Kelly Fox: Nema ničeg ravnopravnog u “bračnoj ravnopravnosti”


Kao i mnogi drugi kvir ljudi kritični prema bračnoj ravnopravnosti, gledala sam u petak reakcije na Scotus presudu u vezi sa bračnom ravnopravnošću, sa radoznalošću, užasavanjem i tugom. Reakcije koje su bile posledica presude predstavljaju oštro podsećanje da je pokret za bračnu ravnopravnost od početka bio zaglibljen u rasizmu, anti-feminizmu, te da je ućutkivao ne bele ljude, siromašne, trans osobe, imigrante, zatvorenike, osobe sa invaliditetom i žene. I ućutkivao je ljude doslovno, kao što smo videli u slučaju latine Jennicet Gutiérrez, trans žene bez dokumenata USA, koja se zalaže za okončanje nasilja i zloupotrebe LGBTQ imigranata, a kojoj su drugi LGBTQ ljudi bukvalno vikali “UUUU” u Beloj kući na događaju LGBTQ ponosa. Ništa nije učinilo očiglednijim da se u mejnstrim pokretu LGBTQ bračne ravnopravnosti gotovo isključivo radi o asimilaciji i muvanju da se uđe u establišment, kao što su to učinile ove zastrašujuće reakcije kvir ljudi u Beloj kući na Jennicet Gutierrez. Naše kvir pramajke mora da se okreću u grobu.

Ali ovo nije slika o bračnoj ravnopravnosti koju su homoseksualci i saveznici prikazali na društvenim mrežama. Idite na Facebook, Tvitter, ili bilo koji drugi društvenu mrežu i videćete da dva štetna mita o bračnoj ravnopravnosti cirkulišu:
1. Gej brak je pobeda društvene pravde!
2. Naravno da homoseksualaci treba da mogu da se venčavaju, jer JE BRAK SVETINJA !!! Brak je sveta institucija u kojoj se radi o ljubavi !!!!!!

Bračna ravnopravnost je pobeda društvene pravde !!!

Ne nije.

Termin bračna ravnopravnost je vrhunac ironije. Time što daje prednost određenim vezama među ljudima u odnosu na ostale veze država definiše šta je to neravnopravnost. Brak kao institucija postoji da održava neravnopravnost i kao državni alat očvršćava vlast, imovinu, i privilegiju u porodičniim odnosima, kroz sisteme poput nasleđivanja. Brak je stvoren da učvrsti bogatstvo i moć u rukama belih muškaraca.

Brak je prinudna državna (pravna) institucija koja održava hijerarhijsku neravnopravnost, bez obzira ko ga praktikuje. Zato sam protiv SVIH brakova; gej, strejt, ili na drugih. Ja ne želim da se ljudi moraju venčavati da bi stekli osnovna ljudska prava. Ne želim da neki ljudi imaju „1.138 prava“. Želim SVA prava za SVE ljude.

Brak pomaže samo materijalno obezbeđenim kvir parovima, koji mogu da podele svoja bogatstva i beneficije. Možete da dobijete zdravstveno osiguranje svog partnera samo ako oni imaju posao koji podrazumeva zdravstveno osiguranje. Možete samo da imigrirate AKO je vaš partner američki državljanin. Bračna ravnopravnost neće pomoći kvir parovima gde ni jedan/jedna ni drugi/druga nemaju zdravstvenu zaštitu, ili parovima gde niko nije američki državljanin.

Rešenje za kvir ljude koji nemaju pristup zdravstvenoj zaštiti nije gej brak – već stvarni univerzalni, pristup zdravstvenoj zaštiti koji nije zasnovan na privilegijama. Rešenje za kvir ljude koji nisu u mogućnosti da emigriraju nije gej brak – već prava sveobuhvatna reforma imigracionih politika. Rešenje za kvir ljude koji nisu priznati kao roditelji svojoj deci nije gej brak – već reforma roditeljskih prava.

Borba za bračnu ravnopravnost je kanalisala svo vreme, svu energiju i novac u brak koje smo mogli da se potrošimo na pitanja života i smrti sa kojima se suočava kvir zajednica. Izbor da se braku da prioritet je svesna odluka da se prioritetnim učin problem čije rešenje ide na korist samo već privilegovanim kvir ljudima: beloj, cisgender, srednjoj klasi LGBTQ ljudi. Uprkos tome šta Komitet za ljudska prava i druge mainstream LGBTQ organizacije žele da poverujete, brak nije goruće pitanje sa kojim se suočava sa LGBTQ zajednica. Kvir i trans ljudi, posebno kvir i trans ne beli ljudi, su nesrazmerno izloženi zatvorima, beskućništvu, silovanjima, ubistvima i zlostavljanju. Četrnaest ne belih trans žena je ubijeno u ovoj godini, ali izgleda da smo mi bili previše zauzeti planiranjem naših venčanja da bi se zabrinuli.

Pokret za bračnu ravnopravnost nije samo ignorisao, deprioritizirao, i prestao da materijalno podržava pitanja koja se odnose ne bele kvir i trans ljude, već je takođe produžavao rasistički, anti-crni mit o homofobiji crnih ljudi, stalno okrivljujujući crne ljude da podržavaju anti-gej brak zakonodavstvo. Gej rasizam se takođe manifestuje u prisvajanju retorike borbe crnih ljudi za građanska prava, npr. “Gej prava su nova građanska prava!” Žao mi je, ali to što nisi u mogućnosti da dobiješ zdravstveno osiguranje svog partnera nije ista stvar kao da trpiš napade oružjem i iživljavanje od strane policije tokom čina građanske neposlušnosti. To jednostavno nije isto. Spajati ova vrsta iskustava je prisvajajuće, rasistički, i ogrezlo u privilegiji. To spajanje takođe podrazumeva da su gej i crni ljudi odvojene kategorije za poređenje, briše kvir i trans crna ljude, koji žive sa presekom oba identiteta. Ali, možda najštetnije, ta “gej je nova crnost!” retorika implicira da su anti-crni rasizam i borba za građanska prava gotovi, dok gotovo svake nedelje, učimo o novom slučaju ubistva i brutalnosti protiv crnaca od strane policijskih i rasističkih terorista.

Homoseksualci bi trebalo da se venčavaju jer JE BRAK SVETINJA !!!

Čekaj, da li je neko prebacio na Fox News stanicu? Slušam li razgovor između Jerry Falwela i Pat Robertsona? Znamo da je nešto problematično kada grupa ljudi koji se identifikuje kao “napredna” “liberalna” i “feministička” počinje da zvuči kao jato konzervativnih hrišćana na konferenciji „Fokusirajmo se na porodicu“!

I za sve ljude koji su u fazonu, OVO JE POBEDA LJUBAVI !!!!! Jedno brzo pitanje: kakve veze ljubav ima veze sa državnom registracijom braka? Kakve veze ljubav ima sa organizovanjem sopstvenog roda, seksualnosti, i porodice u skladu sa državnim diktatom i heteronormativnim standardima? Kakve veze ljubav ima veze sa asimilacijom u prisilnu državnu instituciju koja učvršćuje rodne, rasne i ekonomske neravnopravnosti?

 

I za moje bližnje kvirove: zašto oživljavamo umiruće patrijarhalne institucije?

Brak nije učinio mnogo za heteroseksualne ljude. Stopa razvoda u ovoj zemlji je astronomska, pa čak i brakovi koji ne završavaju razvodom su često ogorčeni, ili prečesto nasilni. U stvari, bračna nuklearna porodica je statistički najopasnije mesto na kome mogu da se nađu žene i deca u ovoj zemlji. Muško nasilje u porodici, zlostavljanje dece, i seksualno napastvovanje se najčešće javlja u kontekstu bračnih porodica.

I nije slučajno da je brak takva brutalna patrijarhalna institucija. Brak je stvoren da ojača patrijarhat: da učini imovinu žene u imovinom muškarca i da bukvalno učini ženu imovinom muškarca. Prvi talas feminizma je zaslužan za rigoroznu feminističku i materijalističku kritiku braka (ali čini se da nam se u našem neprestanom galamljenju za bračnom ravnopravnošću, desila velika istorijska amnezija i da smo nekako zaboravili vekove feminističkih komentara na instituciju braka.)

Brak je takođe sredstvo supremacije bele rase. SAD su imale zakone protiv-mešanja rasa na snazi do 1967. godine, a rasističke “porodične vrednosti” koje posramljuju i krive siromašne, neudate ne bele žene za sve bolesti društva su svuda u javnom diskursu. Republikanci posebno vole ekonomski prinudne socijalne politike koje ohrabruju siromašne žene da se udaju i na taj način pronađu izlaz “iz siromaštva” i koriste prednosti koje pruža brak kao izgovor za ukidanje socijalnih davanja.

