Rađanje ili nerađanje jeste osnovno pravo svake žene i to pravo se ne tiče ni države ni crkve ni nacije ni političkih partija

Kao reakciju na priču u nas o aktuelnoj temi abortusa priredili smo za vas sjajan tekst iz zbornika Neko je rekao feminizam koji je priredila Adrijana Zaharijević.

Ceo zbornik, kao i ceo tekst možete naći ovde.

Naime, reč je o tekstu  Milice Ležajić: Abortus – od pčelinjeg voska do savremenih metoda

U tekstu se ona bavi različitim aspektima ove teme i kako je navedeno u uvodu: „U ovom tekstu će biti reči o abortusu posmatranom kroz istorijsku prizmu, o kontroli rađanja, reproduktivnim pravima i populacionoj politici s osvrtom na dešavanja u svetu, posebno u Poljskoj.“

Pojam

„Abortusi li pobačaj je naziv za prekid trudnoće koji može biti spontani, npr. uzrokovan povredom, bolešću ili nekim drugim prirodnim razlozima, i „veštački“ izazvan, odnosno abortus koji nastaje kao posledica hirurškog postupka. Veštački abortus se od prastarih vremena koristi kao primitivna metoda kontrole rađanja. Još su Asteci upražnjavali abortus kao sredstvo za kontrolu rađanja, i to najčešće putem raznih biljaka. Takođe su abortus primenjivali i Kinezi, stari Grci i Latini kao i stanovnici ondašnjeg arapskog sveta. „Babice“ i „mudrakinje“ su tokom istorije čovečanstva razvile metode za sprečavanje neželjenog ostanka u drugom stanju: propisivale su razne biljne „lekove“, a učinilesu dostupnim i razna kontraceptivna sredstva – kolutove od pčelinjeg voska, sunđerenatopljene limunovim sokovima, kondome pravljene od najrazličitijih materijala. Zvanični progon babica započeo je u XVI veku kada su donošeni i zakoni koji sužene isključivali iz ove delatnosti.“

Feministički pokreti, reakcije i legalizacija abortusa

„Treba napomenuti da se tek od sedamdesetih godina XX veka,i to pod uticajem feminističkog pokreta, abortus počeo legalizovati pod određenim uslovima. Inače, drugi talas feminizma se posebno zalagao za pravo na abortus. Abortus je shvatan kao osnovno žensko ljudsko pravo i feministkinje su stvorile sledeće krilatice:

Abortus nije ubistvo!, Nećemo da budemo mašine za rađanje!, Nećemo da rađamo za naciju, državu icrkvu!, Mi rađamo ako hoćemo, s kim hoćemo i kada hoćemo!, Rađanje ili nerađanje jeste osnovno pravo svake žene i to pravo se ne tiče ni države ni crkve ni nacije ni političkih partija – to se tiče samo žene! [1]

Ovakvi stavovi su tokom narednih godina izazvali oštru debatu između zagovornika i protivnika prava na abortus, koji drže da je fetus ljudsko biće koje ima pravo na život. Feminizam se u poslednje vreme javlja i kao oblik reakcije na sve veći porast neokonzervativizma i verskog fundamentalizma, kojima je cilj da povrate moć tradicionalnih institucija, a time i tradicionalni položaj žene u društvu. Kao glavni protivnik prava na abortus u svetu javlja se katolička crkva, koja je izvršila ključni uticaj na zabranu abortusa u savremenoj Poljskoj. U Sjedinjenim Američkim Državama, debata o abortusu ne samo što ima značajan uticaj na politička zbivanja,

nego ponekad čak prelazi i u nasilje. Nelegalni abortusi koji prema podacima Svetske zdravstvene organizacije u svetu godišnje oduzmu preko 78000 ženskih života, predstavljaju reakciju na zvaničnu zabranu abortusa. To je posebno slučaj u nerazvijenim zemljama gde je abortus ili zabranjen, ili gde žene odlaze kod nestručnih lica i tako tragično završavaju svoj život ili trpe različite trajne posledice nestručno izvedenog zahvata. Inače, svake godine se oko 75 miliona žena suočava s problemom neželjene trudnoće, a abortus je često njihova jedina šansa, nada inajbolji izbor u tom životnom trenutku.“

