Napuštanje liberalnog feminizma

neuvenus

Tekst gošće Kate Leigh na blogu liberationcollective.wordpress.com

Ne mogu vam iskreno reći kada sam počela da pratim intersekcijsku filozofiju liberalnog feminizma. Ona je jednostavno bila deo mog misaonog procesa i samim tim, moj život, i na Internetu i van njega. Pratila sam sve blogove i stranice. Doprinosila sam komentarima i deljenjima postova. Govorila sam ljudima da provere svoje privilegije i smatrala da je feminizam tu i za muškarce. Liberalni feminizam je bio jedini feminizam od kojeg sam bila svesna. U stvari, nikada sebe nisam nazvala “liberalnom feministkinjom” iako sam se držala stavova liberalnog feminizma. Nazvala sam sebe “feministkinjom” ne shvatajući da ima i drugih vrsta feminizma.

Dok je još sveže sećanje na ono što je prolazilo kroz moju glavu dok sam se držala tih uverenja, potrudiću se da opišem svoje iskustvo liberalne feminističke perspektive u sledećem odeljku. U završnom delu, objasniću i kako i zašto sam se predomislila.

Mentalni okvir liberalnog intersekcijskog feminizma

Osnažene “mogućnošću izbora”

Svi izbori su dobri i ispravni dokle god ih same izabiramo. Lična preduzimljivost je na prvome mestu. Nikada ne smemo dovoditi u pitanje izbore drugih osoba. Branićemo do smrti neotuđivo pravo svake osobe da načini vlastite izbore i osuditi svakoga ko pokuša analizirati te izbore u širem kontekstu. Budući da smo žene, svaki izbor koji načinimo po pravilu je feministički izbor – dokle god smo mi žene, i mi biramo. Stoga je na primer “feministički” nositi štikle ili postati “seksualna radnica”. Svatko ko pokuša da raspravlja o širem sistemu mora biti ućutkan u ime obrane individualnog izbora.

Budući da su svi izbori dobri i feministički, ja sam nepogrešiva bilo šta da izaberem. To je moje pravo i nitko mi ga ne može oduzeti. To je osnažujuće i oslobađajuće na personalnoj razini.

Samoidentifikacija

Svaka osoba ima pravo na samo-identifikaciju i nitko nema pravo da dovodi u pitanje identitet druge osobe. Identitet je urođen i unutarnji; on se ne može menjati. Identitet je ono što stvarno jesi i što si oduvek bila; on je nepromenjiv. Preispitivanje nečijeg identiteta nikad nije prihvatljivo. Identiteti moraju biti prigrljeni, mora se verovati u njih, i svi ih moraju afirmisati. Svako ko ne afirmiše identitete bespogovorno – biće ućutkan.

Ja sam ko god da ja kažem da jesam. Ja sam to “kako se ja osećam”. Svi ostali me moraju prihvatiti. Osećam se osnaženom.

Privilegija i proveravanje privilegije

Postoji ogroman, složen sistem privilegija. Svi smo privilegovani na neke načine, a na druge nismo. Zadatak svake osobe je da prepozna svoju privilegiju i da sprovodi proveru privilegija drugih ljudi. Privilegovani nikada ne mogu dovoditi u pitanje ​​manje privilegovane. Na primer, bela žena nikad ne može dovoditi u pitanje iskustva crnih žena ili nijhove izbore. Vrste privilegija uključuju, ali nisu ograničene na: muške privilegije, bele privilegije, hetero privilegije, privilegije mršavih, privilegije telesno sposobnih, ekonomske privilegije i cis privilegije*.

Ja sam svesna svojih vlastitih privilegija i priznajem ih često. Prozivam druge ljude kad god oni ne prepoznaju svoje vlastite privilegije. Osećam se superiorno i pravednički zbog zalaganja za najranjivije. Ja se priklanjam onima koji imaju manje povlastica od mene i nikada ne dopuštam da bilo ko njih ili njihove doživljaje dovodi u pitanje. Budući da sam cis osoba, ja nikada ne mogu propitivati bilo šta što se odnosi na trans osobe. Ja sam bolja od ljudi koji ne prepoznaju svoje privilegije.

Feminizam je namenjen svima

Nema ništa isključujuće u feminizmu. Mi uključujemo i prihvatamo svakoga. Verujemo da je muškarcima takođe neophodan feminizam. Svako tko “veruje u ravnopravnost” je “feminist”, čak i ako to ne zna ili neće da prihvati tu reč. Žene nisu središte feminizma, niti bi trebale da budemo. Svi bi trebali da “budemo jednaki”.

Ja imam manje predrasuda od većine ljudi, a opet, osećam se superiorno. Osećam kao da sam pomažem svima, čak i ako oni ne znaju da im je potrebna moja pomoć.