Brak je osnovna gradivna cigla kapitalizma, posebno ovog neoliberalne vrste na našoj aktuelnoj političkoj sceni koja ne može privatizovati javna davanja dovoljno brzo! I nemojmo zaboraviti da je sistem braka je ekonomski prisilan. Ne bi trebalo da se venčavamo da bi imali pristupačnu zdravstvenu zaštitu, ili da bi emigrirali, ili da primimo bilo koju od bezbroj drugih prednosti braka, ali suviše često smo prinuđeni da se venčamo, jer imamo hitnu potrebu za jednim od resursa ili prava koja su nam dostupna samo kroz brak. Moja devojka i ja smo pre nekog vremena htele da registrujemo partnerstvo da bi se dobile benefite registrovanog partnerstva, ali bismo morale da potvrdimo na registraciji da ćemo da se venčamo u budućnosti, ako gej brak bude legalizovan u Wisconsinu. Sveta prinudo!

ALI SVETOST BRAKA !!!! Molimo prosvetlite me: šta je to sveto u prinudnoj strukturi koja podržava patrijarhat, supremaciju belu rase, i kapitalizam?

Verujte mi, ja potpuno razumem argument da biti u ljubavnoj, egalitarističkoj bračnoj vezi može biti divno. Ja sam u jednoj od tih i to je prilično zgodno. Ali ti odnosi su odlični, jer pojedinci uključeni u ove odnose ulažu i dele vrednosti, a ne zato što su u braku. Ema Goldman je to rekla najbolje:

„Ljubav, najsnažniji i najdublji element u čitavom životu, glasnik nade, sreće, zanosa; ljubav, prkosnik svim zakonima, svim konvencijama; ljubav, najslobodniji, najmoćniji kovač ljudske sudbine; kako se može takva sila koja sve pokreće smatrati istoznačnom tom jadnom korovu što su ga država i Crkva začele, braku*?“

Kada veličamo brak kao” svetinju” mi govorimo da su bračni odnosi važniji od drugih odnosa i porodičnih struktura, i dalje stigmatiziramo same i neudate/neoženjene ljude. Sve veze sa zasnovanve na ljubavi i pripadnosti se računaju. Zašto produžavamo štetnu ideju da su jedino one veze koje se uklapaju u industrijski kompleks venčanja vredne slave?

Kvir ljudi su izgrađivali lepe odnose i porodične strukture izvan heteronormativnih državnih diktata od pamtiveka. Ne trebaju nam država i strejt ljude da prepoznaju naše odnose da bismo znali da su oni legitimni.

Zato samo napred, kvirovi, sklopite brak ako je to ono što želite ili morate da uradite. Ne sudim vam. Dođavola, i ja sam u gej braku. Problem ne leži u nama, pojedincima koji se venčavamo. Problem su nekritički i proslavljajući stavovi u vezi braka koji završavaju u ojačavanju patrijarhalnih, rasističkih i kapitalističkih ideologija. Problem je i način na koji je brak postao jedino pitanje LGBTQ politike: kroz deprioritetizaciju borbi protiv problema najugroženijih kvir ljudi u našim zajednicama. Ali ako se venčate, nastavite da se borite za pravdu posle odlaska u sudnicu. Samo napred, podižite neke gej bebe, ali ne zaboravite da podižete i neku buku. Uostalom, mi smo kvirovi. I to je ono zbog čega su nas boginje poslale ovde.

 

via Kelly Fox, Queer Issues Correspondent: There is nothing equal about marriage “equality”

pročitajte: * Emma Goldman “Brak i ljubav” http://anarhisticka-biblioteka.net/library/emma-goldman-brak-i-ljubav

Ne, feminizam se ne bavi pitanjima izbora

image-20150428-18170-1xdy4cx

Feminizam izbora ne traži ništa od vas i donosi vam ništa zauzvrat. Floriane Legendre

Autorka: Meagan Tyler

Feminizam je ponovo u modi. Kako se intenzivirao pritisak da se preuzme pravo na “F-reč”, javne ličnosti, korporacije i mnogi mejnstrim mediji su plasirali u velikoj meri lagodnu verziju feminizma u popularnoj svesti. To je feminizam koji nikada ne pominje oslobođenje žena, već se umesto toga opredeljuje za proslavljanje “izbora”.

Pročitajte skoro svaki članak o feminizmu na internetu do kraja i komentari će uskoro skliznuti u neku raspravu o izboru. Izgleda da nije bitno šta je tema, ljudi su skloni da brzo preformulišu bilo koju temu kao temu osnaživanja žena i prava na izbor. Ovo obezbeđuje zgodnu diverziju od razgovora o većim strukturama vlasti i društvenih normi koje ograničavaju žene, na različite načine, širom sveta.

Bio je ovo veliki mesec dana za “feminizam izbora”. Krajem marta, imperija modnog časopisa Vogue je pokrenula video “Moj izbor” u Indiji, kao deo svoje “osnažujuće” kampanje koja, bukvalno, uprošćava osnaživanje žena na niz izbora.

Moj izbor.

Video se viralno proširio i, kako je novinarka iz Indije Gunjeet Sra primetila , licemerje “industrije koja se zasniva na fetišiziranju, objektivizaciji i jačanju seksističkih standarde lepote žena“, dok navodno promoviše feminizam, ostalo je u velikoj meri neprimećeno.

Ova liberalni brend “feminizma izbora” je doživeo svoj logični, ako ne apsurdni zaključak, kada je kandidat Liberalno demokratske stranke na predstojećim izborima u Velikoj Britaniji pokušao da objasni snimak na kome mu žena pleše u krilu u striptiz klubu. Očigledno, to je sve deo njegove feminističke misije kojom pomaže u “osnaživanju žena da donose zakonske odluke, a ne da osuđuje zakonske odluke koje su one napravile”.

Čak je i Playboy nedavno odlučio da se odmeri po u finijim tačkama feminističke teorije, i da se opredeli u korist prava žene da bude podvrgnuta pornografskom pogledu. Koji se, zgodno, uklapa veoma lepo sa njihovim poslovnim planom, naravno.

Incidenati poput ovih, kao i otrcani argumenti o tome da li je Bijonse feministkinja , ili da li bi muškarci političari trebalo da nose majice sa natpisom “Feministikinja Ovako Izgleda“, inspirisali su novu kolekciju feminističkih tekstova, “Zabluda Slobode: Ograničenja liberalnog feminizma”.

U knjizi, koju sam uređivala sa drugima, nas 20 se bavimo različitim temama koje su postale deo prostora “feminizma izbora”: od pornografije i prostitucije, da sakaćenja ženskih genitalija, od ženskih časopisa i braka, do seksualnog nasilja. Iako dolazimo iz niza različitih perspektiva, svi kritikujemo ideju da bi “izbor” trebao biti krajnji arbitar slobode žena.

Floriane Legendre

Floriane Legendre

Mnoge od nas smatraju da je uspon ovog pop-feminizma zapravo opasniji nego što sprdnja sa ispraznim završetkom “Biram svoj izbor” može sugerisati.

Pre svega, argumenti izbora su suštinski pogrešni, jer pretpostavljaju nivo nesmanjene slobode za žene koja jednostavno ne postoji. Da, pravimo izbore, ali oni su oblikovani i ograničeni nejednakim uslovima u kojima živimo. Imalo bi smisla da se nekritički proslavlja izbor u post-patrijarhalnom svetu.

Drugo, ideja da više izbora automatski proizvodi više slobode je neistinita. Ovo je u suštini samo prodaja neoliberalizma sa feminističkim preokretom. Da, žene danas, na primer mogu raditi ili ostati kod kuće ako imaju decu, ali ovaj “izbor” je prilično šupalj dokle god se uzgoj dece i dalje izgrađuje kao “ženski posao”, i dok ne postoji dovoljno podrške države za brigu o deci, i dok su žene bez dece su opisane kao sebične.

Treće, fokusiranje na izbor žena kao kvintensenciju feminizma je rezultiralo u perverznoj vrstu okrivljivanja žrtve – i odvlačenja pažnje od stvarnih problema s kojima se žene još uvek suočavaju. Ako niste zadovoljne kako stvari stoje, ne krivite mizoginiju i seksizam, razlike u platama za žene i muškarce, ukorenjene rodne uloge, nedostatak predstavljanja žena u odborima ili u parlamentu, ili epidemiju nasilja nad ženama. Krivite sebe. Vi ste očigledno napravile pogrešan izbor.

Kako sociologinja Natali Jovanovski ističe u svom poglavlju “Zablude Slobode“, nije iznenađujuće što je ova vrsta liberalnog feminizma je postala prominentna. Dajući prednost individualnom izboru pre svega, “feminizam izbora” ne osporava status kvo.

On ne zahteva značajne društvene promene, a efikasno podriva pozive za kolektivnu akciju. U osnovi, takav feminizam ne traži ništa od vas i ne donosi vam ništa zauzvrat.

Umesto otpora, sada su aktivnosti koje su nekada držane kao arhetipovi podređenog položaja žena predstavljene kao oslobođavajući lični izbor. Seksualno uznemiravanje je iznova formulisano kao bezopasne šale u kojima žene mogu da uživaju. Brak je rekonstruisan kao pro-feminističko zaljubljivanje.

Labioplastija se smatra korisnim kozmetičkim poboljšanjem. Pornografija je rebrendirana kao seksualna emancipacija. Objektivizacija novo osnaživanje.

