оčuvаnjеm svоg nаsilја i nеtrpеlјivоsti prеtvаrајući sе dа је njimа i sаmо njimа dоzvоlјеnо dа nоsе bеdž nа kоmе pišе “prаvi muškаrаc“.

То niје fеr prеmа žеnskim оsоbаmа ili о rоdnо nеusаglаšеnim muškаrаcimа. Štа višе, tо nаs sprеčаvа dа dа gоvоrimо о nаšim tеlimа i mоći i navodi da gоvоrimо о hаlјinаmа.

Čоvеčе, nе оsеćаm sе kао žеnа. Оsеćаm sе kао lјudskо bićе. Kаdа ćе tо osećanje biti priоritеt?

prevedeno sa Glosswatch

Obećanje socijalističkog feminizma

Welfare Rights Organisation

Welfare Rights Organisation

Obnovi levice će trebati zaključci socijalističko-feminističkih tradicija.

by Johanna Brenner

Dekadama daleko od onih dana feminizma “drugog talasa” u Sjedinjenim Američkim Državama, žalosno je da priznati da je revolucionarni momenat ovog pokreta samo bleda uspomena, dok su ključni aspekti liberalnog feminizma vremenom uključeni u dnevni red vladajuća klase. Ideje liberalnog feminizma su mobilisane da podrže niz neoliberalnih inicijativa, uključujući mere štednje, imperijalistički rat, i strukturalna prilagođavanja.

Nesumnjivo da je važno razumeti kako se to desilo. No, neka najnovija objašnjenja koja nudi akademski feminizam usmeravaju nas u pogrešnom pravcu. Ovi pisci tvrde da je drugi talas feminizma, svojim prenaglašavanjem zakonskih prava i plaćenog rada kao puta ka ravnopravnosti, nesvesno otvorio put neoliberalizmu. Utešno je misliti da su radikalne feministkinje imale taj nivo kontrole nad ishodom naše borbe. Jer, kada bi to bila istina, mi bi sada mogle ispraviti svoje greške, promeniti naše ideje, i povratiti naše revolucionarno uporište.

Želim da iznesem drugačiji argument: delimična ugradnja liberalnog feminizma u neoliberalni ekonomski, politički, kulturni, i društveni poredak se bolje može objasniti pojavom režima akumulacije kapitala koji je suštinski izmenio ekonomiju i globalnog severa i na globalnog juga.

Na globalnom severu, taj novi režim je uveden napadom od strane poslodavaca na radničku klasu, na državu blagostanja, i na istorijske institucije odbrane radničke klase – na sindikate i socijaldemokratske stranke. Ovaj napad, u neoliberalizmu je doveo do političkog konteksta za uspešnu povratnu reakciju protiv radikalnih zahteva feministkinja, anti-rasističkih aktivista, autohtonih naroda, i drugih.

Dok je neoliberalizam ugasio radikalna obećanja drugog talasa, on je takođe stvorio materijalnu bazu za obnovu i širenje socijalističkih feminističkih pokreta vođenih od strane žena radničke klase – bilo žena zaposlenih u formalnoj ekonomiji, sivoj ekonomiji, na selu, bilo nezaposlenih žena.

Dodatno, politički diskurs i strategije organizovanja socijalističkog feminizma dvadeset prvog veka su resurs za borbu levice. Ljudi imaju osećaj da stari oblici leve politike neće biti korisni. U traganju za alternativama, socijalistički feminizam ima mnogo toga da ponudi.

________________________________________

Dominantni feministički politički diskurs drugog talasa nije bio klasični liberalni feminizam – to jest, feminizam koji želi da raščisti bilo koje prepreke ka ostvarivanju individualnih prava žena – već ono što bih nazvala feminizmom socijalne zaštite. (Izvan SAD, gde je bilo stvarnih levih stranaka i gde je socijalistički politički diskurs bio dostupniji feminističkim aktivistkinjama, ove politike bi se mogle nazvati socijal-demokratskim feminizmom.)

Feministkinje socijalne zaštite dele sa liberalnim feminizmom posvećenost individualnim pravima i jednakim mogućnostima, ali one idu i mnogo dalje. One se opsežno i aktivno staraju da se rešavaju problemi zaposlenih žena, da olakšaju ženama teret dvostrukog dana, da poboljšaju položaj žena a posebno položaj majki na tržištu rada, da pruže javne usluge kojima staranje o drugima postaje društveni problem, i da proširi društvenu odgovornost za staranje (npr, kroz plaćeno roditeljsko odsustvo i stipendije za žene koje brinu za članove porodice sa invaliditetom).

Imućnije žene sa vrha profesionalne klase rukovodilaca su drušvena baza klasičnog-liberalnog feminizma. Politika feminizma socijalne zaštite nalazi svoju društvenu bazu pretežno u donjem toku rukovodeće profesionalne klase i naročito među ženama zaposlenim u obrazovanju, socijalnim uslugama i zdravstvu. Žene ne-bele boje kože na profesionalnim / rukovodećim pozicijama češće su zaposlene u ovim industrijama nego u privatnom sektoru. Sindikalne aktivistkinje takođe su odigrale značajnu ulogu u vođenju i organizovanju feminizma socijalne zaštite.

Velikodušno bi bilo okarakterisati ambivalentnim odnos između radničke klase žena / siromašnih žena i srednje klase profesionalnih žena čiji zadatak jeste da vrše uticaj i regulišu sve one koji su definisani kao problematični – siromašne, bolesne, kulturno nepogodne, seksualno devijantne, loše obrazovane. Ove klasne tenzije krvare u feminističkim politikama, kada žene srednje klase feminističke tvrde da predstavljaju žene radničke klase.

Način na koje se ove klasne tenzije izražavaju uveliko je oblikovan i drugim dimenzijama klasne pozicije, kao što su rasa / etnička pripadnost, seksualnost, nacionalnost, i telesna sposobnost. Ključno, politike feministkinja srednje klase se pomeraju i u zavisnosti od nivoa borbenosti, samoorganizovanja, i političke snage žena radničke klase.

Upečatljiv primer ove dinamike može se videti u prvoj polovini 1970-ih. U političkom kontekstu borbe crnih ljudi za ekonomsku pravdu, kojom je upravljala crna radnička klasa i pokret za socijalnu zaštitu – vodeće feministkinje radničke klase u okviru Pokreta za Građanska Prava – feministkinje socijalne zaštite su zastupale vizionarski program širokog opsega tražeći proširenje podrške države za socijalno staranje.