Rod

Rod neke osobe je unutarnji i nepovrediv. On je srž našeg svemogućeg identiteta. Rod je jednostavno “urođeno znanje o tome ko si”. Rodni identitet se smatra nepromenjivim. Rod i pol se ne moraju podudarati. Trenutno proglašni rod trans osobe je njihov jedini rod, čak i ako su do tog trenutka živeli celog svog života kao suprotni rod. Trans žene su žene. Trans žene su najranjivije žene i oni su najviše ubijane i najviše potlačene. Stoga ih moramo zaštititi pre svih drugih žena. Cis žene nikada ne smeju isključivati ili dovoditi u pitanje trans žene ni pod kojim okolnostima. To bi bilo isto kao kada bele žene isključuju crne žene: nezamislivo.

Ja prihvatam svakoga. Ja sam dobra i otvorenog uma. Nisam puna predrasuda poput drugih ljudi.

Sve se raspalo

Učestvovala sam u svemu ovome sve do prošlog proleća. Dobro sam se osjećala i edukovala sam sebe o svojim privilegijama i tražila sam one s manje privilegija. Činila sam vlastite izbore i branila pravo drugih da čine to isto. Ali jedna stvar me je stalno gnjavila. Postojalo je nešto što nisam razumela:

“Šta je žena?” (pogledati članak What Is a Woman? prim.prev. )

Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tom pitanju. Pitala sam privatno prijateljice i otkrila da su mnoge od njih takođe bile zbunjene. Svuda sam slušala “trans-žene su žene“, i htela sam razumeti šta to znači. Mislila sam da nešto nije u redu sa mnom kada to nisam odmah mogla razumeti. Da li sam u biti zapravo bila puna predrasuda? Osećala sam se kao da radim nešto pogrešno čak i dok sam razmišljala o tome, ali nije prestajalo.

Postavljala sam ovo pitanje sa strepnjom u svakoj prilici koju sam dobila, ali odgovori me nisu zadovoljili. Ljudi su odgovarali sa: “Pa, kako ti znaš da si žena?” No, umesto da mi razjasne, samo su me nadalje zbunjivali. Moj odgovor, za koji sam bila naučena da ga nikad ne izgovorim bio je: “znam da sam žena, zbog svog tela: vulve, materice, grudi. Znam jer imam menstruaciju i mogu zatrudneti.” Nisam se mogla setiti nijedne karakteristike koja čini osobu ženom osim fizičkog tela.

Žena bi trebala da bude slobodna da bude bilo šta što ona želi da bude, da oblači šta god ona želi da oblači, i voli bilo koga koga ona želi da voli. Ona može prigrliti “ženstvenost” ili je izbegavati. Nošenje ružičaste haljine ženu ne čini više ženom, kao što nošenje udobne obuće (bez štikli) ženu ne čini manje ženom.

Tokom tog razdoblja, gledala sam trans žene u vestima i mislila da ako biti žena – znači čvrsto se pridržavati ženske rodne uloge – možda su one zapravo žene, a ja nisam. Laverne Cox je svakako daleko više stereotipna žena od mene. Ali ja takođe ne želim promeniti svoje telo, niti da budem viđena kao muškarac. Trebale su mi godine da prihvatim i uživam ​​u svom ženskom telu, onakvom kakvo jeste. Prihvatanje sopstvenog tela je bilo jako oslobađajući deo mog života i moje telo uključuje i ženstvene delove mog tela. Pa ipak, iznenada, postalo je zabranjeno govoriti o iskustvu žene iz poštovanja prema trans ženama. Zato što sam posmatrana kao cis žena (“žena rođena kao žena”) i na taj način, posmatrana kao ugnjetavač, nije mi bilo dozvoljeno da iskustvo žene dovodim u pitanje.

Odlučila sam da ga ipak dovodim u pitanje. Počela sam da pitam na intersekcijskim feminističkim Facebook stranicama kad god sam videla nešto što nisam razumela. “Ako žena može biti bilo šta što poželi, a takođe imati i penis, nije li onda reč potpuno besmislena?” Kakav je osećaj kada se neko “iznutra oseća kao žena?” “Ako ženska osoba oseća u svom srcu da je muškarac, ne bi li ideja o trudnoći bila nezamisliva?” Pitala sam ova pitanja i još mnogo toga. Pitala sam nevino, iskreno, bez zlobne namere, i bila oprezna da nastupam polagano. I doista sam želela da razumem. Htjela sam da budem u stanju da prepoznam svoju “cis privilegiju.”

Nekoliko stvari se dogodilo vrlo brzo, kada sam počela postavljati pitanja. Bila sam nazvana “TERF” (trans isključujućom radikalnom feministkinjom). Nisam nikada čula za radikalni feminizam do tog trenutka. Rečeno mi je: “Žena je ona osoba koja kaže da je žena!” što me je samo zbunjivalo još više. Razmišljala sam o reči “cis” i izjavila da ne osećam da se ta reč odnosi na mene jer se nisam identifikovala sa “ženskim rodom”. Rečeno mi je da je odbijanje reči cis bilo kao “da povlačim rende za sir po licu trans žena.” Rečeno mi je da se samoobrazujem. “Nije na nama da te obrazujemo.” I moji komentari su brisani, a mom Facebook profilu je zabranjeno sudelovanje na više stranica, od kojih sam neke pratila godinama.