Umesto da govorimo o viziji za budućnost sa više ravnopravnosti, ostajemo zagledani u sebe sa uzaludnim raspravama o tome da li su pojedine žene loše “feministkinje”. Ili kao što je tu igru novinarka Sara Ditum nazvala “Možeš li biti feministkinja i… “. Kao da je pravi problem napretka žena da li možemo ili ne možemo živeti u skladu sa nekim bajkovitim feminističkim idealom.

Toliko je temeljna individualizacija “feminizma izbora”, da kada žene kritikuju pojedine industrije, institucije i društvene konstrukcije, često su suočene sa optužbama da napadaju žene koje učestvuju u njima. Značaj analize na strukturalnom nivou je gotovo potpuno izgubljen u popularnim shvatanjima feminizma.

Poređenja radi, bilo bi sasvim suludo sugerisati da je marksista kritikujući kapitalizam napadao najamne radnike. Slično, izgledalo bi veoma čudno sugerisati da oni koji kritikuju Big Pharma mrze ljude koji rade u farmaceutskim fabrikama. Ili da oni koji dovode u pitanje naše kulturno oslanjanje na brzu hranu napadaju decu iza pulta u McDonaldsu.

Na kraju, promocija “izbora” – i mit jedne već postignute ravnopravnosti – ometaju našu sposobnost da osporimo upravo institucije koje drže žene nazad. Ali borba nije gotova.

Mnoge žene naglašavaju da je feminizam neophodan društveni pokret za ravnopravnost i oslobođenje svih žena, a ne samo floskule o izborima za neke.

 

Knjiga “Zabluda Slobode: Granice liberalnog feminizma” je objavljena u Australiji u martu. Takođe je dostupna na međunarodnom planu.

Naslov originala “No, feminism is not about choice” via https://theconversation.com/

Obećanje socijalističkog feminizma

Welfare Rights Organisation

Welfare Rights Organisation

Obnovi levice će trebati zaključci socijalističko-feminističkih tradicija.

by Johanna Brenner

Dekadama daleko od onih dana feminizma “drugog talasa” u Sjedinjenim Američkim Državama, žalosno je da priznati da je revolucionarni momenat ovog pokreta samo bleda uspomena, dok su ključni aspekti liberalnog feminizma vremenom uključeni u dnevni red vladajuća klase. Ideje liberalnog feminizma su mobilisane da podrže niz neoliberalnih inicijativa, uključujući mere štednje, imperijalistički rat, i strukturalna prilagođavanja.

Nesumnjivo da je važno razumeti kako se to desilo. No, neka najnovija objašnjenja koja nudi akademski feminizam usmeravaju nas u pogrešnom pravcu. Ovi pisci tvrde da je drugi talas feminizma, svojim prenaglašavanjem zakonskih prava i plaćenog rada kao puta ka ravnopravnosti, nesvesno otvorio put neoliberalizmu. Utešno je misliti da su radikalne feministkinje imale taj nivo kontrole nad ishodom naše borbe. Jer, kada bi to bila istina, mi bi sada mogle ispraviti svoje greške, promeniti naše ideje, i povratiti naše revolucionarno uporište.

Želim da iznesem drugačiji argument: delimična ugradnja liberalnog feminizma u neoliberalni ekonomski, politički, kulturni, i društveni poredak se bolje može objasniti pojavom režima akumulacije kapitala koji je suštinski izmenio ekonomiju i globalnog severa i na globalnog juga.

Na globalnom severu, taj novi režim je uveden napadom od strane poslodavaca na radničku klasu, na državu blagostanja, i na istorijske institucije odbrane radničke klase – na sindikate i socijaldemokratske stranke. Ovaj napad, u neoliberalizmu je doveo do političkog konteksta za uspešnu povratnu reakciju protiv radikalnih zahteva feministkinja, anti-rasističkih aktivista, autohtonih naroda, i drugih.

Dok je neoliberalizam ugasio radikalna obećanja drugog talasa, on je takođe stvorio materijalnu bazu za obnovu i širenje socijalističkih feminističkih pokreta vođenih od strane žena radničke klase – bilo žena zaposlenih u formalnoj ekonomiji, sivoj ekonomiji, na selu, bilo nezaposlenih žena.

Dodatno, politički diskurs i strategije organizovanja socijalističkog feminizma dvadeset prvog veka su resurs za borbu levice. Ljudi imaju osećaj da stari oblici leve politike neće biti korisni. U traganju za alternativama, socijalistički feminizam ima mnogo toga da ponudi.

________________________________________

Dominantni feministički politički diskurs drugog talasa nije bio klasični liberalni feminizam – to jest, feminizam koji želi da raščisti bilo koje prepreke ka ostvarivanju individualnih prava žena – već ono što bih nazvala feminizmom socijalne zaštite. (Izvan SAD, gde je bilo stvarnih levih stranaka i gde je socijalistički politički diskurs bio dostupniji feminističkim aktivistkinjama, ove politike bi se mogle nazvati socijal-demokratskim feminizmom.)

Feministkinje socijalne zaštite dele sa liberalnim feminizmom posvećenost individualnim pravima i jednakim mogućnostima, ali one idu i mnogo dalje. One se opsežno i aktivno staraju da se rešavaju problemi zaposlenih žena, da olakšaju ženama teret dvostrukog dana, da poboljšaju položaj žena a posebno položaj majki na tržištu rada, da pruže javne usluge kojima staranje o drugima postaje društveni problem, i da proširi društvenu odgovornost za staranje (npr, kroz plaćeno roditeljsko odsustvo i stipendije za žene koje brinu za članove porodice sa invaliditetom).

Imućnije žene sa vrha profesionalne klase rukovodilaca su drušvena baza klasičnog-liberalnog feminizma. Politika feminizma socijalne zaštite nalazi svoju društvenu bazu pretežno u donjem toku rukovodeće profesionalne klase i naročito među ženama zaposlenim u obrazovanju, socijalnim uslugama i zdravstvu. Žene ne-bele boje kože na profesionalnim / rukovodećim pozicijama češće su zaposlene u ovim industrijama nego u privatnom sektoru. Sindikalne aktivistkinje takođe su odigrale značajnu ulogu u vođenju i organizovanju feminizma socijalne zaštite.

Velikodušno bi bilo okarakterisati ambivalentnim odnos između radničke klase žena / siromašnih žena i srednje klase profesionalnih žena čiji zadatak jeste da vrše uticaj i regulišu sve one koji su definisani kao problematični – siromašne, bolesne, kulturno nepogodne, seksualno devijantne, loše obrazovane. Ove klasne tenzije krvare u feminističkim politikama, kada žene srednje klase feminističke tvrde da predstavljaju žene radničke klase.

Način na koje se ove klasne tenzije izražavaju uveliko je oblikovan i drugim dimenzijama klasne pozicije, kao što su rasa / etnička pripadnost, seksualnost, nacionalnost, i telesna sposobnost. Ključno, politike feministkinja srednje klase se pomeraju i u zavisnosti od nivoa borbenosti, samoorganizovanja, i političke snage žena radničke klase.

Upečatljiv primer ove dinamike može se videti u prvoj polovini 1970-ih. U političkom kontekstu borbe crnih ljudi za ekonomsku pravdu, kojom je upravljala crna radnička klasa i pokret za socijalnu zaštitu – vodeće feministkinje radničke klase u okviru Pokreta za Građanska Prava – feministkinje socijalne zaštite su zastupale vizionarski program širokog opsega tražeći proširenje podrške države za socijalno staranje.

Na primer, 1971. godine, koalicija feminističkih organizacija i organizacija za građanska prava osvojila je zakon koji bi uspostavljao dnevni boravak kao razvojni servis koji se finansira sa federalnog nivoa a koji bi bio na raspolaganju svakom detetu kojem je bio potreban. Iako su feministkinje nesumnjivo to videle kao presudno za zapošljavanje majki, nisu ograničavale taj benefit samo majkama koje rade za platu. Program je uključivao odredbe za medicinske, prehrambene, i obrazovne usluge za decu od ranog detinjstva do četrnaest godina. Usluge su trebale da budu kategorijski finansirane. Predsednik Nikson je stavio veto na taj zakon, ali organizovanje oko njega je nastavljeno tokom 1970-ih.

Nacionalna organizacija za socijalnu zaštitu (NVRO) pokretana je i inspirisana politikom feminizma socijalne zaštite. Ono što je najinteresantnije u vezi sa NVRO je njena sposobnost da kombinuje tvrdnje koje filozofi, pravnici i akademici teže da vide kako konkurentske. Ukratko, ona je u razgovorima prekinula razliku između “potreba” i “prava”.

Maternalistički politički diskursi su suštinski primeri razgovora o “potrebama”. U tim slučajevima, zastupnici maternalističkog diskursa potražuju na osnovu potreba dece i jedinstvenih kapaciteta majke da ispuni te potrebe. Sa druge strane, potreba za rodno-nediskriminatornom praksom zapošljavanja ili ravnopravnim pristupom profesionalnom školovanju je suštinska u razgovoru o “pravima”, gde se insistira na proširivanju individualnih prava žena na ona koja su već data muškarcima.

NVRO je zagovarao garantovani, bezuslovni minimalni dohodak za samohrane majke. Siromašne žene treba da imaju izbora u načinu kako se bave roditeljstvom i one su tvrdile da su one same, jedini odgovarajući autoritet nad pitanjima potreba svoje dece. One treba da dobiju ekonomsku podršku i socijalne usluge bilo da su majke koje ne rade ili zaposlene roditeljke.