Kontrola rađanja i Tomas Maltus

„Pod pojmom „kontrola rađanja“ misli se na grupu različitih metoda kojima se nastoji ograničiti ili potpuno sprečiti verovatnoćada će žena ostati u drugom stanju. Kontrola rađanja može da se definiše s više aspekata: demografski, kao strategija sprečavanja prenaseljenosti nekog područja ili države, odnosno, kao politika planiranja porodice; politički, kao prisilno menjanje demografske slike nekog područja ili države; medicinski, posredstvom tehnika koje se primenjuju da bi se sprečila trudnoća ukoliko je to opasno po život žene; socijalni, gde su motivi za kontrolu rađanja sprečavanje rađanja dece koja bi bila prisiljena da odrastaju u teškim uslovima.

Treba napomenuti da je tvorac teze o populacionoj kontroli Tomas Maltus (Thomas Malthus, 1766-1834), engleski ekonomista poznat po svom eseju o razvoju stanovništva, u kojem tvrdi da je glavni uzrok bede nerazumno razmnožavanje ljudi, a ne nejednaka raspodela bogatstva i uslovi u kojima ljudi žive. Nakon Maltusa kontrola stanovništva prošla je kroz različite faze: pod njegovim uticajem se formira eugenički pokret koji je bio za čistu, belu rasu, a iz njega narasta hitlerovska politika koja se zalagala za istrebljenje rasa koje su previše odstupale od „arijevske“. Danas se kao glavni faktori populacione kontrole uzimaju USAID, Svetska banka, UNDP, itd. Neke ženske grupe i mreže koje zastupaju feministički pristup demografskoj politici su: Međunarodna ženska koalicija iz SAD, Ženska globalna mreža za reproduktivna prava iz Amsterdama, Ženska zdravstvena mreža Latinske Amerike i Kariba, FINRRAGE iz Hamburga, Likhhan tj. Filipinska ženska zdravstvena mreža, UBINIG, tj.Istraživački centar za razvoj i zdravlje iz Bangladeša, i druge.“

Reproduktivna prava

„Kada govorimo o reproduktivnim pravima, ona podrazumevaju pravo žene da odluči da li će imati decu ili ne, kada ćeimati decu, i sa kim želi da ima dete. Ukoliko dođe do neželjene trudnoće, samo žena može da odluči da li želi da rodi dete ili želi da abortira. Država treba da obezbedi ženama sigurne zdravstvene usluge, kontraceptivna sredstva i legalan abortus. Zakoni koji u nekim državama staju na put ženama da iskoriste pravo na abortus, vraćaju žene u njihove tradicionalno definisane uloge majki i dadilja, i na taj ih način definišu samo preko njihovih reproduktivnih sposobnosti. Takvi zakoni spadaju u deo populacione politike, a populacionu politiku čine mere koje podstiču ili ograničavaju rađanje za potrebe određene države,nacije, rase, klase ili vere. Ostvarivanje reproduktivnih prava bez bilo kakve društvene i pravne prinude idealni je tip planiranja porodice, kojim se istovremeno ostvaruju dve slobode: sloboda da se nemaju neželjena deca i sloboda da se imaju željena deca. Prvo pravo, ili pravo na nerađanje, znači i pravo na abortus. Prema tome, reproduktivna situacija žene nije samo rezultat biologije, već i socijalnog, kulturnoideološkog, pravno-političkog i ekonomskog okruženja. Populaciona politika može biti pronatalitetna (podstiče rast stanovništva) i antinatalitetna (podrazumeva mereza ograničavanje rasta stanovništva). U nekim zemljama postoje istovremeno obe populacione politike za koje je zajedničko usmerenje protiv interesa žena, te su takvi zakoni mizogini i diskriminatorni. Demografska istraživanja pokazuju da su rast ili opadanje stanovništva direktno povezani s ekonomskim, kulturnim, političkim isocijalnim razvojem.“

U drugom delu teksta autorka se bavi svetskim borbama za pravo na abortus 

” Međunarodni dan akcija za žensko zdravlje i reproduktivna prava izabran je 28. maj. Sedište ženske globalne mreže za reproduktivna prava je u Amsterdamu, a mreža deluje na svih 5 kontinenata i osnovana je 1978. godine. Žene u crnom su članice mreže od 1991. godine. Njihove članice i članovi