Pokušavala sam pronaći odgovore na moja pitanja na Internetu već neko vreme, ali sada sam imala nešto novo da pretražujem. Potražila sam “radikalni feminizam”. Potražila sam za grupe za debate. Saznala sam o ideji roda kao društvenog konstrukta i kliknulo mi je. Stvari su se počele da imaju smisla. Na kraju, našla sam ljude koji su mi pomogli i odgovorili na moja pitanja, koji su mi predložili knjige, blogove i članke za čitanje. Napokon sam shvatila.

Sve je bilo u redu sa mnom; više nisam bila liberalna feministkinja.

Popunjavanje delova koji nedostaju

Još uvek obrađujem sve ovo. Nisam ovde da izložim radikalnu feminističku filozofiju, jer postoji daleko više obrazovanih žena koje to već rade. Postoje knjige. Ja ću reći da sam nakon što sam bila u interakciji s liberalnim feministkinjama, očekivala da su radikalne feministkinje pune mržnje i netrpeljivosti. Nisu. Gotovo svaka radikalna feministkinja koju sam srela brine duboko i želi da svet bude bolji za sve, ali pre svih i najviše – za žene. One ne ućutkuju žene dok govore o vlastitim iskustvima.

Gledajući unazad na to, sada vidim sve te načine na koje liberalni feminizam ne podržava žene, i na koje nije podržao ni mene. Centriranjem na muškarce i muške potrebe, žene su degradirane na poziciju manje važnosti. Liberalni feminizam prestaje da bude pokret za poboljšanje položaja žena i postaje pokret koji se bavi samo individualnim slučajevima.

Liberalni feminizam retko prepoznaje istoriju. Nikad nisam saznala odgovor na drugo pitanje koje me je mučilo: “Zašto je sve ovako kako jeste?” Odgovori su bili tamo negde sve vreme i samo su čekali da se pročitaju. Postoji toliko toga za naučiti od feministkinje koji su postojale pre nas, ali umesto da ih uključimo, njihov rad je gurnut na stranu i ne uzima se u obzir. I sama sam naučila više od čitanja knjige “Stvaranje patrijarhata” od Gerde Lerner, 1987 (možete skinuti knjigu u PDF ovde) nego što sam saznala za sve to vreme bivajući liberalnom feministkinjom.

Liberalni feminizam nikada ne prepoznaje sistem ugnjetavanja ili žene kao klasu. Umesto toga, svaka osoba je u svom posebnom individualnom mehuru, nikad povezana s drugima, nikada se ne posmatra kao grupacija, i nikada se ne posmatra u kontekstu istorije. Razlike su u fokusu, a nikada naša zajednička ženska iskustva u društvu koje žene vidi manje važnim od muškaraca.

Liberalni feminizam nikada govori o tome ko ima koristi od sistema. Muške privilegije su samo stvar koju muškarci moraju da prepoznaju – ali se nikada ne kaže da muške privilegije zavise od podređenosti žena. Nikada se ne uzima u obzir da ne možemo sve biti jednake muškarcima. Ne može postojati klasa poput klase muškaraca bez rada i podrške podređene klase, koju trenutno čine žene.

Liberalni feminizam nikada ne prepoznaje da se izbori ne događaju u vakuumu. Moramo učiniti najbolje što možemo u svetu u kojem danas živimo, ali to ne znači da je svaki izbor dobar. Žene stalno biraju manje zlo, i mnogo puta ne želimo da naši izbori budu uzvišeni. Mnogo puta, da je bilo nekog drugog izbora, mi bismo ga uzele. Neuspeh da sagledamo naše izbore u širem kontekstu čini liberalni feminizam odličnim za pojedinca u kratkom roku, ali ne čini ništa da se promeni sistem u ukupnom poretku. On izdaje najugroženije žene u potrebi za podrškom u korist lične individualne preduzimljivosti.

Iznad svega, liberalni feminizam izdaje žene jer nas ućutkuje. Rečeno nam je da o vlastitim telima i vlastitim iskustavima u životu nikad ne treba da govorimo. Umesto toga, moramo popuštati drugima, od kojih su najpoznatiji – muškarci.

U nekom trenutku došlo je do toga da sam skoro odustala od feminizma u celosti. Jednog dana, rekla sam: “nema više!” i izbrisala sve stranice i blogove iz moje istorije. Ali to nije bio kraj. Sada se nalazim okružna obrazovanim ženama koje su izvori znanja i iskustva. Često se osećam ponizno pred dubinom njihovog razumevanja. Takođe se osećam inspirisano. Nisam više sam usamljena pojedinačna žena u svetu čija pravila nemaju smisla. Učim načine da shvatim svet koji nude objašnjenja na širem planu. Ja sam se probudila i imam puno toga da pročitam.

Moj feminizam nikada neće ućutkivati žene.

*Cisrodni je termin koji označava nekoga ko ima rodni identitet koji je u skladu sa onim koji im je “dodeljen” po rođenju. Termin je kreiran da bi označio osobe koje nisu transrodne bez udaljavanja transrodnih osoba.