Aktivistkinje socijalne zaštite su takođe kritikovale programe zapošljavanja u okviru “rata protiv siromaštva” zbog preusmeravanja samohranih majki na obuku za tradicionalno ženske, slabo plaćene, kancelarijske poslove. Konačno, one su povezale svoje zahteve da materinstvo bude priznato kao dragocen rad ženske ekonomske autonomije kao i njihovo pravo na samoopredeljenje.

Ova sveobuhvatna politika se takođe odrazila na ne-bele žene kroz njihove izazove “pokretu izbora” (pro-choice movement). Dok se radikalno i liberalno krilo feminističkog pokreta fokusiralo na pravo žena na telesnu autonomiju – i pravo da odbiju materinstvo – siromašne ne-bele žene su se suočavale sa dosta drugačijim napadom: prisilnim sterilizacijama u javnim bolnicama gde su se porodile. Osim toga, pokret za socijalnu zaštitu je organizovao siromašne žene, a pogotovo crne žene, da ospore omalovažavanje svog materinstva i stigmatizaciju svoje seksualnosti.

Uključivanjem ideja ne-belih žena aktivistkinja radničke klase, socijalističke feministkinje su artikulisale politiku reproduktivnih prava koja je dosezala izvan govora o izboru (nad materinstvom). Reproduktivna prava uključivala su i pravo da budu majke i da podižu decu u dostojanstvu i zdravlju, u sigurnim naseljima, uz adekvatan prihod i smeštaj.

Ova kolekcija reproduktivnih prava čini program ne-reformskih reformi. Neki od ovih zahteva mogu se izboriti i osvojiti i u kapitalizmu – na primer, stavljanje van zakona rasističke sterilizacije ili diskriminacije majki lezbejki – ali njegovo sveukupno prihvatanje bi bilo nespojivo sa kapitalizmom. U tom smislu, politički diskurs reproduktivnih prava povezuje feminizam sa antikapitalističkim politikama.

Na svom vrhuncu, feminizam drugog talasa zalaže se da društvo preuzme odgovornosti za socijalnu brigu i zaštitu. Prebacivanjem brige i zaštite sa odgovornosti pojedinca na društvenu odgovornost zahtevalo je tada a zahteva i danas preraspodelu bogatstva kapitala na radništvo.

Društvena odgovornost za socijalnu zaštitu zavisi od ekspanzije javnih dobara, koji za uzvrat zavise od oporezivanja bogatstva ili profita. Nadoknade radnicima za vreme provedeno u zbrinjavanju (npr. plaćeno odsustvo roditelja) proširuje plaćenu nadoknadu na račun profita. Pored toga, zahtevajući (ili propisom ili ugovorom) da radna mesta prime i subvencionišu brigu koju radnici obavljaju van radnog mesta, ometa kontrolu poslodavaca nad radnim mestima i tendencionalno se odbija u privatnom sektoru, gde se poslovi i dalje organizuju kao da radnici imaju vrlo malo odgovornosti za brigu.

Drugim rečima, da bi se odgovornost za socijalnu zaštitu i brigu prebacila na društvo potrebno je konfrontiranje sa kapitalističkom klasnom moći. Zbog toga je feminizam socijalne zaštite dvadesetog veka propao.

Suočavanje sa kapitalističkom klasnom moći zahtevalo je širok, militantni, ometajuću društveni pokret – anti-kapitalistički front koji bi povezivao feministička, anti-rasistička, gej prava, i prava imigranata sa sindikatima i radničkom borbom. Ono što je postojalo umesto toga bili su birokratski, sklerotični, podvojeni sindikati koji nisu imali ni interesovanja ni kapaciteta za izgradnju pokreta bilo koje vrste.

U trenutku kada je feminizam socijalne zaštite na svom vrhuncu, sedamdesetih godina 20.veka, cunami kapitalističkog restrukturiranja je stigao, otvarajući novu eru napada na radničku klasu koja je imala male šanse da se odbrani. Dok su se ljudi upinjali da prežive u ovom novom svetskom poretku, dok su kolektivni kapaciteti i solidarnost preselili izvan domašaja, dok su ih konkurencija i nesigurnost dosledno gurali u jednom pravcu, dok su individualistički projekti preživljavanja postajali svakodnevni imperativ, vrata su se otvorila da neoliberalne političke ideje da postignu prevlast.

Uhvaćene između demobilisane radničke klase i Demokratske stranke obuzete neoliberalizmom, feministkinje socijalne zaštite iz srednje klase počele su da se prilagođavaju postojećoj političkoj realnosti. Na primer, ostavljajući iza sveobuhvatne politike NVRO, zagovornice srednje klase su se udaljile od maternalističkih diskursa – “mala deca treba da budu sa svojim majkama” – koje su, koliko god problematične, bile deo njihove odbrane podršci prihoda samohranim majkama.

I one su usvojile neoliberalni diskurs optužbi demokrata i republikanaca da država blagostanja ohrabruje zavisnost. One su prihvatile ideju samodovoljnosti kroz plaćeni rad, iako je bilo očigledno da slabo plaćeni prekarni poslovi dostupni za veliki broj samohranih majki nikada neće dostići nivo minimalne plate za preživljavanje, da su stipendije za brigu o deci (za najsiromašnije žene) neadekvatne za kvalitetnu negu deteta, i da se programe boravka za stariju decu mnogi ne mogu priuštiti.

Drugim rečima, drugi talas feminizam socijalne zaštite nije bio toliko kooptiran koliko je bio politički marginalizovan. I u kontekstu tog poraza, što nije iznenađujuće, politike liberalnog feminizma ne samo da su preselile centar svoje pažnje, već su postale uključene u preovladavajući neoliberalni režim.

Ironično, kako su se zagovornice srednje klase preselile desno, feministkinje radničke klase, naročito u sindikatima sa velikim ili većinskim brojem članica, su ostvarivale značajne dobitke. One su povećale zastupljenost žena na rukovodećim pozicijama, pogurale svoje sindikate da podrže političku mobilizaciju koja je zahtevala legalan abortus (na primer, „pro-izbor, pro-unija“ kampanja Koalicije radničkih sindikata žena), protivile se diskriminaciji LGBT populacije, i postavile zahteve kao što su uporedjivanje vrednosti ženskog i muškog rada i plaćenog roditeljskog odsustva na pregovarački dnevni red. Međutim, poslednji osvojeni dobici brzo su postali prazna obećanja čim su sindikati izgubili svoje pozicije, uključujući i one za pregovaračkim stolom.

Istorija koja nam prethodi je poučna. Feminizam i drugi pokreti protiv ugnjetavanja moraju biti klasni pokreti, a tako moraju i postaviti pitanje, “ko će imati prevlast u okviru ovih pokreta?” Čiji pogledi na svet će utvrditi šta su zahtevi pokreta, kako se ti zahtevi artikulišu i opravdavaju, i kako se sam pokret organizuje?

Po uobičajenom toku događaja, odgovor na ova pitanja je srednja klasa. Ipak, kao i u trenutku radikalizacije drugog talasa, kada je radnička klasa stupila na političku scenu, odnos snaga unutar društvenih pokreta može se pomeriti.

 

________________________________________

U dvadeset prvom veku, žene su ušle na globalnu političku scenu kroz neverovatan niz pokreta. Na globalnom jugu, gde su žene raseljene, zaposlene u prekarnom radu, gde vode domaćinstava, bore se da prežive u neformalnim naseobinama i gradskim slamovima, one nisu samo ključni učesnici u socijalističkim pokretima dvadeset prvog veka, već takođe grade grassroot organizacione projekte koji podrivaju patrijarhalne oblike organizovanja, patrijahalno liderstvo, i patrijahalne pozive na angažovanje.

Na globalnom severu, ovi grassroot projekti su uklljučili nove modele organizovanja radnika (kao što je pokret domaćica) koji se oslanjaju na mobilizaciju članova i na saveze u zajednici. Iako nikada savršeni, naravno, ovi različiti socijalističko-feministički projekati, na severu i jugu, u zajednici i na radnom mestu, nude najbolje nove diskurse rodne ravnopravnosti, novi načine organizovanja, i vizije participativne demokratije.

Posvećenost socijalističkih feministkinja samo-organizovanju podržava organizacione strukture koje su nehijerarhijske i demokratske i samim tim inkluzivnije. Pažnja prema intersekcionalnosti kao vodiču i za program i za politički diskurs – zahtevi koji pokreti čine i jezik koji koristimo da podupremo te zahteve – otvaraju teren na kojem se duboke društvene podele mogu prevazići, a ne reprodukovati.

Razumevanje načina na koji su radna mesta, domaćinstva, i zajednice međusobno povezane dovodi do efikasnijih načina organizovanja i više mogućnosti za koalicione politike, uspostavljanjem veza među onim problemima i borbama koje se često vidi kao veoma različite i odvojene.