• deluju kao grupe i organizuju kampanje u cilju postizanja boljih zakonodavnih uslova i uopšte politike vezane za humanu reprodukciju;

• pružaju informacije i smernice na polju reproduktivnog zdravlja;

• finansiraju ili vrše istraživanje na polju reproduktivnog zdravlja;

• pružaju medicinske usluge kao i usluge na polju reproduktivnog zdravlja;

• aktivno učestuju u grupama za samopomoć u zdravlju;

• rade kao novinari/ke i publicisti/kinje u medijima;

• rade u volonterskim timovima;

• sindikalistikinje, političarke ili funkcionerke;

• deluju u organizacijama za ljudska prava.[6]

Treba napomenuti da su sledeće četiri tačke zauzimale centralno mesto u borbi za reproduktivna prava. To su:

• pravo na abortus

• kontracepcija i politike demografske kontrole

• reproduktivne tehnologije

• seksualnost i seksualna prava.[7]

Inače, iskustvo pokazuje da po pitanju seksa i reprodukcije „žene nemaju uvek veliki izbor ili ne donose odluke i njihovi partneri uglavnom određuju ne samo svoje, već i reproduktivno zdravlje svojih partnerki. Ako muškarac odbije da dozvoli svojoj partnerki da koristi kontracepciju, na primer, ili da sarađuje s njom na planiranju porodice, on je ne podržava da se zaštiti od neželjene trudnoće, ugrožavajući kako njeno zdravlje tako i zdravljenjihove dece.“[8]

Među događajima koji su direktno vezani za borbu za reproduktivna prava nalaze se Milenijumski ciljevi OUN koji su zacrtani još 2001. godine.Jedno od najvećih dostignuća ženskih pokreta je konferencija OUN o stanovništvu i razvoju odražana 1994. godine u Kairu. Vlade država članica OUN su priznale zahtev za pravom na reproduktivno zdravlje. Ne pomenuvši ovo u Milenijumskim ciljevima, OUN čini veliki korak unazad.[9] Kako ističe Fransoaz Žirar (Francoise Girard), 19. septembra 2001. godine, kancelarija generalnog sekretara UN izdala je Mapu puteva razvojnih ciljeva ismernica koju treba da koriste vlade, sistem UN i drugi donatori da bi merili napredak u razvojnim programima. Na Međunarodnim konferencijama o stanovništvu i razvoju iz 1994. godine, usvojen je plan da se kroz osnovnu zdravstvenu zaštitu obezbedi reproduktivno zdravlje svim osobama odgovarajućeg uzrasta što je pre moguće a najkasnije do 2015. godine. Zbog ovog politički motivisanog propusta, zaštitnici reproduktivnog zdravlja iz celog sveta su poslali stotine pisama generalnom sekretaru UN i čelnicima agencija UN da ih podstaknu da preispitaju taj cilj. Bez uspeha. Izbor Džordža Buša (George Bush) označio je ulazak i SAD u ovaj fundamentalistički klub. SAD od tada insistirajuna tome da se u udžbenicima o seksualnom vaspitanju može dopustiti samoupozorenje da se „uzdržava do braka“, uskraćujući mladima informacije o kontracepciji, seksualnosti i seksualnom zlostavljanju.[10]” 

U poslednjem delu, ona se bavi specifičnim slučajem Poljske i pisanju Sabrine P. Ramet o toj temi

“Kako piše Sabrina P. Ramet (Sabrina P. Ramet), kada se komunizam u Poljskoj slomio, glavni cilj crkve tokom zime 1988/89. godine bio je da se pozabavi pitanjem abortusa. Već septembra 1990. godine, Senat je doneo nacrt zakona o zabrani abortusa, ali je zakon zvanično stupio na snagu tek 1993.godine.[11] Pošto je crkva