 

Advertisements

Ne, feminizam se ne bavi pitanjima izbora

image-20150428-18170-1xdy4cx

Feminizam izbora ne traži ništa od vas i donosi vam ništa zauzvrat. Floriane Legendre

Autorka: Meagan Tyler

Feminizam je ponovo u modi. Kako se intenzivirao pritisak da se preuzme pravo na “F-reč”, javne ličnosti, korporacije i mnogi mejnstrim mediji su plasirali u velikoj meri lagodnu verziju feminizma u popularnoj svesti. To je feminizam koji nikada ne pominje oslobođenje žena, već se umesto toga opredeljuje za proslavljanje “izbora”.

Pročitajte skoro svaki članak o feminizmu na internetu do kraja i komentari će uskoro skliznuti u neku raspravu o izboru. Izgleda da nije bitno šta je tema, ljudi su skloni da brzo preformulišu bilo koju temu kao temu osnaživanja žena i prava na izbor. Ovo obezbeđuje zgodnu diverziju od razgovora o većim strukturama vlasti i društvenih normi koje ograničavaju žene, na različite načine, širom sveta.

Bio je ovo veliki mesec dana za “feminizam izbora”. Krajem marta, imperija modnog časopisa Vogue je pokrenula video “Moj izbor” u Indiji, kao deo svoje “osnažujuće” kampanje koja, bukvalno, uprošćava osnaživanje žena na niz izbora.

Moj izbor.

Video se viralno proširio i, kako je novinarka iz Indije Gunjeet Sra primetila , licemerje “industrije koja se zasniva na fetišiziranju, objektivizaciji i jačanju seksističkih standarde lepote žena“, dok navodno promoviše feminizam, ostalo je u velikoj meri neprimećeno.

Ova liberalni brend “feminizma izbora” je doživeo svoj logični, ako ne apsurdni zaključak, kada je kandidat Liberalno demokratske stranke na predstojećim izborima u Velikoj Britaniji pokušao da objasni snimak na kome mu žena pleše u krilu u striptiz klubu. Očigledno, to je sve deo njegove feminističke misije kojom pomaže u “osnaživanju žena da donose zakonske odluke, a ne da osuđuje zakonske odluke koje su one napravile”.

Čak je i Playboy nedavno odlučio da se odmeri po u finijim tačkama feminističke teorije, i da se opredeli u korist prava žene da bude podvrgnuta pornografskom pogledu. Koji se, zgodno, uklapa veoma lepo sa njihovim poslovnim planom, naravno.

Incidenati poput ovih, kao i otrcani argumenti o tome da li je Bijonse feministkinja , ili da li bi muškarci političari trebalo da nose majice sa natpisom “Feministikinja Ovako Izgleda“, inspirisali su novu kolekciju feminističkih tekstova, “Zabluda Slobode: Ograničenja liberalnog feminizma”.

U knjizi, koju sam uređivala sa drugima, nas 20 se bavimo različitim temama koje su postale deo prostora “feminizma izbora”: od pornografije i prostitucije, da sakaćenja ženskih genitalija, od ženskih časopisa i braka, do seksualnog nasilja. Iako dolazimo iz niza različitih perspektiva, svi kritikujemo ideju da bi “izbor” trebao biti krajnji arbitar slobode žena.

Floriane Legendre

Floriane Legendre

Mnoge od nas smatraju da je uspon ovog pop-feminizma zapravo opasniji nego što sprdnja sa ispraznim završetkom “Biram svoj izbor” može sugerisati.

Pre svega, argumenti izbora su suštinski pogrešni, jer pretpostavljaju nivo nesmanjene slobode za žene koja jednostavno ne postoji. Da, pravimo izbore, ali oni su oblikovani i ograničeni nejednakim uslovima u kojima živimo. Imalo bi smisla da se nekritički proslavlja izbor u post-patrijarhalnom svetu.

Drugo, ideja da više izbora automatski proizvodi više slobode je neistinita. Ovo je u suštini samo prodaja neoliberalizma sa feminističkim preokretom. Da, žene danas, na primer mogu raditi ili ostati kod kuće ako imaju decu, ali ovaj “izbor” je prilično šupalj dokle god se uzgoj dece i dalje izgrađuje kao “ženski posao”, i dok ne postoji dovoljno podrške države za brigu o deci, i dok su žene bez dece su opisane kao sebične.

Treće, fokusiranje na izbor žena kao kvintensenciju feminizma je rezultiralo u perverznoj vrstu okrivljivanja žrtve – i odvlačenja pažnje od stvarnih problema s kojima se žene još uvek suočavaju. Ako niste zadovoljne kako stvari stoje, ne krivite mizoginiju i seksizam, razlike u platama za žene i muškarce, ukorenjene rodne uloge, nedostatak predstavljanja žena u odborima ili u parlamentu, ili epidemiju nasilja nad ženama. Krivite sebe. Vi ste očigledno napravile pogrešan izbor.

Kako sociologinja Natali Jovanovski ističe u svom poglavlju “Zablude Slobode“, nije iznenađujuće što je ova vrsta liberalnog feminizma je postala prominentna. Dajući prednost individualnom izboru pre svega, “feminizam izbora” ne osporava status kvo.