Na primer, 1971. godine, koalicija feminističkih organizacija i organizacija za građanska prava osvojila je zakon koji bi uspostavljao dnevni boravak kao razvojni servis koji se finansira sa federalnog nivoa a koji bi bio na raspolaganju svakom detetu kojem je bio potreban. Iako su feministkinje nesumnjivo to videle kao presudno za zapošljavanje majki, nisu ograničavale taj benefit samo majkama koje rade za platu. Program je uključivao odredbe za medicinske, prehrambene, i obrazovne usluge za decu od ranog detinjstva do četrnaest godina. Usluge su trebale da budu kategorijski finansirane. Predsednik Nikson je stavio veto na taj zakon, ali organizovanje oko njega je nastavljeno tokom 1970-ih.

Nacionalna organizacija za socijalnu zaštitu (NVRO) pokretana je i inspirisana politikom feminizma socijalne zaštite. Ono što je najinteresantnije u vezi sa NVRO je njena sposobnost da kombinuje tvrdnje koje filozofi, pravnici i akademici teže da vide kako konkurentske. Ukratko, ona je u razgovorima prekinula razliku između “potreba” i “prava”.

Maternalistički politički diskursi su suštinski primeri razgovora o “potrebama”. U tim slučajevima, zastupnici maternalističkog diskursa potražuju na osnovu potreba dece i jedinstvenih kapaciteta majke da ispuni te potrebe. Sa druge strane, potreba za rodno-nediskriminatornom praksom zapošljavanja ili ravnopravnim pristupom profesionalnom školovanju je suštinska u razgovoru o “pravima”, gde se insistira na proširivanju individualnih prava žena na ona koja su već data muškarcima.

NVRO je zagovarao garantovani, bezuslovni minimalni dohodak za samohrane majke. Siromašne žene treba da imaju izbora u načinu kako se bave roditeljstvom i one su tvrdile da su one same, jedini odgovarajući autoritet nad pitanjima potreba svoje dece. One treba da dobiju ekonomsku podršku i socijalne usluge bilo da su majke koje ne rade ili zaposlene roditeljke.

Aktivistkinje socijalne zaštite su takođe kritikovale programe zapošljavanja u okviru “rata protiv siromaštva” zbog preusmeravanja samohranih majki na obuku za tradicionalno ženske, slabo plaćene, kancelarijske poslove. Konačno, one su povezale svoje zahteve da materinstvo bude priznato kao dragocen rad ženske ekonomske autonomije kao i njihovo pravo na samoopredeljenje.

Ova sveobuhvatna politika se takođe odrazila na ne-bele žene kroz njihove izazove “pokretu izbora” (pro-choice movement). Dok se radikalno i liberalno krilo feminističkog pokreta fokusiralo na pravo žena na telesnu autonomiju – i pravo da odbiju materinstvo – siromašne ne-bele žene su se suočavale sa dosta drugačijim napadom: prisilnim sterilizacijama u javnim bolnicama gde su se porodile. Osim toga, pokret za socijalnu zaštitu je organizovao siromašne žene, a pogotovo crne žene, da ospore omalovažavanje svog materinstva i stigmatizaciju svoje seksualnosti.

Uključivanjem ideja ne-belih žena aktivistkinja radničke klase, socijalističke feministkinje su artikulisale politiku reproduktivnih prava koja je dosezala izvan govora o izboru (nad materinstvom). Reproduktivna prava uključivala su i pravo da budu majke i da podižu decu u dostojanstvu i zdravlju, u sigurnim naseljima, uz adekvatan prihod i smeštaj.

Ova kolekcija reproduktivnih prava čini program ne-reformskih reformi. Neki od ovih zahteva mogu se izboriti i osvojiti i u kapitalizmu – na primer, stavljanje van zakona rasističke sterilizacije ili diskriminacije majki lezbejki – ali njegovo sveukupno prihvatanje bi bilo nespojivo sa kapitalizmom. U tom smislu, politički diskurs reproduktivnih prava povezuje feminizam sa antikapitalističkim politikama.

Na svom vrhuncu, feminizam drugog talasa zalaže se da društvo preuzme odgovornosti za socijalnu brigu i zaštitu. Prebacivanjem brige i zaštite sa odgovornosti pojedinca na društvenu odgovornost zahtevalo je tada a zahteva i danas preraspodelu bogatstva kapitala na radništvo.

Društvena odgovornost za socijalnu zaštitu zavisi od ekspanzije javnih dobara, koji za uzvrat zavise od oporezivanja bogatstva ili profita. Nadoknade radnicima za vreme provedeno u zbrinjavanju (npr. plaćeno odsustvo roditelja) proširuje plaćenu nadoknadu na račun profita. Pored toga, zahtevajući (ili propisom ili ugovorom) da radna mesta prime i subvencionišu brigu koju radnici obavljaju van radnog mesta, ometa kontrolu poslodavaca nad radnim mestima i tendencionalno se odbija u privatnom sektoru, gde se poslovi i dalje organizuju kao da radnici imaju vrlo malo odgovornosti za brigu.

Drugim rečima, da bi se odgovornost za socijalnu zaštitu i brigu prebacila na društvo potrebno je konfrontiranje sa kapitalističkom klasnom moći. Zbog toga je feminizam socijalne zaštite dvadesetog veka propao.

Suočavanje sa kapitalističkom klasnom moći zahtevalo je širok, militantni, ometajuću društveni pokret – anti-kapitalistički front koji bi povezivao feministička, anti-rasistička, gej prava, i prava imigranata sa sindikatima i radničkom borbom. Ono što je postojalo umesto toga bili su birokratski, sklerotični, podvojeni sindikati koji nisu imali ni interesovanja ni kapaciteta za izgradnju pokreta bilo koje vrste.

U trenutku kada je feminizam socijalne zaštite na svom vrhuncu, sedamdesetih godina 20.veka, cunami kapitalističkog restrukturiranja je stigao, otvarajući novu eru napada na radničku klasu koja je imala male šanse da se odbrani. Dok su se ljudi upinjali da prežive u ovom novom svetskom poretku, dok su kolektivni kapaciteti i solidarnost preselili izvan domašaja, dok su ih konkurencija i nesigurnost dosledno gurali u jednom pravcu, dok su individualistički projekti preživljavanja postajali svakodnevni imperativ, vrata su se otvorila da neoliberalne političke ideje da postignu prevlast.