Socijalističko-feminističke vizije liderstva i razvoja liderstva promovišu kapacitete aktivistkinja za angažman u demokratskom donošenju odluka i kolektivitetu. Prepoznavanja koja utiču, emocije, i seksualnost su uvek prisutni, oni oblikuju društvene odnose, podstiču aktivistkinje na samorefleksiju, podstiču empatiju i poštovanje za različite načine postojanja u svetu.

Ako želimo da izgradimo socijalizam dvadeset prvog veka, onda je vreme da obratimo pažnju na socijalistički feminizam dvadesetog i dvadeset i prvog veka, pokrećući teoriju i praksu socijalističkog feminizma sa margine u centar radikalne levice.

Adaptirano iz Socialist Studies Vol 10, No 1 (2014).
prevedeno sa www.jacobinmag.com

Lepa Mladjenović: Osam beleški o Adrijen Rič

Adrienne Ritch

Adrienne Rich (http://en.wikipedia.org/wiki/Adrienne_Rich) – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

 

 Širimo mogućnosti istine među nama – Adrijen Rič

Cela jedna generacija feministkinja lezbejki je odrasla u politici i poetici Adrijen Rič i Odri Lord. Ja sam jedna od njih.  Prvi stih Adrijen Rič kojeg sam čitala nebrojeno puta bio je iz  Dvadeset jedne ljubavne pesme:[1]

Pravila pucaju kao toplomer,

živa se prosipa po išpartanim sistemima,

mi smo u zemlji bez jezika

bez zakona,

šta god radimo čista je invencija

mape koje su nam dali zastarele su

već godinama[2]

Tako smo živele mi lezbejke osamdesetih u Jugoslaviji – ništa pre nas, nijedna smernica, nijedna komšinica lezbejka, nijedan tekst na ‘našem’ jeziku. Sve sto smo radile bilo je čista invencija.  A svaka je u početku mislila da je jedina lezbejka na svetu.  Nosile smo ogromno uzbuđenje u telima, ljubav bez imena, sreću novog erotskog dodira koju je čuvala samo svetlost lune. Sredinom osamdesetih već je bilo nas koje smo se prepoznale u feminističkim grupama u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.  Tada će, iz ogromne žudnje za susretom nastati prve lezbejske grupe u zemlji, Lilit LL u Ljubljani i Lila inicijativa u Zagrebu.

 

II Prisilna heteroseksualnost i lezbejska egzistencija

A onda sam, devedesete godine, otkrila istorijski tekst Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija.[3]  Čitala sam ga više puta i počela da ga prevodim na maminom kompjuteru, koji je tada imao flopi diskove, uveče kasno kada više niko nije na njemu pisao.  Taj tekst je promenio moj  život.

Prvo, Adrijen Rič mi je pokazala da sve ono što sam znala o feminističkoj analizi potčinjavanja i prisvajanja ženskog tela nije dovoljno. Nedostajala je dimenzija prisilne heteroseksalnosti. „Heteroseksualnost je nasilna politička institucija kojom su obezbeđena muška prava nad telesnom, emotivnom i ekonomskom dimenzijom žena.” Tekst počinje sa beskrajnim nabrajnjem raznih oblika muškog nasilja nad ženama i negiranja ženske seksualnost kao primerima ove duboke heteroseksualne zavere. Ništa više u mom pogledu na svet nije bilo isto.  ‘Puklo’ mi je pred očima da je patrijarhat sistem sa ciljem da žene ne samo budu posedovane od muškaraca, nego da taj odnos zavisnosti i ropstva bude zapečaćen heteroseksualnom žudnjom.  Ne samo da ćete od jednog roda biti potčinjene nego ćete se zaljubljivati u potčinitelje.  Kakva prevara!

Drugo, Adrijen Rič nam je u ovom radu podarila pojam lezbejskog kontinuuma i podsetila nas da je uvek bilo žena koje su se nežno volele, ljubile, podržavale i brinule jedna za drugu.  Isto tako, reći će ona,  žene su uvek morale da kriju svoje saradništvo i nežnost. „Povezanost između i među ženama izaziva najviše straha, najviše je problematična i u isto vreme je potencijalno najveća snaga za promene na planeti”.

Treće, dala nam je i pojam lezbejske egzistencije koji obuhvata i sadašnji proces kreiranja novog postajanja lezbejkom u mizoginičnom, a ona bi rekla, u ginofobičnom svetu, i činjenicu istorijskog prisustva lezbejki.  Biti lezbejka nije samo životni stil niti samo seksualna orijentacija.

Adrienne&Clare&Michelle

Adrienne Rich, Michelle Cliff (http://en.wikipedia.org/wiki/Michelle_Cliff) & Clare Coss – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

Ceo tekst Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija sam prevela sa još jednom aktivistkinjom, ali počeo je rat i više nisam u sebi imala mesta i snage za njegovo sređivanje.  Uskoro su stigli kompjuteri sa drugom vrstom disketa, i prevod je ostao u mom telu.  Više godina kasnije, aktivistkinje lezbijske grupe Kontra u Zagrebu su odlučile da izdaju ovaj istorijski tekst koji je u mnogim zemljama prevođen u kuhinjama uz puno entuzijazma i razgovora[4]. Predivna žuta knjižica je objavljena 2002. godine. Na koricama je strip Katrin Kremler (Katrin Kremmler), mlade lezbejske umetnice iz Nemačke.

III Beleške o laganju

Drugi tekst koji ima istoriju u lezbejskom pokretu je Beleške o laganju[5].  Bilo je to prvi put na sastancima Feminističke grupe Žene i društvo u Studentskom kulturnom centru krajem osamdesetih.  Tekst nam je na engleskom donela Slađana Marković, i nas nekoliko smo satima diskutovale šta to znači kada si u lezbejskom odnosu i koju drugačiju feminističku etiku zastupaš?[6]  Da li utvrdjuješ onaj isti poznati moral muževa koji menjaju tajne ljubavnice jednu za drugom?  Ne, Adrijen Rič u ovom tekstu odbija patrijarhalne oblike kontrole i zloupotrebe moći, odbija da jedna drugu stavljamo u situacije poniženja i govori o funkcijama laganja u odnosu.  Po noj bi feministička etika počivala na raspodeli moći i na odgovornosti – jel moji izbori su novi svet koji želim za sebe i za nas.  ‘Biram da ovde hodam.’

Kasnije, tekst su sjajno prevele feministkinje Nataša Milenković i Milica Minić, i objavile smo ga u Feminističkim sveskama za vreme rata.  Država u kojoj smo živele tada izgledala je sve gore, i proizvodila je fašizam koji se na početku jedva prepoznavao.  Žarana Papić je to zvala šibicarski fašizam.  Da malo pojasnim.  Osamdesetih, po neki muškarci su na ulici zarađivali tako što su šibicarili.  Imali bi tri kutije za šibice, tada su sve bile indigo plave.  Stavili bi kliker ili smežuranu kuglicu od papira ispod jedne kutije i onda bi vrteli kutije, a ti bi trebalo da pogodiš gde je kliker.  Na početku bi rekli pravila igre:  prvo uložiš novac i ako pogodiš ispod koje kutije je kuglica tvoje je duplo, ako ne pogodiš uzima šibicar.  Medjutim, kad igra krene, nije više ništa po pravilima igre. On ima saradnika koji te ili ometa ili navodno savetuje, i tako dalje.  Šibicar bi te preokrenuo dok si rekla piksla, i na kraju bi uvek on dobio i uzeo sav novac.  A ti bi ostala zapanjena i prevarena. To je metafora koju je naša draga Žarana Papić, feministička antropološkinja, koristila da nam pojasni gde mi u svari živimo.  Dakle, dok nas je proizvodnja varanja u Srbiji šibala, mi smo u Labrisu, našoj feminističko lezbejskoj grupi istraživale nove etike.  Sećam se jedne godine u stanu Centra za ženske studije u Vajkovićevoj ulici, imale smo radionicu koju ću pamtiti celog života.  Ljiljana Živković je tada bila koordinatorka Labrisa, i nas dve smo facilitirale radionicu iskustva. Pitanje je bilo: Šta bi svaka od nas uradila u sledećoj situaciji:  Ako su A i B u lezbejskom odnosu zajedno već pet godina, a A se zaljubi u C i sa njom vodi ljubav, šta bih ja uradila da sam na mestu A, na mestu B ili C ?   Dok je država vežbala šibicarenje mi smo se vežbale za jedan drugi moral, za jednu drugu državu.  Radionica je trajala više od tri sata, u susretu feministkinja i onih koje nikad o feminizmu čule nisu a kamoli o Adrijen Rič i njenom tekstu kojeg smo već neke od nas držale za lezbejski zakon.  Dakle, evo jednog dogovora:  Neće se ljubavnica C ni dogoditi dok sam ja A.  To je rekla jedna radikalna feministkinja lezbejka, i kada je to izgovorila nastao je žagor, Kako! Zašto da propustiš šansu! Odkud ti to znaš?!  A ta se smeškala simpatično i govorila Znam!   Onda je bilo odogovora, Pa trebalo bi da popričam sa partnericom B o C ali ne znam kako, to je skoro nemoguće.  Onda je jedna nova rekla,  Tu nema nikave priče, čemu uopšte ova radionica, A je sa B i sa C i ništa nikome ne govori!  Feministkinje lezbejke su odgovarale, Ne može tako, ako sam ja C zašto da živim u laži, bolje da mi kaže.  Jer kada razgovaramo jedna s drugom ‘…sve vreme pokušavamo da proširimo mogućnosti istine među nama.’ Reći će naša heriona Adrijen Rič istorijsku rečenicu iz ovog dela: ‘Širimo mogućnosti istine među nama’.