On ne zahteva značajne društvene promene, a efikasno podriva pozive za kolektivnu akciju. U osnovi, takav feminizam ne traži ništa od vas i ne donosi vam ništa zauzvrat.

Umesto otpora, sada su aktivnosti koje su nekada držane kao arhetipovi podređenog položaja žena predstavljene kao oslobođavajući lični izbor. Seksualno uznemiravanje je iznova formulisano kao bezopasne šale u kojima žene mogu da uživaju. Brak je rekonstruisan kao pro-feminističko zaljubljivanje.

Labioplastija se smatra korisnim kozmetičkim poboljšanjem. Pornografija je rebrendirana kao seksualna emancipacija. Objektivizacija novo osnaživanje.

Umesto da govorimo o viziji za budućnost sa više ravnopravnosti, ostajemo zagledani u sebe sa uzaludnim raspravama o tome da li su pojedine žene loše “feministkinje”. Ili kao što je tu igru novinarka Sara Ditum nazvala “Možeš li biti feministkinja i… “. Kao da je pravi problem napretka žena da li možemo ili ne možemo živeti u skladu sa nekim bajkovitim feminističkim idealom.

Toliko je temeljna individualizacija “feminizma izbora”, da kada žene kritikuju pojedine industrije, institucije i društvene konstrukcije, često su suočene sa optužbama da napadaju žene koje učestvuju u njima. Značaj analize na strukturalnom nivou je gotovo potpuno izgubljen u popularnim shvatanjima feminizma.

Poređenja radi, bilo bi sasvim suludo sugerisati da je marksista kritikujući kapitalizam napadao najamne radnike. Slično, izgledalo bi veoma čudno sugerisati da oni koji kritikuju Big Pharma mrze ljude koji rade u farmaceutskim fabrikama. Ili da oni koji dovode u pitanje naše kulturno oslanjanje na brzu hranu napadaju decu iza pulta u McDonaldsu.

Na kraju, promocija “izbora” – i mit jedne već postignute ravnopravnosti – ometaju našu sposobnost da osporimo upravo institucije koje drže žene nazad. Ali borba nije gotova.

Mnoge žene naglašavaju da je feminizam neophodan društveni pokret za ravnopravnost i oslobođenje svih žena, a ne samo floskule o izborima za neke.

 

Knjiga “Zabluda Slobode: Granice liberalnog feminizma” je objavljena u Australiji u martu. Takođe je dostupna na međunarodnom planu.

Naslov originala “No, feminism is not about choice” via https://theconversation.com/

Obećanje socijalističkog feminizma

Welfare Rights Organisation

Welfare Rights Organisation

Obnovi levice će trebati zaključci socijalističko-feminističkih tradicija.

by Johanna Brenner

Dekadama daleko od onih dana feminizma “drugog talasa” u Sjedinjenim Američkim Državama, žalosno je da priznati da je revolucionarni momenat ovog pokreta samo bleda uspomena, dok su ključni aspekti liberalnog feminizma vremenom uključeni u dnevni red vladajuća klase. Ideje liberalnog feminizma su mobilisane da podrže niz neoliberalnih inicijativa, uključujući mere štednje, imperijalistički rat, i strukturalna prilagođavanja.

Nesumnjivo da je važno razumeti kako se to desilo. No, neka najnovija objašnjenja koja nudi akademski feminizam usmeravaju nas u pogrešnom pravcu. Ovi pisci tvrde da je drugi talas feminizma, svojim prenaglašavanjem zakonskih prava i plaćenog rada kao puta ka ravnopravnosti, nesvesno otvorio put neoliberalizmu. Utešno je misliti da su radikalne feministkinje imale taj nivo kontrole nad ishodom naše borbe. Jer, kada bi to bila istina, mi bi sada mogle ispraviti svoje greške, promeniti naše ideje, i povratiti naše revolucionarno uporište.

Želim da iznesem drugačiji argument: delimična ugradnja liberalnog feminizma u neoliberalni ekonomski, politički, kulturni, i društveni poredak se bolje može objasniti pojavom režima akumulacije kapitala koji je suštinski izmenio ekonomiju i globalnog severa i na globalnog juga.

Na globalnom severu, taj novi režim je uveden napadom od strane poslodavaca na radničku klasu, na državu blagostanja, i na istorijske institucije odbrane radničke klase – na sindikate i socijaldemokratske stranke. Ovaj napad, u neoliberalizmu je doveo do političkog konteksta za uspešnu povratnu reakciju protiv radikalnih zahteva feministkinja, anti-rasističkih aktivista, autohtonih naroda, i drugih.

Dok je neoliberalizam ugasio radikalna obećanja drugog talasa, on je takođe stvorio materijalnu bazu za obnovu i širenje socijalističkih feminističkih pokreta vođenih od strane žena radničke klase – bilo žena zaposlenih u formalnoj ekonomiji, sivoj ekonomiji, na selu, bilo nezaposlenih žena.