Uhvaćene između demobilisane radničke klase i Demokratske stranke obuzete neoliberalizmom, feministkinje socijalne zaštite iz srednje klase počele su da se prilagođavaju postojećoj političkoj realnosti. Na primer, ostavljajući iza sveobuhvatne politike NVRO, zagovornice srednje klase su se udaljile od maternalističkih diskursa – “mala deca treba da budu sa svojim majkama” – koje su, koliko god problematične, bile deo njihove odbrane podršci prihoda samohranim majkama.

I one su usvojile neoliberalni diskurs optužbi demokrata i republikanaca da država blagostanja ohrabruje zavisnost. One su prihvatile ideju samodovoljnosti kroz plaćeni rad, iako je bilo očigledno da slabo plaćeni prekarni poslovi dostupni za veliki broj samohranih majki nikada neće dostići nivo minimalne plate za preživljavanje, da su stipendije za brigu o deci (za najsiromašnije žene) neadekvatne za kvalitetnu negu deteta, i da se programe boravka za stariju decu mnogi ne mogu priuštiti.

Drugim rečima, drugi talas feminizam socijalne zaštite nije bio toliko kooptiran koliko je bio politički marginalizovan. I u kontekstu tog poraza, što nije iznenađujuće, politike liberalnog feminizma ne samo da su preselile centar svoje pažnje, već su postale uključene u preovladavajući neoliberalni režim.

Ironično, kako su se zagovornice srednje klase preselile desno, feministkinje radničke klase, naročito u sindikatima sa velikim ili većinskim brojem članica, su ostvarivale značajne dobitke. One su povećale zastupljenost žena na rukovodećim pozicijama, pogurale svoje sindikate da podrže političku mobilizaciju koja je zahtevala legalan abortus (na primer, „pro-izbor, pro-unija“ kampanja Koalicije radničkih sindikata žena), protivile se diskriminaciji LGBT populacije, i postavile zahteve kao što su uporedjivanje vrednosti ženskog i muškog rada i plaćenog roditeljskog odsustva na pregovarački dnevni red. Međutim, poslednji osvojeni dobici brzo su postali prazna obećanja čim su sindikati izgubili svoje pozicije, uključujući i one za pregovaračkim stolom.

Istorija koja nam prethodi je poučna. Feminizam i drugi pokreti protiv ugnjetavanja moraju biti klasni pokreti, a tako moraju i postaviti pitanje, “ko će imati prevlast u okviru ovih pokreta?” Čiji pogledi na svet će utvrditi šta su zahtevi pokreta, kako se ti zahtevi artikulišu i opravdavaju, i kako se sam pokret organizuje?

Po uobičajenom toku događaja, odgovor na ova pitanja je srednja klasa. Ipak, kao i u trenutku radikalizacije drugog talasa, kada je radnička klasa stupila na političku scenu, odnos snaga unutar društvenih pokreta može se pomeriti.

 

________________________________________

U dvadeset prvom veku, žene su ušle na globalnu političku scenu kroz neverovatan niz pokreta. Na globalnom jugu, gde su žene raseljene, zaposlene u prekarnom radu, gde vode domaćinstava, bore se da prežive u neformalnim naseobinama i gradskim slamovima, one nisu samo ključni učesnici u socijalističkim pokretima dvadeset prvog veka, već takođe grade grassroot organizacione projekte koji podrivaju patrijarhalne oblike organizovanja, patrijahalno liderstvo, i patrijahalne pozive na angažovanje.

Na globalnom severu, ovi grassroot projekti su uklljučili nove modele organizovanja radnika (kao što je pokret domaćica) koji se oslanjaju na mobilizaciju članova i na saveze u zajednici. Iako nikada savršeni, naravno, ovi različiti socijalističko-feministički projekati, na severu i jugu, u zajednici i na radnom mestu, nude najbolje nove diskurse rodne ravnopravnosti, novi načine organizovanja, i vizije participativne demokratije.

Posvećenost socijalističkih feministkinja samo-organizovanju podržava organizacione strukture koje su nehijerarhijske i demokratske i samim tim inkluzivnije. Pažnja prema intersekcionalnosti kao vodiču i za program i za politički diskurs – zahtevi koji pokreti čine i jezik koji koristimo da podupremo te zahteve – otvaraju teren na kojem se duboke društvene podele mogu prevazići, a ne reprodukovati.

Razumevanje načina na koji su radna mesta, domaćinstva, i zajednice međusobno povezane dovodi do efikasnijih načina organizovanja i više mogućnosti za koalicione politike, uspostavljanjem veza među onim problemima i borbama koje se često vidi kao veoma različite i odvojene.

Socijalističko-feminističke vizije liderstva i razvoja liderstva promovišu kapacitete aktivistkinja za angažman u demokratskom donošenju odluka i kolektivitetu. Prepoznavanja koja utiču, emocije, i seksualnost su uvek prisutni, oni oblikuju društvene odnose, podstiču aktivistkinje na samorefleksiju, podstiču empatiju i poštovanje za različite načine postojanja u svetu.

Ako želimo da izgradimo socijalizam dvadeset prvog veka, onda je vreme da obratimo pažnju na socijalistički feminizam dvadesetog i dvadeset i prvog veka, pokrećući teoriju i praksu socijalističkog feminizma sa margine u centar radikalne levice.

Adaptirano iz Socialist Studies Vol 10, No 1 (2014).
prevedeno sa www.jacobinmag.com

Lepa Mladjenović: Osam beleški o Adrijen Rič

Adrienne Ritch

Adrienne Rich (http://en.wikipedia.org/wiki/Adrienne_Rich) – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

 

 Širimo mogućnosti istine među nama – Adrijen Rič

Cela jedna generacija feministkinja lezbejki je odrasla u politici i poetici Adrijen Rič i Odri Lord. Ja sam jedna od njih.  Prvi stih Adrijen Rič kojeg sam čitala nebrojeno puta bio je iz  Dvadeset jedne ljubavne pesme:[1]

Pravila pucaju kao toplomer,

živa se prosipa po išpartanim sistemima,

mi smo u zemlji bez jezika

bez zakona,

šta god radimo čista je invencija

mape koje su nam dali zastarele su

već godinama[2]

Tako smo živele mi lezbejke osamdesetih u Jugoslaviji – ništa pre nas, nijedna smernica, nijedna komšinica lezbejka, nijedan tekst na ‘našem’ jeziku. Sve sto smo radile bilo je čista invencija.  A svaka je u početku mislila da je jedina lezbejka na svetu.  Nosile smo ogromno uzbuđenje u telima, ljubav bez imena, sreću novog erotskog dodira koju je čuvala samo svetlost lune. Sredinom osamdesetih već je bilo nas koje smo se prepoznale u feminističkim grupama u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.  Tada će, iz ogromne žudnje za susretom nastati prve lezbejske grupe u zemlji, Lilit LL u Ljubljani i Lila inicijativa u Zagrebu.