Hvala Adrijen Rič što je izabrala da postoji medju prijateljicama baš ovakva kakva nam se dala.  Kako nas je oplemenila i zajedno sa drugima napravila celu jednu generaciju dobrih ljudi, feministkinja.  ‘Mi koje nismo iste. Mi kojih je mnogo i koje ne želimo da budemo iste.’[7]

 

IV Nelojalne civilizaciji

Za vreme rata devedesetih štampale smo jednu po jednu Feminističku svesku. U početku, tim su činile  Nadežda Ćetković, Slavica Stojanović, Jasmina Tešanović i ja, a kasnije su se pridružle i druge žene.  U jednoj od svezaka iz 1998. godine, objavile smo prevod teksta „Nelojalne civilizaciji: feminizam, rasizam i ginefobija”.[8]  Prevela ga je sa uživanjem Ana Zorbić, feministička lezbejska aktivistkinja iz Ženskog prostora u Nišu.[9]  Sećam se sopstvenog uzbuđenja dok sam čitala tekst.  Niko mi do tada nije rekao da sam ja Belkinja. A još manje da sam Belkinja rasistkinja. Tako je!  Šta ja znam o Crnkinjama u svetu?  Šta ja znam o Romkinjama u mom gradu, kako one žive, a kako one vide mene?  Kako da znam kada je u lektiri bilo samo brdo belih muških knjiga.  Čija je odgovornost?

Adrijen Rič je ovaj tekst napisala nakon dugih razgovora sa deset feminističkih autorki različitih boja/rasa koje su sve imenovane u uvodu. „Počeću tvrdnjom da sam rođena u rasističkom i patrijarhalnom domu, rasističkom i patrijarhalnom gradu i kulturi”.  Jedna od njenih teza je teza o ‘belom solipsizmu’ kojeg opisuje kao perceptivnu praksu koja implicira da je perspektiva belih ljudi univerzalna:  to je „tendencija belih da govore, zamišljaju i misle kao da belost opisuje svet”.  Da bi to još pojasnila, Adrijen Rič koristi i termin ‘slepoća za boju’ – ignorisanje rasnih razlika. Dok sam čitala ovaj tekst, stalno sam povezivala sebe u svojoj ulici sa Adrijen u njenoj, da bi mi tekst prošao kroz telo. Da bih se približila onome što je Adrijen Rič htela da mi kaže za Afro-Amerikanke, za Romkinje – da slepoća za boju prikriva parcijalnost percepcije belih. „Činjenica je da je ‘privilegija’ belkinja ili žena iz srednje klase smrtonosna igračka”. Sledeće pitanje je bilo, ako se složim s njom, ako osvešćujem da sam i ja deo ove slepoće sa igračkom, šta mi je činiti?  – Nelojalnost Civilizaciji, reći će Adrijen Rič!  Kakva istorijska formulacija! Zamišljala sam kako je Adrijen na momenat stala na stranu domorotkinja koje se baškare na plaži i smeše belima: Šta ćete sad?  Mi feministkinje lezbejke nismo sa vama!   Cela istorija je bila toliko muška i toliko bela da bi me obuzela mučnina kada bih samo na tren to trebalo da osetim stomakom.  Šta znači biti bela, osećati se belom u Srbiji?  Kako to da nemam sećanje ni na jednu sliku iz porodice ili literature kako ne-bela i bela žena sede zajedno piju kafu i pričaju?   Biti izdajica svoje rase – to nije samo koncept, za to je potreban konkretan odnos. Za mene je ovaj tekst Adrijen Rič bio početak političkog osvešćenja o mojoj sopstvenoj ulozi u diskriminaciji Romkinja i ja sam ga videla kao postavljeni zadatak. Kao početak nelojalnosti politici belosti.

… to su tajne

posledice revolucije!

da se dve žene mogu sresti.[10]

V Biografija

Adrijen Rič je pesnikinja i feministička esejistkinja – jedna od onih koje su uvele potčinjenost žena i lezbejki u srž poezije.  Vole je feministkinje, lezbejke, anti rasistkinje, anti fašistkinje, anti ratne aktivistkinje, jel je o svim ovim temama detaljno i ozbiljno pisala u 7 knjiga eseja i 25 knjiga poezije.  Rodjena je 1929 u Baltimoru, a umrla je 27 marta 2012 u Kaliforniji.  U svom burnom životu angažovane pesnikinje i predavačice važni detalji su da je vrlo rano postala politički aktivna u Novoj Levici, u pokretu za civlina prava Crnaca i u feminističkom pokretu.   Godine 1974 izdala je knjigu Ronjenje u propast (Diving into the Wreck) koja se često karatkeriše kao ‘ljuta ’, ili kao feministička, a za koju joj je zajedno sa Alenom Ginzbergom dodeljenja Nacionalna nagrada za poeziju.[11]  Ali, Adrijen Rič je odbila da ovu nagradu uzme lično već ju je podelila sa spisateljicama koje su te godine isto bile predložene za nagradu, Alis Voker (Alice Walker) i Odri Lord  (Audre Lorde) ‘u ime svih žena’.  Nakon toga će istu nagradu dobiti još dva puta, a odbiće nagradu od predsednika zbog svoje jasne anti-SAD politike, za koju je u mnogim pesmama iskazivala da ju je sramota.

Već u drugoj polovini šezdesetih godina dvadesetog veka, počinje da predaje i do kraja života biće predavačica na univerzitetima u SAD, kao što su Kolumbija, Gradski koledž u Njujorku, Ratgers, Kalifornijski univerzitet u Santa Kruzu, i mnogim drugim.

Bila je udata i majka je tri sina. Kako je sedamdesetih sve više bila angažovana u društvenim pokretima, a sve manje vezana za svog supruga,  njih dvoje se rastaju 1976. godine. Posle razvoda slede dva važna dogođaja. Njen bivši muž izvršava samoubistvo, o čemu je Adrijen Rič pisala u svojoj poeziji. Drugi važan trenutak je početak zajedničkog života sa spisateljicom Mišel Klif (Michelle Cliff)  ‘…Sanjala sam da si pesma’.

AdrienneR_2

Adrienne Rich (http://en.wikipedia.org/wiki/Adrienne_Rich) – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

O svom iskustvu majčinstva napisala je 1976. godine odličnu knjigu Od žene rođene: majčinstvo kao iskustvo i institucija.[12] Kasnije će se pojaviti dve sjajne knjige njenih istorijskih eseja koje su postale feministički klasici.[13] Početkom osamdesetih godina prošlog veka, zbog reumatskog artritisa autorke, Adrijen Rič i Mišel Klif se sele iz Njujorka u topliju Kaliforniju gde će zajedno živeti do njene smrti.  Za svoj ogroman, rekla bih revolucionarni rad, dobila je 22 nagrade i počasti.

VI Mart 2012

Tih dana marta 2012 kada je Adrijen Rič umrla, feministička aktivistkinja i spisateljica iz Njujorka Iv Ensler (Eve Ensler) je otvorila Vaginine monologe u prepunoj sali niškog Narodnog pozorišta.   Feministkinje su proslavljale svoja ženska tela u centru grada!  Rada Borić, Iv Ensler i ja samo u kafiću pričale kako nam je Adrijen Rič dala značenja feminističkoj politici, kako nam je bila inspiracija za zajedički svet žena[14]. Te noći u Nišu Iv Ensler je napisala tekst povodom smrti Adrijen Rič za londonske novine ‘Guardian’, u kome citira:

Onog momenta kada osećanje udje u telo

je političko.

Ovaj dodir je politički.[15]

‘Iznova sam čitala ove reči hiljadu puta kao da bi ponavljanje nekako rastopilo linije izmedju ličnog i političkog, pojedinačnog i kolektivnog, privatnog i javnog, tela i zemlje.‘[16]

 

VII

Mora  biti da ima onih medju koje možemo sesti i plakati i još uvek biti smatrane hrabrima.

To je moj prevod poznate rečenice, ali Adrien Rič koristi reč ‘worrior’ i kaže ..Mora  biti da ima onih medju koje možemo sesti i plakati i još uvek biti smatrane ratnicama.[17]  Jasno je da se ovim terminom ratnice Adrijen Rič nadovezuje na istorijsku knjigu Les Guérillères / Warriors od lezbejske spisateljice iz Francuske/Kanade Monik Vitig (Monique Wittig) iz 1969. U ovoj legendi o Amazonkama, Monik Vitig daje moć ženama/lezbejkama da u ratu pobede muški rod i konačno dovedu mir na zemlju kako bi živele u sreći i veselju.  Ali za vreme srpskog fašizma i rata devedesetih nisam mogla da podnesem tu reč ratnice.  Pričala sam u sebi sa Adrijen,  i ona  mi je u mom scenariju dozovlila da ovu reč promenim, oprostila mi je.  Jel mnoge od nas smo plakale za vreme rata i trebao nam je ovako pomaknut citat. On više nije govorio samo o bolu jedine na svetu lezbejke koja sam bila i ja, nego je mogla svaka žena da ga uzme sebi za isceljivanje.  U ovom prevodu citat sam beskrajno puta umnožavala, plastificirala, delila na radionicama, kako bi dopreo do što više žena.  Potrebno je bilo da feministkinje redefinišu šta znači biti hrabra.  Inače, ceo Adrijanin stih odnosi se na usamljenost onih koje nose odgovornost za svoj lezbejski identitet. I nastavlja:  Verujem da misliš da nema takvog mesta za tebe (gde možes plakati i biti smatrana ratnicom), možda ga nije bilo onda, možda ga nema ni sada, ali mi ga moramo napraviti, mi koje želimo kraj patnji, koje želimo promenu zakona istorije.