Dodatno, politički diskurs i strategije organizovanja socijalističkog feminizma dvadeset prvog veka su resurs za borbu levice. Ljudi imaju osećaj da stari oblici leve politike neće biti korisni. U traganju za alternativama, socijalistički feminizam ima mnogo toga da ponudi.

________________________________________

Dominantni feministički politički diskurs drugog talasa nije bio klasični liberalni feminizam – to jest, feminizam koji želi da raščisti bilo koje prepreke ka ostvarivanju individualnih prava žena – već ono što bih nazvala feminizmom socijalne zaštite. (Izvan SAD, gde je bilo stvarnih levih stranaka i gde je socijalistički politički diskurs bio dostupniji feminističkim aktivistkinjama, ove politike bi se mogle nazvati socijal-demokratskim feminizmom.)

Feministkinje socijalne zaštite dele sa liberalnim feminizmom posvećenost individualnim pravima i jednakim mogućnostima, ali one idu i mnogo dalje. One se opsežno i aktivno staraju da se rešavaju problemi zaposlenih žena, da olakšaju ženama teret dvostrukog dana, da poboljšaju položaj žena a posebno položaj majki na tržištu rada, da pruže javne usluge kojima staranje o drugima postaje društveni problem, i da proširi društvenu odgovornost za staranje (npr, kroz plaćeno roditeljsko odsustvo i stipendije za žene koje brinu za članove porodice sa invaliditetom).

Imućnije žene sa vrha profesionalne klase rukovodilaca su drušvena baza klasičnog-liberalnog feminizma. Politika feminizma socijalne zaštite nalazi svoju društvenu bazu pretežno u donjem toku rukovodeće profesionalne klase i naročito među ženama zaposlenim u obrazovanju, socijalnim uslugama i zdravstvu. Žene ne-bele boje kože na profesionalnim / rukovodećim pozicijama češće su zaposlene u ovim industrijama nego u privatnom sektoru. Sindikalne aktivistkinje takođe su odigrale značajnu ulogu u vođenju i organizovanju feminizma socijalne zaštite.

Velikodušno bi bilo okarakterisati ambivalentnim odnos između radničke klase žena / siromašnih žena i srednje klase profesionalnih žena čiji zadatak jeste da vrše uticaj i regulišu sve one koji su definisani kao problematični – siromašne, bolesne, kulturno nepogodne, seksualno devijantne, loše obrazovane. Ove klasne tenzije krvare u feminističkim politikama, kada žene srednje klase feminističke tvrde da predstavljaju žene radničke klase.

Način na koje se ove klasne tenzije izražavaju uveliko je oblikovan i drugim dimenzijama klasne pozicije, kao što su rasa / etnička pripadnost, seksualnost, nacionalnost, i telesna sposobnost. Ključno, politike feministkinja srednje klase se pomeraju i u zavisnosti od nivoa borbenosti, samoorganizovanja, i političke snage žena radničke klase.

Upečatljiv primer ove dinamike može se videti u prvoj polovini 1970-ih. U političkom kontekstu borbe crnih ljudi za ekonomsku pravdu, kojom je upravljala crna radnička klasa i pokret za socijalnu zaštitu – vodeće feministkinje radničke klase u okviru Pokreta za Građanska Prava – feministkinje socijalne zaštite su zastupale vizionarski program širokog opsega tražeći proširenje podrške države za socijalno staranje.

Na primer, 1971. godine, koalicija feminističkih organizacija i organizacija za građanska prava osvojila je zakon koji bi uspostavljao dnevni boravak kao razvojni servis koji se finansira sa federalnog nivoa a koji bi bio na raspolaganju svakom detetu kojem je bio potreban. Iako su feministkinje nesumnjivo to videle kao presudno za zapošljavanje majki, nisu ograničavale taj benefit samo majkama koje rade za platu. Program je uključivao odredbe za medicinske, prehrambene, i obrazovne usluge za decu od ranog detinjstva do četrnaest godina. Usluge su trebale da budu kategorijski finansirane. Predsednik Nikson je stavio veto na taj zakon, ali organizovanje oko njega je nastavljeno tokom 1970-ih.

Nacionalna organizacija za socijalnu zaštitu (NVRO) pokretana je i inspirisana politikom feminizma socijalne zaštite. Ono što je najinteresantnije u vezi sa NVRO je njena sposobnost da kombinuje tvrdnje koje filozofi, pravnici i akademici teže da vide kako konkurentske. Ukratko, ona je u razgovorima prekinula razliku između “potreba” i “prava”.

Maternalistički politički diskursi su suštinski primeri razgovora o “potrebama”. U tim slučajevima, zastupnici maternalističkog diskursa potražuju na osnovu potreba dece i jedinstvenih kapaciteta majke da ispuni te potrebe. Sa druge strane, potreba za rodno-nediskriminatornom praksom zapošljavanja ili ravnopravnim pristupom profesionalnom školovanju je suštinska u razgovoru o “pravima”, gde se insistira na proširivanju individualnih prava žena na ona koja su već data muškarcima.