 

II Prisilna heteroseksualnost i lezbejska egzistencija

A onda sam, devedesete godine, otkrila istorijski tekst Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija.[3]  Čitala sam ga više puta i počela da ga prevodim na maminom kompjuteru, koji je tada imao flopi diskove, uveče kasno kada više niko nije na njemu pisao.  Taj tekst je promenio moj  život.

Prvo, Adrijen Rič mi je pokazala da sve ono što sam znala o feminističkoj analizi potčinjavanja i prisvajanja ženskog tela nije dovoljno. Nedostajala je dimenzija prisilne heteroseksalnosti. „Heteroseksualnost je nasilna politička institucija kojom su obezbeđena muška prava nad telesnom, emotivnom i ekonomskom dimenzijom žena.” Tekst počinje sa beskrajnim nabrajnjem raznih oblika muškog nasilja nad ženama i negiranja ženske seksualnost kao primerima ove duboke heteroseksualne zavere. Ništa više u mom pogledu na svet nije bilo isto.  ‘Puklo’ mi je pred očima da je patrijarhat sistem sa ciljem da žene ne samo budu posedovane od muškaraca, nego da taj odnos zavisnosti i ropstva bude zapečaćen heteroseksualnom žudnjom.  Ne samo da ćete od jednog roda biti potčinjene nego ćete se zaljubljivati u potčinitelje.  Kakva prevara!

Drugo, Adrijen Rič nam je u ovom radu podarila pojam lezbejskog kontinuuma i podsetila nas da je uvek bilo žena koje su se nežno volele, ljubile, podržavale i brinule jedna za drugu.  Isto tako, reći će ona,  žene su uvek morale da kriju svoje saradništvo i nežnost. „Povezanost između i među ženama izaziva najviše straha, najviše je problematična i u isto vreme je potencijalno najveća snaga za promene na planeti”.

Treće, dala nam je i pojam lezbejske egzistencije koji obuhvata i sadašnji proces kreiranja novog postajanja lezbejkom u mizoginičnom, a ona bi rekla, u ginofobičnom svetu, i činjenicu istorijskog prisustva lezbejki.  Biti lezbejka nije samo životni stil niti samo seksualna orijentacija.

Adrienne&Clare&Michelle

Adrienne Rich, Michelle Cliff (http://en.wikipedia.org/wiki/Michelle_Cliff) & Clare Coss – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

Ceo tekst Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija sam prevela sa još jednom aktivistkinjom, ali počeo je rat i više nisam u sebi imala mesta i snage za njegovo sređivanje.  Uskoro su stigli kompjuteri sa drugom vrstom disketa, i prevod je ostao u mom telu.  Više godina kasnije, aktivistkinje lezbijske grupe Kontra u Zagrebu su odlučile da izdaju ovaj istorijski tekst koji je u mnogim zemljama prevođen u kuhinjama uz puno entuzijazma i razgovora[4]. Predivna žuta knjižica je objavljena 2002. godine. Na koricama je strip Katrin Kremler (Katrin Kremmler), mlade lezbejske umetnice iz Nemačke.

III Beleške o laganju

Drugi tekst koji ima istoriju u lezbejskom pokretu je Beleške o laganju[5].  Bilo je to prvi put na sastancima Feminističke grupe Žene i društvo u Studentskom kulturnom centru krajem osamdesetih.  Tekst nam je na engleskom donela Slađana Marković, i nas nekoliko smo satima diskutovale šta to znači kada si u lezbejskom odnosu i koju drugačiju feminističku etiku zastupaš?[6]  Da li utvrdjuješ onaj isti poznati moral muževa koji menjaju tajne ljubavnice jednu za drugom?  Ne, Adrijen Rič u ovom tekstu odbija patrijarhalne oblike kontrole i zloupotrebe moći, odbija da jedna drugu stavljamo u situacije poniženja i govori o funkcijama laganja u odnosu.  Po noj bi feministička etika počivala na raspodeli moći i na odgovornosti – jel moji izbori su novi svet koji želim za sebe i za nas.  ‘Biram da ovde hodam.’

Kasnije, tekst su sjajno prevele feministkinje Nataša Milenković i Milica Minić, i objavile smo ga u Feminističkim sveskama za vreme rata.  Država u kojoj smo živele tada izgledala je sve gore, i proizvodila je fašizam koji se na početku jedva prepoznavao.  Žarana Papić je to zvala šibicarski fašizam.  Da malo pojasnim.  Osamdesetih, po neki muškarci su na ulici zarađivali tako što su šibicarili.  Imali bi tri kutije za šibice, tada su sve bile indigo plave.  Stavili bi kliker ili smežuranu kuglicu od papira ispod jedne kutije i onda bi vrteli kutije, a ti bi trebalo da pogodiš gde je kliker.  Na početku bi rekli pravila igre:  prvo uložiš novac i ako pogodiš ispod koje kutije je kuglica tvoje je duplo, ako ne pogodiš uzima šibicar.  Medjutim, kad igra krene, nije više ništa po pravilima igre. On ima saradnika koji te ili ometa ili navodno savetuje, i tako dalje.  Šibicar bi te preokrenuo dok si rekla piksla, i na kraju bi uvek on dobio i uzeo sav novac.  A ti bi ostala zapanjena i prevarena. To je metafora koju je naša draga Žarana Papić, feministička antropološkinja, koristila da nam pojasni gde mi u svari živimo.  Dakle, dok nas je proizvodnja varanja u Srbiji šibala, mi smo u Labrisu, našoj feminističko lezbejskoj grupi istraživale nove etike.  Sećam se jedne godine u stanu Centra za ženske studije u Vajkovićevoj ulici, imale smo radionicu koju ću pamtiti celog života.  Ljiljana Živković je tada bila koordinatorka Labrisa, i nas dve smo facilitirale radionicu iskustva. Pitanje je bilo: Šta bi svaka od nas uradila u sledećoj situaciji:  Ako su A i B u lezbejskom odnosu zajedno već pet godina, a A se zaljubi u C i sa njom vodi ljubav, šta bih ja uradila da sam na mestu A, na mestu B ili C ?   Dok je država vežbala šibicarenje mi smo se vežbale za jedan drugi moral, za jednu drugu državu.  Radionica je trajala više od tri sata, u susretu feministkinja i onih koje nikad o feminizmu čule nisu a kamoli o Adrijen Rič i njenom tekstu kojeg smo već neke od nas držale za lezbejski zakon.  Dakle, evo jednog dogovora:  Neće se ljubavnica C ni dogoditi dok sam ja A.  To je rekla jedna radikalna feministkinja lezbejka, i kada je to izgovorila nastao je žagor, Kako! Zašto da propustiš šansu! Odkud ti to znaš?!  A ta se smeškala simpatično i govorila Znam!   Onda je bilo odogovora, Pa trebalo bi da popričam sa partnericom B o C ali ne znam kako, to je skoro nemoguće.  Onda je jedna nova rekla,  Tu nema nikave priče, čemu uopšte ova radionica, A je sa B i sa C i ništa nikome ne govori!  Feministkinje lezbejke su odgovarale, Ne može tako, ako sam ja C zašto da živim u laži, bolje da mi kaže.  Jer kada razgovaramo jedna s drugom ‘…sve vreme pokušavamo da proširimo mogućnosti istine među nama.’ Reći će naša heriona Adrijen Rič istorijsku rečenicu iz ovog dela: ‘Širimo mogućnosti istine među nama’.