 

VIII  (Lebdeća pesma, nenumerisana)[18]

tvoj dodir na meni, čvrst, zaštitnički, traži

me, tvoj snažan jezik i vitki prsti

nalaze me gde sam te čekala godinama

u mojoj ružičastoj vlažnoj pećini – šta god se dogodi, ovo jeste.

 

 

 Tekst koji prenosimo napisan je 2012 nakon smrti Adrienne Rich (1929 – 2012)  i objavljen je u časopisu “Genero” br.16 )

 

Beleške
[1]
 Adrienne Rich, ‘Twenty-One Love Poems’, The Dream of a Common Language: Poems 1974-1977, 1978. Original svih 21 pesme na engleskom, na sajtu:  http://www.angelfire.com/weird2/dreamcatcherui/poetry/rich21.html

[2]   Prevod svih XXI pesme u čaopisu POLJA, godinaLIII/broj 454/ 2008. Na web sajtu:

http://polja.eunet.rs/polja454/454-20.htm

[3] Adrienne Rich, ‘Compulsory Heterosexuality and Lesbian Existence’, 1980, Blood, Bread, and Poetry, 1986.

[4] Adrienne Rich, Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija, Kontra, Zagreb, 2002. (Prevod Suzana Kovačević)

[5] Edrien Rič, ‘Žene i čast: Beleške o laganju’, Feminističke sveske, (Prevele Milica Minić i Nataša Milenković). Celokupan teksthttp://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/femsveske/fs7/edrien.htm

[6] Izvorni tekst: Adrienne Rich, ‘Women and Honor: Some Notes on Lying’ (1975), On Lies, Secrets and Silence: Selected Prose 1966-1978, Virago in 1980.

[7] Adrienne Rich, ‘Notes Toward Politics of Location’ (1984), Blood, Bread and Poetry, 1987.

[8] Adrienne Rich, ‘Disloyal To Civilization: Feminism, Racism, Gynophobia’, On Lies, Secrets, and Silence, 1980.

[9] Edrijan Rič, ‘Neposlušne civilizaciji’, Feminističke sveske, 1977-1978, Ceo prevod na sajtu: http://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/femsveske/FS_S11/RIC.htm

[10] Adrienne Rich, ‘To Judith, Taking Leave’, 1962

[11]Nacionalna književna nagrada za poeziju (National Book Award for Poetry) se dodeljuje u SAD od 1950, sa pauzom od 1985 to 1990.  Za sve ove godine pripala je pesnikinjama prosečno svaki šesti put. Adrijen Rič je ovu nagradu dobila tri puta: 1974, 1991 i 2011.

[12] Prevod ove knjige će se uskoro pojaviti u Beogradu.

[13] On Lies, Secrets, and Silence, 1980 i Blood, Bread and Poetry, 1987.

[14] Adrienne Rich,’Conditions for Work: The Common World of Women’, On Lies, Secrets, and Silence, 1980.

[15] Adrienne Rich,’The Blue Ghazals’  The Will to Change [1971].

[16] Eve Ensler, My Hero: Adrienne Rich’, Guardian, 6 April 2012,  http://www.guardian.co.uk/books/2012/apr/06/my-hero-adrienne-rich-eve-ensler

[17] Ovo je verovatno najcitiraniji citat Adrijen Rič, i može se naći na mnogo sajtova, twitera, blogova, fejsbuka i nigde više ne piše u kojoj je knjizi napisan. ’There must be those among whom we can sit down and weep and still be counted as warriors.’

[18] Adrienne Rich, ‘(The Floating Poem, Unnumbered)’, Twenty-One Love Poems,  Dream of a Common Language 1978.  (Par pesama iz ove zbirke autorka čita na sajtu : http://www.youtube.com/watch?v=Z4lFSddTaj8)

Generisanje novinskih senzacionalističkih članaka i feministička perspektiva

Pre nekoliko dana su Žene sa Interneta dobile email sledeće sadržine:

Dobar dan,
Ja sam novinarka sajta i dnevnih novina “24 sata”. Zainteresovala nas je priča o manijaku na Banjici, pa smo hteli da napravimo priču o tome. Šta vam je najgori momenat cele priče- to što niko nije reagovao, reakcija komunalnog policajca ili sam manijak? Šta vas je navelo da pojurite za njim? Šta sad, posle svega? Da li su mu pisali prijavu? Šta mislite, kako žene inače reaguju kada vide takve likove? Da li pobegnu ili su hrabre pa se suprotstave? Kako treba reagovati?
Nadam se brzom odgovoru.
Pozdrav
ps. Istu poruku kao ovaj mejl sam Vam poslala i na Fesjbuk.

Indijka Veena Ashiya Chindlur koju je muškarac seksualno uznemiravao dok je džogirala, nije ga ignorisala kao što to mnoge od nas svakodnevno čine.

Indijka Veena Ashiya Chindlur koju je muškarac seksualno uznemiravao dok je džogirala, nije ga ignorisala kao što to mnoge od nas svakodnevno čine. (klikni na sliku da vidiš članak o tome)

Ovako smo odgovorile novinarki koja je pročitala post o ličnoj reakciji na ulično seksualno uznemiravanje koje je doživela jedna naša članica:

Poštovana,

Mi smo feministički kolektiv “Žene sa Interneta” koji se bavi predstavljanjem žena u medijima i na Internetu i drugim feminističkim temama. Vrlo često mi prenosimo razne doživljaje žena oko nas, kao i u slučaju sa “manijakom sa Banjice” (kako ste Vi ad hoc opisali slučaj). Priča koja Vas interesuje je priča jedne od naših članica.
Mi smo danas o vašem upitu razgovarale i interesuje nas zašto je Vas kao novinarku zainteresovala baš ta priča o egzibicionisti iz Banjičkog parka? Mi se kao feministkinje bavimo i drugim, za žene mnogo važnijim temama, kao što je na primer ova nova tema rodne diskriminacije prilikom zapošljavanja, a koja je u poslednjih dva dana imala preko 7000 pregleda na našoj stranici.

Nas zanima šta je ustvari TEMA i koji je DISKURS ove priče koju želite da ispričate javnosti putem veoma čitanih novina kakve su 24 sata? Ovde ste nam naznačili da mislite da se radi o “manijaku“. Iako je žena koja je slučaj doživela i ispričala, to ispričala u ličnom tonu, i nazvala čoveka koji je onanisao u javnosti pred njima “manijakom” – mi smatramo da je to nije prava reč kojom bismo trebali da opišemo tog čoveka.

Mislimo da je ipak u pitanju egzibicionista koji uživa u pokazivanju sebe pred drugima. Egzibicionista je verovatno heteroseksualan pa je izabrao da maltretira žene koje su se tu zadesile. Sigurne smo da bi o egzibicionističkom ponašanju psihijatri imali dosta toga da kažu.

Ne verujemo da bi javnost u Srbiji, u kojoj se još uvek smatra da je žena sama izazvala silovatelja da je siluje, i u kojoj se žene žrtve i dalje navode kao odgovorne za nasilje koje su preživele, imala išta pametno da nauči iz slučaja koji bi najavili kao “Manijak iz Banjičke šume“. Uprkos tome što statistike u svetu i kod nas govore da je najveći broj žena napadan, fiziči i psihički maltretiran upravo od osoba koje poznaju, u porodici, među prijateljima, i u neposrednoj poznatoj sredini, u Srbiji i dalje vlada mit o “silovatelju iz mračne ulice“, i ova priča može da sklizne u taj diskurs.
Mislimo da, ukoliko Vi već sada kao novinarka koja treba da bude objektivna (a ne subjektivna kao učesnica ovog događaja) nazivate tog čoveka vrlo kolokvijalno “manijakom“, takva priča neminovno vodi u senzacionalizam. Mi ne želimo da učestvujemo u stvaranju javne panike o “manijaku iz Banjičke šume” jer smatramo da time možemo samo da uplašimo građane da je jedan deo grada posebno nesiguran – za žene.

Postavili ste nam nekoliko pitanja u vezi sa slučajem kao da smo mi Već pristale da sa Vama o ovome razgovaramo. Vaša pitanja se odnose na iskustvo jedne žene i kao da radite intervju sa njom. Mi ne verujemo da je lična priča jedne žene interesantna javnosti van naše stranice “Žene sa Interneta“. Ne verujemo da bi naša članica želela da se izloži u novinama svojim imenom i prezimenom, s obzirom da ni na Internetu nije potpisala ovu priču ličnim imenom i prezimenom. Vi o tome ne dajete ni jednu naznaku u vašim pitanjima. Da li Vi pitate anonimnu ženu ili neku ženu koja bi izašla da “svedoči pred javnošću”?