želela da od zabrane ne bude nikakvih odstupanja, ovaj zakon nije u potpunosti zadovoljavao ni Svetu stolicu, ni poljski biskupat. Mnoge Poljakinje kriminalizacija abortusa samo primorava da idu u inostranstvo zbog abortusa ili da ga izvršavaju nelegalno. Procenjeno je da se od 1993. godine,kada je usvojen ovaj zakon, godišnje izvrši od 80000 do 200000 nelegalnih abortusa. Bilo je i slučajeva kada su majke posle porođaja ostavljale decu na pragu bolnice gde su se porodile, ili na pragu crkve, ili su ih prodavale strancima, ili su ih čak bacale u smeće, što svakako nije ekskluzivno poljska praksa. Tokom 2002. godine izvršeno je svega 159 legalnih abortusa, a u Poljskoj je u periodu od 1993. do 2003. godišnje u proseku bilo oko 50 slučajeva čedomorstva i, u proseku, 61 slučaj napuštanja dece.[12] Treba naglasiti da se zabrana abortusa odnosila na sve građanke Poljske, bez obzira na to da li su katolikinje ili ne. Prema jednoj anketi iz 2003. godine, 61% Poljaka veruje da je zakon o abortusu previše strog i da treba da se liberalizuje, dok svega 20% smatra da zakon treba da bude još strožiji. Abortus je u Poljskoj bio zabranjen sve do 1956. godine, kada je postao dozvoljen na zahtev, da bi narednih četrdesetak godina svake godine izvršavano u proseku od 180000 do 300000 abortusa. Tadašnji predsednik Leh Valensa (Lech Vałęsa) 1993. godine potpisuje novi zakon o abortusu, koji zabranjuje abortus osim u sledećim slučajevima:

• Kada odbor lekara utvrdi da trudnoća ugrožava život majke ili ozbiljno ugrožava njeno zdravlje

• Kada tužilac utvrdi da je trudnoća rezultat silovanja ili incesta

• Kada se prenatalnim testiranjem utvrdi da je fetus ozbiljno i nepopravljivo oštećen

• Tokom pružanja hitne pomoći ako je potrebno da se spase život majke.[13]

Razne ženske nevladine organizacije, među njima i Centar za ženska prava osnovan u Varšavi 1994. godine, koji nudi pravne savete i pomoć ženama i obuku za policiju, tužioce i sudije koje se bave nasiljem u porodici; Centar za savetovanje žena, Liga poljskih žena i razne feminističke grupe, reaguju na odluku o zabrani abortusa i na veliki uticaj crkve na svakodnevicu Poljaka. Godine 1995. osnovan je Nacionalni informativni centar za žene sa sedištem u Varšavipod upravom Barbare Limanovske (Barbara Limanowska). Cilj centra je da razvije raspravu natemu reproduktivnih i seksualnih prava žene.[14]“

Više od zaključka

„Za kraj bih, umesto zaključka, navela do koje je mere zakon o zabrani abortusa apsurdan. Primer je dala i Sabrina Ramet. Naime, jednaPoljakinja je zbog povrede mrežnjače konsultovala oftamologa u vezi s tim da li da održi trudnoću ili da abortira. Oftamolog je posle pregleda ustanovio da bi trudnoća znatno uticala na dalje oštećenje vida i dovela do njegovog gubitka, te je predložio abortus. Međutim, lekar koji je trebalo da odluči o abortusu pocepao je izjavu oftamologa i onemogućio ženi da prekine trudnoću opasnu po njeno zdravlje. Posledice ovakvog ponašanja su neprocenjive: žena je rodila dete, ali je izgubila vid. Da li je to cena koju žene treba da plaćaju u XXI veku? Dokle će drugi odlučivati u naše ime?“

———————

[1] Sve ovo su, pored ostalog, krilatice Žena u crnom.
[2] Staša Zajović, „Feministički pristupdemografskoj politici“, Žene,zdravlje, razoružanje,ŽUC, 2003, str. 115.
[3] Ibid., str. 117-118.
[4] M. Blagojević, „Roditeljstvo ifertilitet“, Srbija 90-ih, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, ISI FF, Beograd, 1997, str. 160.
[5] S. Konstantinović-Vilić i N.Petrušić, „Abortus u Srbiji: sloboda odlučivanja u uslovima socijalne i državne kontrole“, Mapiranje mizoginije u Srbiji, tom II, AŽIN,
[6] Zajović, „Feministički pristupdemografskoj politici“, str. 83.
[7] Ibid., str. 61
[8]Ibid., str. 68.
[9] Ibid., str. 60.
[10] Ibid., str.69.
[11] Religija ipolitika u vremenu promene, str. 33.
[12] Ibid., str.43-44.
[13] Ibid., str. 42
[14] Ibid., str. 46.