Hvala Adrijen Rič što je izabrala da postoji medju prijateljicama baš ovakva kakva nam se dala.  Kako nas je oplemenila i zajedno sa drugima napravila celu jednu generaciju dobrih ljudi, feministkinja.  ‘Mi koje nismo iste. Mi kojih je mnogo i koje ne želimo da budemo iste.’[7]

 

IV Nelojalne civilizaciji

Za vreme rata devedesetih štampale smo jednu po jednu Feminističku svesku. U početku, tim su činile  Nadežda Ćetković, Slavica Stojanović, Jasmina Tešanović i ja, a kasnije su se pridružle i druge žene.  U jednoj od svezaka iz 1998. godine, objavile smo prevod teksta „Nelojalne civilizaciji: feminizam, rasizam i ginefobija”.[8]  Prevela ga je sa uživanjem Ana Zorbić, feministička lezbejska aktivistkinja iz Ženskog prostora u Nišu.[9]  Sećam se sopstvenog uzbuđenja dok sam čitala tekst.  Niko mi do tada nije rekao da sam ja Belkinja. A još manje da sam Belkinja rasistkinja. Tako je!  Šta ja znam o Crnkinjama u svetu?  Šta ja znam o Romkinjama u mom gradu, kako one žive, a kako one vide mene?  Kako da znam kada je u lektiri bilo samo brdo belih muških knjiga.  Čija je odgovornost?

Adrijen Rič je ovaj tekst napisala nakon dugih razgovora sa deset feminističkih autorki različitih boja/rasa koje su sve imenovane u uvodu. „Počeću tvrdnjom da sam rođena u rasističkom i patrijarhalnom domu, rasističkom i patrijarhalnom gradu i kulturi”.  Jedna od njenih teza je teza o ‘belom solipsizmu’ kojeg opisuje kao perceptivnu praksu koja implicira da je perspektiva belih ljudi univerzalna:  to je „tendencija belih da govore, zamišljaju i misle kao da belost opisuje svet”.  Da bi to još pojasnila, Adrijen Rič koristi i termin ‘slepoća za boju’ – ignorisanje rasnih razlika. Dok sam čitala ovaj tekst, stalno sam povezivala sebe u svojoj ulici sa Adrijen u njenoj, da bi mi tekst prošao kroz telo. Da bih se približila onome što je Adrijen Rič htela da mi kaže za Afro-Amerikanke, za Romkinje – da slepoća za boju prikriva parcijalnost percepcije belih. „Činjenica je da je ‘privilegija’ belkinja ili žena iz srednje klase smrtonosna igračka”. Sledeće pitanje je bilo, ako se složim s njom, ako osvešćujem da sam i ja deo ove slepoće sa igračkom, šta mi je činiti?  – Nelojalnost Civilizaciji, reći će Adrijen Rič!  Kakva istorijska formulacija! Zamišljala sam kako je Adrijen na momenat stala na stranu domorotkinja koje se baškare na plaži i smeše belima: Šta ćete sad?  Mi feministkinje lezbejke nismo sa vama!   Cela istorija je bila toliko muška i toliko bela da bi me obuzela mučnina kada bih samo na tren to trebalo da osetim stomakom.  Šta znači biti bela, osećati se belom u Srbiji?  Kako to da nemam sećanje ni na jednu sliku iz porodice ili literature kako ne-bela i bela žena sede zajedno piju kafu i pričaju?   Biti izdajica svoje rase – to nije samo koncept, za to je potreban konkretan odnos. Za mene je ovaj tekst Adrijen Rič bio početak političkog osvešćenja o mojoj sopstvenoj ulozi u diskriminaciji Romkinja i ja sam ga videla kao postavljeni zadatak. Kao početak nelojalnosti politici belosti.

… to su tajne

posledice revolucije!

da se dve žene mogu sresti.[10]

V Biografija

Adrijen Rič je pesnikinja i feministička esejistkinja – jedna od onih koje su uvele potčinjenost žena i lezbejki u srž poezije.  Vole je feministkinje, lezbejke, anti rasistkinje, anti fašistkinje, anti ratne aktivistkinje, jel je o svim ovim temama detaljno i ozbiljno pisala u 7 knjiga eseja i 25 knjiga poezije.  Rodjena je 1929 u Baltimoru, a umrla je 27 marta 2012 u Kaliforniji.  U svom burnom životu angažovane pesnikinje i predavačice važni detalji su da je vrlo rano postala politički aktivna u Novoj Levici, u pokretu za civlina prava Crnaca i u feminističkom pokretu.   Godine 1974 izdala je knjigu Ronjenje u propast (Diving into the Wreck) koja se često karatkeriše kao ‘ljuta ’, ili kao feministička, a za koju joj je zajedno sa Alenom Ginzbergom dodeljenja Nacionalna nagrada za poeziju.[11]  Ali, Adrijen Rič je odbila da ovu nagradu uzme lično već ju je podelila sa spisateljicama koje su te godine isto bile predložene za nagradu, Alis Voker (Alice Walker) i Odri Lord  (Audre Lorde) ‘u ime svih žena’.  Nakon toga će istu nagradu dobiti još dva puta, a odbiće nagradu od predsednika zbog svoje jasne anti-SAD politike, za koju je u mnogim pesmama iskazivala da ju je sramota.