NVRO je zagovarao garantovani, bezuslovni minimalni dohodak za samohrane majke. Siromašne žene treba da imaju izbora u načinu kako se bave roditeljstvom i one su tvrdile da su one same, jedini odgovarajući autoritet nad pitanjima potreba svoje dece. One treba da dobiju ekonomsku podršku i socijalne usluge bilo da su majke koje ne rade ili zaposlene roditeljke.

Aktivistkinje socijalne zaštite su takođe kritikovale programe zapošljavanja u okviru “rata protiv siromaštva” zbog preusmeravanja samohranih majki na obuku za tradicionalno ženske, slabo plaćene, kancelarijske poslove. Konačno, one su povezale svoje zahteve da materinstvo bude priznato kao dragocen rad ženske ekonomske autonomije kao i njihovo pravo na samoopredeljenje.

Ova sveobuhvatna politika se takođe odrazila na ne-bele žene kroz njihove izazove “pokretu izbora” (pro-choice movement). Dok se radikalno i liberalno krilo feminističkog pokreta fokusiralo na pravo žena na telesnu autonomiju – i pravo da odbiju materinstvo – siromašne ne-bele žene su se suočavale sa dosta drugačijim napadom: prisilnim sterilizacijama u javnim bolnicama gde su se porodile. Osim toga, pokret za socijalnu zaštitu je organizovao siromašne žene, a pogotovo crne žene, da ospore omalovažavanje svog materinstva i stigmatizaciju svoje seksualnosti.

Uključivanjem ideja ne-belih žena aktivistkinja radničke klase, socijalističke feministkinje su artikulisale politiku reproduktivnih prava koja je dosezala izvan govora o izboru (nad materinstvom). Reproduktivna prava uključivala su i pravo da budu majke i da podižu decu u dostojanstvu i zdravlju, u sigurnim naseljima, uz adekvatan prihod i smeštaj.

Ova kolekcija reproduktivnih prava čini program ne-reformskih reformi. Neki od ovih zahteva mogu se izboriti i osvojiti i u kapitalizmu – na primer, stavljanje van zakona rasističke sterilizacije ili diskriminacije majki lezbejki – ali njegovo sveukupno prihvatanje bi bilo nespojivo sa kapitalizmom. U tom smislu, politički diskurs reproduktivnih prava povezuje feminizam sa antikapitalističkim politikama.

Na svom vrhuncu, feminizam drugog talasa zalaže se da društvo preuzme odgovornosti za socijalnu brigu i zaštitu. Prebacivanjem brige i zaštite sa odgovornosti pojedinca na društvenu odgovornost zahtevalo je tada a zahteva i danas preraspodelu bogatstva kapitala na radništvo.

Društvena odgovornost za socijalnu zaštitu zavisi od ekspanzije javnih dobara, koji za uzvrat zavise od oporezivanja bogatstva ili profita. Nadoknade radnicima za vreme provedeno u zbrinjavanju (npr. plaćeno odsustvo roditelja) proširuje plaćenu nadoknadu na račun profita. Pored toga, zahtevajući (ili propisom ili ugovorom) da radna mesta prime i subvencionišu brigu koju radnici obavljaju van radnog mesta, ometa kontrolu poslodavaca nad radnim mestima i tendencionalno se odbija u privatnom sektoru, gde se poslovi i dalje organizuju kao da radnici imaju vrlo malo odgovornosti za brigu.

Drugim rečima, da bi se odgovornost za socijalnu zaštitu i brigu prebacila na društvo potrebno je konfrontiranje sa kapitalističkom klasnom moći. Zbog toga je feminizam socijalne zaštite dvadesetog veka propao.

Suočavanje sa kapitalističkom klasnom moći zahtevalo je širok, militantni, ometajuću društveni pokret – anti-kapitalistički front koji bi povezivao feministička, anti-rasistička, gej prava, i prava imigranata sa sindikatima i radničkom borbom. Ono što je postojalo umesto toga bili su birokratski, sklerotični, podvojeni sindikati koji nisu imali ni interesovanja ni kapaciteta za izgradnju pokreta bilo koje vrste.

U trenutku kada je feminizam socijalne zaštite na svom vrhuncu, sedamdesetih godina 20.veka, cunami kapitalističkog restrukturiranja je stigao, otvarajući novu eru napada na radničku klasu koja je imala male šanse da se odbrani. Dok su se ljudi upinjali da prežive u ovom novom svetskom poretku, dok su kolektivni kapaciteti i solidarnost preselili izvan domašaja, dok su ih konkurencija i nesigurnost dosledno gurali u jednom pravcu, dok su individualistički projekti preživljavanja postajali svakodnevni imperativ, vrata su se otvorila da neoliberalne političke ideje da postignu prevlast.

Uhvaćene između demobilisane radničke klase i Demokratske stranke obuzete neoliberalizmom, feministkinje socijalne zaštite iz srednje klase počele su da se prilagođavaju postojećoj političkoj realnosti. Na primer, ostavljajući iza sveobuhvatne politike NVRO, zagovornice srednje klase su se udaljile od maternalističkih diskursa – “mala deca treba da budu sa svojim majkama” – koje su, koliko god problematične, bile deo njihove odbrane podršci prihoda samohranim majkama.