Postavili ste nam i pitanje da li su mu pisali prijavu. To nije informacija koju možete da dobijete od nas. Vi možete to da istražite i sami, pozovite policiju i raspitajte se. Poslednje pitanje (kako treba reagovati?) je suvišno, s obzirom da je cinično naglašeno da se radi o “avanturi jedne od ŽSI članica” – dakle – mi ne bismo objavile priču da ne smatramo da tako treba reagovati: suprotstaviti se i pozvati policiju.
Hvala na razumevanju, nadamo se da ćete uvažiti naš odgovor.

Srdačan pozdrav,
Žene sa Interneta
https://www.facebook.com/ZeneSaInterneta

Na naše pismo uskoro je stigao odgovor novinarke.

Hvala. Shodno vašem odgovoru, nećemo pisati o ovom slučaju.

Pozdrav

Novinarka 24. sata neće pisati o “Manijaku iz Banjičke šume”.  Veoma smo zadovoljne da od ovog slučaja nije napravljen još jedan “ŠOKANTNO!!!, SENZACIONALNO!!!” članak koji bi samo perpetuirao sve one stereotipe o kojima smo pisale u svom odgovoru. Zadovoljne smo i što nisu uspeli da izlože akterke ovog događaja dodatnom maltretiranju javnosti kroz pojavljivanje njihovih ličnih “svedočanstava” na medijskim portalima (koji ne filtriraju rodno zasnova govor mržnje). Novinari bi svakako štititli identitet egzibicioniste koji uznemirava žene u parku i krši zakon, ali bi kroz senzacionalistički manir žrtvu koja svedoči dodatno izložili maltretiranju društva. Sigurne smo da bi na tekst kakav je novinarka želela da konstruiše ljudi masovno krenuli da okrivljuju žrtvu. Evo primera takvih okrivljivanja i dodatnog uznemiravanja ŽRTVE (žena koje su učestvovale u događaju) sa naše stranice:

Print_3657 Print_3660Print_3658  Print_3661

Zašto novinarka nije drugačije odgovorila na našu perspektivu događaja? Zašto nije odgovorila: pa hajde da napišemo to šta vi imate da kažete javnosti.  Jednostavan je odgovor: feministička perspektiva  nije poželjna u dnevnim novinama.

 

Jessica Valenti: Društvene mreže štite muškarce od menstruacije, majčinog mleka ili dlačica

Instagram je skinuo sliku umetnice Rupi Kaur na kojoj se videla mala količina njene menstrualne krvi. Kada će društvo prihvatiti žensko telo?

Tamponi su i dalje taboo na Internetu.

Tamponi su i dalje taboo na Internetu. Fotografija via http://www.theguardian.com/

Postoji predvidljiv obrazac za ono kako fotografije žena na društvenim mrežama treba da izgledaju. Grudi u jedva prisutnim bikinijima su dobri (“lajkovane” čak), ali slike grudi u toku dojenja beba su pod znakom pitanja. Slike žena koje ne nose skoro ništa na sebi nisu neuobičajene, ali ako nosiš veličinu preko 10 tvoj nalog može biti zabranjen. Groplan snimci ženskih dupeta i jedva pokrivenih vagina su u redu, sve dok su navedeni delovi tela bez dlaka.

I sada, u kontroverzi koja ponovo obuhvata tehnologiju, umetnost, feminizam i seks, Instagram je pod napadom zbog uklanjanja autoportreta umetnice Rupi Kaur koji prikazuje malu količinu njene menstrualne krvi. Očigledno imati menstruaciju krši “Uslove za korišćenje” tog sajta.

Šira poruka ženama ne može biti jasnija: seksi slike su prikladne, ali slike ženskih tela koje prolaze stvari uobičajene za ženska tela – nisu. Ili, da pojasnimo potpunije: samo slike žena koje muškarci žele da jebu, molim.

Kao što je Kaur istakla na svom nalogu na Tumblru , Instagram je ispunjen slikama maloletnih devojčica koje su “objektivizirane” i “pornifikovane.”

Neću da se izvinjavam što ne hranim ego i ponos mizoginog društva koje prihvata moje telo u donjem vešu, ali neće da pristane na malu fleku“, napisala je.

Jer, zaista je teško zamisliti žene uvređene slikama dojenja, “neurednim” bikini zonama ili menstrualnom krvlju – to predstavlja svakodnevne stvari za mnoge od nas. Giganti društvenih medija “štite” muškarce koji su odrasli sa sanitiziranim i seksualiziranim slikama ženskih tela. Muškarce koji su naučeni od strane pop kulture, kroz reklame i na druge načine da veruju da su ženska tela tu zbog njih. A ukoliko moraju da vide bilo koju ženu koja nije mršava, depilirana i spremna za seks – pa, prinesite im mirišljave soli.

Kako je Kaur napisala : “Njihova mizoginija je ta koja curi.”

S druge strane, naravno da je sama priroda društvenih medija olakšala ženama da predstave raznovrsniji skup slika o tome kako žensko telo može da izgleda kao i šta može da znači. Selfiji, na primer – iako neki o njima misle da su oličenje frivolnosti i samo-obmane – sada se reklamiraju od strane akademskih feministkinja i umetnica kao način da žene “preuzmu kreiranje pogleda“(na njih same) i ponude novi osećaj kontrole ženama kao subjektima pre nego objekatima.

Kada imamo moć da masovno stvaramo sopstvene slike, imamo i moć da stvorimo nov narativ – koji leti pravo u lice onoga kako bi mejnstrim voleo da izgledamo i ponašamo se.

Instagramu u prilog, kompanija je nakon pritužbi povratila sliku Rupi Kaur,  kao što je i Facebook promenio svoje standarde da bi dozvolio “slike žena koje doje ili slike koje prikazuju ženske grudi sa ožiljcima posle mastektomije“. Kompanije informacionih tehnologija počinju da razumeju da će, ako žele da stave moć slika u ruke svojih korisnika, morati da budu saglasni da žene budu prikazane kao potpuni ljudi – a ne kao slike odraza onog što pop kultura želi da budemo.

Što se tiče ljudi koji su sablažnjeni ženskim telima i njihovim prirodnim funkcijama: Ne morate da ih “lajkujete”, ali ćete morati da živite sa njima.

via http://www.theguardian.com/commentisfree/2015/mar/30/social-media-protecting-men-periods-breast-milk-body-hair

Udruženje Tata i “sindrom zlonamerne majke”

Udruženje „Tata“, motivisano plemenitom namerom brige za decu, rešeno je da vodi svoju borbu kreiranjem diskursa o zlonamernoj, manipulativnoj i sebičnoj majci (u njihovom žargonu „sindrom zlonamerne majke“) koja se kao glavna prepreka uzdiže na putu ka dečijoj sreći i zdravom psihološkom razvoju.

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/zene-se-muzevima-svete-preko-dece/25335

Te se tvrdnje potkrepljuju proizvoljnim statistikama bez ikakvih izvora, emotivnim anegdotama i grandioznim proklamacijama o očinskoj figuri, koja je – biologija i „zvanična nauka“ dixit! – ključna za razvoj dece. Tako bez ikakvog blama osnivač udruženja daje ovu heteronormativnu, pseudonaučnu, bioesencijalističku izjavu u duhu mušku supremacije kojom po kratkom postupku proglašava očeve centrom dečijeg sveta, dok su majke tu, eto, za rađanje:

„Otac je centar detetovog sveta. Biologija je takva da majka rađa, a otac je taj koji ti daje put. I deca trpe najviše što su očevi skrajnuti. Zvanična nauka kaže da se u ekstremnijim slučajevima dečaci koji su odrastali bez očeva okreću nasilju, a devojčice prostituciji i vezama sa starijim muškarcima. U oba slučaja, ti ljudi su emocionalno osakaćeni.“

Ovaj zabrinuti gospodin čak sugeriše da su deca koja rastu bez oca potencijalne ubice:

„Poznato je da deca koja odrastaju bez jednog roditelja imaju manjak samopouzdanja, a sva monstruozna ubistva koja su se u našoj zemlji dogodila u poslednjih nekoliko meseci počinili su ljudi koji su rasli bez oca – objašnjava Višekruna.“
http://www.telegraf.rs/vesti/565346-udruzenje-tata-do-100-000-dece-u-srbiji-raste-bez-oca

Eto, samohrane majke, upozorene ste da odgajate potencijalnog monstruma i ubicu. Rekla „nauka“ i to zvanična. Lezbejke da i ne pominjemo, piši propalo i đavolja rabota.

Za kraj, udruženje „Tata“ se između ostalog, na svome zvaničnom sajtu zalaže za promenu člana porodičnog zakona koji kaže da „žena slobodno odlučuje o rađanju“. Valjalo bi kanda da se obrati udruženju za dozvolu. Ili možda neki savet staraca da izveća šta joj je činiti sa svojim telom.

via Žene sa Interneta