Već u drugoj polovini šezdesetih godina dvadesetog veka, počinje da predaje i do kraja života biće predavačica na univerzitetima u SAD, kao što su Kolumbija, Gradski koledž u Njujorku, Ratgers, Kalifornijski univerzitet u Santa Kruzu, i mnogim drugim.

Bila je udata i majka je tri sina. Kako je sedamdesetih sve više bila angažovana u društvenim pokretima, a sve manje vezana za svog supruga,  njih dvoje se rastaju 1976. godine. Posle razvoda slede dva važna dogođaja. Njen bivši muž izvršava samoubistvo, o čemu je Adrijen Rič pisala u svojoj poeziji. Drugi važan trenutak je početak zajedničkog života sa spisateljicom Mišel Klif (Michelle Cliff)  ‘…Sanjala sam da si pesma’.

AdrienneR_2

Adrienne Rich (http://en.wikipedia.org/wiki/Adrienne_Rich) – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

O svom iskustvu majčinstva napisala je 1976. godine odličnu knjigu Od žene rođene: majčinstvo kao iskustvo i institucija.[12] Kasnije će se pojaviti dve sjajne knjige njenih istorijskih eseja koje su postale feministički klasici.[13] Početkom osamdesetih godina prošlog veka, zbog reumatskog artritisa autorke, Adrijen Rič i Mišel Klif se sele iz Njujorka u topliju Kaliforniju gde će zajedno živeti do njene smrti.  Za svoj ogroman, rekla bih revolucionarni rad, dobila je 22 nagrade i počasti.

VI Mart 2012

Tih dana marta 2012 kada je Adrijen Rič umrla, feministička aktivistkinja i spisateljica iz Njujorka Iv Ensler (Eve Ensler) je otvorila Vaginine monologe u prepunoj sali niškog Narodnog pozorišta.   Feministkinje su proslavljale svoja ženska tela u centru grada!  Rada Borić, Iv Ensler i ja samo u kafiću pričale kako nam je Adrijen Rič dala značenja feminističkoj politici, kako nam je bila inspiracija za zajedički svet žena[14]. Te noći u Nišu Iv Ensler je napisala tekst povodom smrti Adrijen Rič za londonske novine ‘Guardian’, u kome citira:

Onog momenta kada osećanje udje u telo

je političko.

Ovaj dodir je politički.[15]

‘Iznova sam čitala ove reči hiljadu puta kao da bi ponavljanje nekako rastopilo linije izmedju ličnog i političkog, pojedinačnog i kolektivnog, privatnog i javnog, tela i zemlje.‘[16]

 

VII

Mora  biti da ima onih medju koje možemo sesti i plakati i još uvek biti smatrane hrabrima.

To je moj prevod poznate rečenice, ali Adrien Rič koristi reč ‘worrior’ i kaže ..Mora  biti da ima onih medju koje možemo sesti i plakati i još uvek biti smatrane ratnicama.[17]  Jasno je da se ovim terminom ratnice Adrijen Rič nadovezuje na istorijsku knjigu Les Guérillères / Warriors od lezbejske spisateljice iz Francuske/Kanade Monik Vitig (Monique Wittig) iz 1969. U ovoj legendi o Amazonkama, Monik Vitig daje moć ženama/lezbejkama da u ratu pobede muški rod i konačno dovedu mir na zemlju kako bi živele u sreći i veselju.  Ali za vreme srpskog fašizma i rata devedesetih nisam mogla da podnesem tu reč ratnice.  Pričala sam u sebi sa Adrijen,  i ona  mi je u mom scenariju dozovlila da ovu reč promenim, oprostila mi je.  Jel mnoge od nas smo plakale za vreme rata i trebao nam je ovako pomaknut citat. On više nije govorio samo o bolu jedine na svetu lezbejke koja sam bila i ja, nego je mogla svaka žena da ga uzme sebi za isceljivanje.  U ovom prevodu citat sam beskrajno puta umnožavala, plastificirala, delila na radionicama, kako bi dopreo do što više žena.  Potrebno je bilo da feministkinje redefinišu šta znači biti hrabra.  Inače, ceo Adrijanin stih odnosi se na usamljenost onih koje nose odgovornost za svoj lezbejski identitet. I nastavlja:  Verujem da misliš da nema takvog mesta za tebe (gde možes plakati i biti smatrana ratnicom), možda ga nije bilo onda, možda ga nema ni sada, ali mi ga moramo napraviti, mi koje želimo kraj patnji, koje želimo promenu zakona istorije.

 

VIII  (Lebdeća pesma, nenumerisana)[18]

tvoj dodir na meni, čvrst, zaštitnički, traži

me, tvoj snažan jezik i vitki prsti

nalaze me gde sam te čekala godinama

u mojoj ružičastoj vlažnoj pećini – šta god se dogodi, ovo jeste.

 

 

 Tekst koji prenosimo napisan je 2012 nakon smrti Adrienne Rich (1929 – 2012)  i objavljen je u časopisu “Genero” br.16 )

 

Beleške
[1]
 Adrienne Rich, ‘Twenty-One Love Poems’, The Dream of a Common Language: Poems 1974-1977, 1978. Original svih 21 pesme na engleskom, na sajtu:  http://www.angelfire.com/weird2/dreamcatcherui/poetry/rich21.html

[2]   Prevod svih XXI pesme u čaopisu POLJA, godinaLIII/broj 454/ 2008. Na web sajtu:

http://polja.eunet.rs/polja454/454-20.htm

[3] Adrienne Rich, ‘Compulsory Heterosexuality and Lesbian Existence’, 1980, Blood, Bread, and Poetry, 1986.