I one su usvojile neoliberalni diskurs optužbi demokrata i republikanaca da država blagostanja ohrabruje zavisnost. One su prihvatile ideju samodovoljnosti kroz plaćeni rad, iako je bilo očigledno da slabo plaćeni prekarni poslovi dostupni za veliki broj samohranih majki nikada neće dostići nivo minimalne plate za preživljavanje, da su stipendije za brigu o deci (za najsiromašnije žene) neadekvatne za kvalitetnu negu deteta, i da se programe boravka za stariju decu mnogi ne mogu priuštiti.

Drugim rečima, drugi talas feminizam socijalne zaštite nije bio toliko kooptiran koliko je bio politički marginalizovan. I u kontekstu tog poraza, što nije iznenađujuće, politike liberalnog feminizma ne samo da su preselile centar svoje pažnje, već su postale uključene u preovladavajući neoliberalni režim.

Ironično, kako su se zagovornice srednje klase preselile desno, feministkinje radničke klase, naročito u sindikatima sa velikim ili većinskim brojem članica, su ostvarivale značajne dobitke. One su povećale zastupljenost žena na rukovodećim pozicijama, pogurale svoje sindikate da podrže političku mobilizaciju koja je zahtevala legalan abortus (na primer, „pro-izbor, pro-unija“ kampanja Koalicije radničkih sindikata žena), protivile se diskriminaciji LGBT populacije, i postavile zahteve kao što su uporedjivanje vrednosti ženskog i muškog rada i plaćenog roditeljskog odsustva na pregovarački dnevni red. Međutim, poslednji osvojeni dobici brzo su postali prazna obećanja čim su sindikati izgubili svoje pozicije, uključujući i one za pregovaračkim stolom.

Istorija koja nam prethodi je poučna. Feminizam i drugi pokreti protiv ugnjetavanja moraju biti klasni pokreti, a tako moraju i postaviti pitanje, “ko će imati prevlast u okviru ovih pokreta?” Čiji pogledi na svet će utvrditi šta su zahtevi pokreta, kako se ti zahtevi artikulišu i opravdavaju, i kako se sam pokret organizuje?

Po uobičajenom toku događaja, odgovor na ova pitanja je srednja klasa. Ipak, kao i u trenutku radikalizacije drugog talasa, kada je radnička klasa stupila na političku scenu, odnos snaga unutar društvenih pokreta može se pomeriti.

 

________________________________________

U dvadeset prvom veku, žene su ušle na globalnu političku scenu kroz neverovatan niz pokreta. Na globalnom jugu, gde su žene raseljene, zaposlene u prekarnom radu, gde vode domaćinstava, bore se da prežive u neformalnim naseobinama i gradskim slamovima, one nisu samo ključni učesnici u socijalističkim pokretima dvadeset prvog veka, već takođe grade grassroot organizacione projekte koji podrivaju patrijarhalne oblike organizovanja, patrijahalno liderstvo, i patrijahalne pozive na angažovanje.

Na globalnom severu, ovi grassroot projekti su uklljučili nove modele organizovanja radnika (kao što je pokret domaćica) koji se oslanjaju na mobilizaciju članova i na saveze u zajednici. Iako nikada savršeni, naravno, ovi različiti socijalističko-feministički projekati, na severu i jugu, u zajednici i na radnom mestu, nude najbolje nove diskurse rodne ravnopravnosti, novi načine organizovanja, i vizije participativne demokratije.

Posvećenost socijalističkih feministkinja samo-organizovanju podržava organizacione strukture koje su nehijerarhijske i demokratske i samim tim inkluzivnije. Pažnja prema intersekcionalnosti kao vodiču i za program i za politički diskurs – zahtevi koji pokreti čine i jezik koji koristimo da podupremo te zahteve – otvaraju teren na kojem se duboke društvene podele mogu prevazići, a ne reprodukovati.

Razumevanje načina na koji su radna mesta, domaćinstva, i zajednice međusobno povezane dovodi do efikasnijih načina organizovanja i više mogućnosti za koalicione politike, uspostavljanjem veza među onim problemima i borbama koje se često vidi kao veoma različite i odvojene.

Socijalističko-feminističke vizije liderstva i razvoja liderstva promovišu kapacitete aktivistkinja za angažman u demokratskom donošenju odluka i kolektivitetu. Prepoznavanja koja utiču, emocije, i seksualnost su uvek prisutni, oni oblikuju društvene odnose, podstiču aktivistkinje na samorefleksiju, podstiču empatiju i poštovanje za različite načine postojanja u svetu.

Ako želimo da izgradimo socijalizam dvadeset prvog veka, onda je vreme da obratimo pažnju na socijalistički feminizam dvadesetog i dvadeset i prvog veka, pokrećući teoriju i praksu socijalističkog feminizma sa margine u centar radikalne levice.

Adaptirano iz Socialist Studies Vol 10, No 1 (2014).
prevedeno sa www.jacobinmag.com