[4] Adrienne Rich, Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija, Kontra, Zagreb, 2002. (Prevod Suzana Kovačević)

[5] Edrien Rič, ‘Žene i čast: Beleške o laganju’, Feminističke sveske, (Prevele Milica Minić i Nataša Milenković). Celokupan teksthttp://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/femsveske/fs7/edrien.htm

[6] Izvorni tekst: Adrienne Rich, ‘Women and Honor: Some Notes on Lying’ (1975), On Lies, Secrets and Silence: Selected Prose 1966-1978, Virago in 1980.

[7] Adrienne Rich, ‘Notes Toward Politics of Location’ (1984), Blood, Bread and Poetry, 1987.

[8] Adrienne Rich, ‘Disloyal To Civilization: Feminism, Racism, Gynophobia’, On Lies, Secrets, and Silence, 1980.

[9] Edrijan Rič, ‘Neposlušne civilizaciji’, Feminističke sveske, 1977-1978, Ceo prevod na sajtu: http://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/femsveske/FS_S11/RIC.htm

[10] Adrienne Rich, ‘To Judith, Taking Leave’, 1962

[11]Nacionalna književna nagrada za poeziju (National Book Award for Poetry) se dodeljuje u SAD od 1950, sa pauzom od 1985 to 1990.  Za sve ove godine pripala je pesnikinjama prosečno svaki šesti put. Adrijen Rič je ovu nagradu dobila tri puta: 1974, 1991 i 2011.

[12] Prevod ove knjige će se uskoro pojaviti u Beogradu.

[13] On Lies, Secrets, and Silence, 1980 i Blood, Bread and Poetry, 1987.

[14] Adrienne Rich,’Conditions for Work: The Common World of Women’, On Lies, Secrets, and Silence, 1980.

[15] Adrienne Rich,’The Blue Ghazals’  The Will to Change [1971].

[16] Eve Ensler, My Hero: Adrienne Rich’, Guardian, 6 April 2012,  http://www.guardian.co.uk/books/2012/apr/06/my-hero-adrienne-rich-eve-ensler

[17] Ovo je verovatno najcitiraniji citat Adrijen Rič, i može se naći na mnogo sajtova, twitera, blogova, fejsbuka i nigde više ne piše u kojoj je knjizi napisan. ’There must be those among whom we can sit down and weep and still be counted as warriors.’

[18] Adrienne Rich, ‘(The Floating Poem, Unnumbered)’, Twenty-One Love Poems,  Dream of a Common Language 1978.  (Par pesama iz ove zbirke autorka čita na sajtu : http://www.youtube.com/watch?v=Z4lFSddTaj8)

Generisanje novinskih senzacionalističkih članaka i feministička perspektiva

Pre nekoliko dana su Žene sa Interneta dobile email sledeće sadržine:

Dobar dan,
Ja sam novinarka sajta i dnevnih novina “24 sata”. Zainteresovala nas je priča o manijaku na Banjici, pa smo hteli da napravimo priču o tome. Šta vam je najgori momenat cele priče- to što niko nije reagovao, reakcija komunalnog policajca ili sam manijak? Šta vas je navelo da pojurite za njim? Šta sad, posle svega? Da li su mu pisali prijavu? Šta mislite, kako žene inače reaguju kada vide takve likove? Da li pobegnu ili su hrabre pa se suprotstave? Kako treba reagovati?
Nadam se brzom odgovoru.
Pozdrav
ps. Istu poruku kao ovaj mejl sam Vam poslala i na Fesjbuk.

Indijka Veena Ashiya Chindlur koju je muškarac seksualno uznemiravao dok je džogirala, nije ga ignorisala kao što to mnoge od nas svakodnevno čine.

Indijka Veena Ashiya Chindlur koju je muškarac seksualno uznemiravao dok je džogirala, nije ga ignorisala kao što to mnoge od nas svakodnevno čine. (klikni na sliku da vidiš članak o tome)

Ovako smo odgovorile novinarki koja je pročitala post o ličnoj reakciji na ulično seksualno uznemiravanje koje je doživela jedna naša članica:

Poštovana,

Mi smo feministički kolektiv “Žene sa Interneta” koji se bavi predstavljanjem žena u medijima i na Internetu i drugim feminističkim temama. Vrlo često mi prenosimo razne doživljaje žena oko nas, kao i u slučaju sa “manijakom sa Banjice” (kako ste Vi ad hoc opisali slučaj). Priča koja Vas interesuje je priča jedne od naših članica.
Mi smo danas o vašem upitu razgovarale i interesuje nas zašto je Vas kao novinarku zainteresovala baš ta priča o egzibicionisti iz Banjičkog parka? Mi se kao feministkinje bavimo i drugim, za žene mnogo važnijim temama, kao što je na primer ova nova tema rodne diskriminacije prilikom zapošljavanja, a koja je u poslednjih dva dana imala preko 7000 pregleda na našoj stranici.

Nas zanima šta je ustvari TEMA i koji je DISKURS ove priče koju želite da ispričate javnosti putem veoma čitanih novina kakve su 24 sata? Ovde ste nam naznačili da mislite da se radi o “manijaku“. Iako je žena koja je slučaj doživela i ispričala, to ispričala u ličnom tonu, i nazvala čoveka koji je onanisao u javnosti pred njima “manijakom” – mi smatramo da je to nije prava reč kojom bismo trebali da opišemo tog čoveka.

Mislimo da je ipak u pitanju egzibicionista koji uživa u pokazivanju sebe pred drugima. Egzibicionista je verovatno heteroseksualan pa je izabrao da maltretira žene koje su se tu zadesile. Sigurne smo da bi o egzibicionističkom ponašanju psihijatri imali dosta toga da kažu.

Ne verujemo da bi javnost u Srbiji, u kojoj se još uvek smatra da je žena sama izazvala silovatelja da je siluje, i u kojoj se žene žrtve i dalje navode kao odgovorne za nasilje koje su preživele, imala išta pametno da nauči iz slučaja koji bi najavili kao “Manijak iz Banjičke šume“. Uprkos tome što statistike u svetu i kod nas govore da je najveći broj žena napadan, fiziči i psihički maltretiran upravo od osoba koje poznaju, u porodici, među prijateljima, i u neposrednoj poznatoj sredini, u Srbiji i dalje vlada mit o “silovatelju iz mračne ulice“, i ova priča može da sklizne u taj diskurs.
Mislimo da, ukoliko Vi već sada kao novinarka koja treba da bude objektivna (a ne subjektivna kao učesnica ovog događaja) nazivate tog čoveka vrlo kolokvijalno “manijakom“, takva priča neminovno vodi u senzacionalizam. Mi ne želimo da učestvujemo u stvaranju javne panike o “manijaku iz Banjičke šume” jer smatramo da time možemo samo da uplašimo građane da je jedan deo grada posebno nesiguran – za žene.

Postavili ste nam nekoliko pitanja u vezi sa slučajem kao da smo mi Već pristale da sa Vama o ovome razgovaramo. Vaša pitanja se odnose na iskustvo jedne žene i kao da radite intervju sa njom. Mi ne verujemo da je lična priča jedne žene interesantna javnosti van naše stranice “Žene sa Interneta“. Ne verujemo da bi naša članica želela da se izloži u novinama svojim imenom i prezimenom, s obzirom da ni na Internetu nije potpisala ovu priču ličnim imenom i prezimenom. Vi o tome ne dajete ni jednu naznaku u vašim pitanjima. Da li Vi pitate anonimnu ženu ili neku ženu koja bi izašla da “svedoči pred javnošću”?

Postavili ste nam i pitanje da li su mu pisali prijavu. To nije informacija koju možete da dobijete od nas. Vi možete to da istražite i sami, pozovite policiju i raspitajte se. Poslednje pitanje (kako treba reagovati?) je suvišno, s obzirom da je cinično naglašeno da se radi o “avanturi jedne od ŽSI članica” – dakle – mi ne bismo objavile priču da ne smatramo da tako treba reagovati: suprotstaviti se i pozvati policiju.
Hvala na razumevanju, nadamo se da ćete uvažiti naš odgovor.

Srdačan pozdrav,
Žene sa Interneta
https://www.facebook.com/ZeneSaInterneta

Na naše pismo uskoro je stigao odgovor novinarke.

Hvala. Shodno vašem odgovoru, nećemo pisati o ovom slučaju.

Pozdrav

Novinarka 24. sata neće pisati o “Manijaku iz Banjičke šume”.  Veoma smo zadovoljne da od ovog slučaja nije napravljen još jedan “ŠOKANTNO!!!, SENZACIONALNO!!!” članak koji bi samo perpetuirao sve one stereotipe o kojima smo pisale u svom odgovoru. Zadovoljne smo i što nisu uspeli da izlože akterke ovog događaja dodatnom maltretiranju javnosti kroz pojavljivanje njihovih ličnih “svedočanstava” na medijskim portalima (koji ne filtriraju rodno zasnova govor mržnje). Novinari bi svakako štititli identitet egzibicioniste koji uznemirava žene u parku i krši zakon, ali bi kroz senzacionalistički manir žrtvu koja svedoči dodatno izložili maltretiranju društva. Sigurne smo da bi na tekst kakav je novinarka želela da konstruiše ljudi masovno krenuli da okrivljuju žrtvu. Evo primera takvih okrivljivanja i dodatnog uznemiravanja ŽRTVE (žena koje su učestvovale u događaju) sa naše stranice:

Print_3657 Print_3660Print_3658  Print_3661

Zašto novinarka nije drugačije odgovorila na našu perspektivu događaja? Zašto nije odgovorila: pa hajde da napišemo to šta vi imate da kažete javnosti.  Jednostavan je odgovor: feministička perspektiva  nije poželjna u dnevnim novinama.

 

Pravilnik FPN: prevencija seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja

Netačna i pomalo senzacionalistička vest u vezi sa “Pravilnikom o ponašanju zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od seksualnog uznemiravanja i ucenjivanjas studenata i studentkinja” izašla je na nekoliko novinskih portala:

Pravilnik FPN: Zabranjeni seksi vicevi i pipanje”: Beogradski Fakultet političkih nauka prvi je u zemlji koji je doneo pravilnik o zaštiti od seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja studenata. Na taj potez na FPN-u su se odlučili posle nedavne velike afere kada je studentkinja mastera optužila uglednog profesora tog fakulteta da ju je seksualno uznemiravao i ucenjivao, između ostalog i tako što je pokušao da nasrne na nju u svom kabinetu. Iako je fakultet utvrdio da je njena prijava opravdana, sve se završilo tako što je profesor smenjen sa jedne od funkcija, ali i dalje predaje i ispituje studente, piše “Blic”. Dekan FPN Ilija Vujačić nakon toga je inicirao da se napiše pravilnik koji će služiti za prevennciju i zaštitu od seksualnog uznemiravanja studentkinja i studenata. Pravilnik je stupio na snagu u maju, a zaposlenom za kog se utvrdi da je uznemiravao studente zabranjuje se dalja saradnja s tim studentom i može dobiti otkaz. Kazne su predviđene i za studente koji pokušaju da zloupotrebe pravilnik, odnosno slažu da ih je profesor uznemiravao. Oni će biti suspendovani od 15 do 30 nastavnih nedelja, navodi “Blic”.”

Evo šta sve spada u seksualno uznemiravanja po pravilniku FPN:

Neželjenje seksualne primedbe i predlozi
Razni neželjeni pozivi
Fizički dodiri
Govor tela
Emocionalno proganjanje
Ponavljano neželjeno upućivanje verbalnih i fizičkih predloga polne prirode drugoj osobi
Fizičko napastvovanje
Ponavljano neželjeno iznošenje šala i opaski koje su polno obojene uključujući aluzije na pol i seksualnu orjentaciju
Ruganje i ismevanje koje je polno obojeno”

Na FB stranici Žene sa Interneta Katarina Lončarević, saradnica FPN:

“Po statutu, jedino dekan može da donese ovakav pravilnik, a na tekstu Pravilnika je zajednički rađeno skoro deset meseci i sam čin donošenja Pravilnika nema direktne veze sa navedenom aferom, pošto je u trenutku kada je prijavljen taj slučaj seksualnog uznemiravanja, tekst bio u finalnoj fazi. Takođe želim da kažem da su na tekstu radili zajedno Centar za studije roda i politike na Fpn, profesori i profesorke Fpn, dekan, pravnica Fpn, predstavnice Autonomnog ženskog centra, Centra za ženske studije i pravnice koje sarađuju sa feminističkim organizacijama u Srbiji.
Pravilnik možete da pročitate na sajtu FPN: http://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/Pravilnik-%D0%BE-ponasanju-zaposlenih-u-vezi-sa-prevencijom-i-zastitom-od-seksualnog-uznemiravanja-i-ucenjivanja.pdf