Politike identiteta: politička lezbejka

Identitetske politike su, delimično, čin usvajanja identiteta radi iznošenja političke poente. U slučaju političke lezbejke, lezbejka se svodi na društveni identitet koji obaveštava druge o vašoj političkoj ideologiji, pre nego o činjeninom opisu privatnog seksualnog ponašanja žene . Kao i kod drugih društvenih identiteta, “politička lezbejka” zahteva spoljašnje priznanje kako bi postojala. Ako vas drugi ne priznaju ili ne razumeju kao političku lezbejku, ne možete izvršiti bilo kakav društveni uticaj. Politička lezbejka, tako, funkcioniše prvenstveno kao socijalni nastup.

Prvo, kako neko sebe da načini političkom lezbejkom poznatom drugima? Da li se to postiže nazivom, delom, izgledom, ili kombinacijom svega toga? Pa, ako gledamo samo po nazivu, onda je političko lezbejstvo zaista ništa više od etikete, izvođačkog iskaza. [I] Mislim da bi čak i samoidentifikovane političke lezbejke rekle da je potrebno više od toga.  Ukoliko političko lezbejstvo nastaje samo kroz seksualni čin, ono može ostati potpuno privatno. Ako žene imaju seks ali za to niko ne zna, njihovo delo ne može da utiče na širu političku klimu. Obznanjivanje sebe kao političke lezbejke je neophodno da bi se vršio društveni uticaj i stekla politička relevantnost. Dakle, delo može biti neophodno, ali i ono je nedovoljno. Konačno, izgled može biti najefikasniji metod da se osigura da se nečija obznana same sebe kao političke lezbejke dosledno primi od društvene publike. Ipak, političko lezbejstvo nije modni pokret i ne propisuje posebnu odeću ili šarene marame za povećanje vidljivosti. [II] Pročitala sam mnoge definicije političke lezbejke, koje sam mogla pronaći; ne postoji konsenzus o tome šta to znači.

 

girly lesbian

Ova žena kaže da se osjeća “dužna” da smanji svoju ženstvenost. Naime, usvajanje maskuliniziranog izgleda je jedan od načina da žene signaliziraju drugima da su gej, i to je nešto što one moraju učiniti, jer je heteroseksualnost normativna, dakle, generalno se o svima pretpostavlja da su heteroseksualni – u nedostatku drugačijih signala. Postoji mnogo razloga zašto lezbijke žele biti vidljive. One mogu da postanu simbol samog postojanja gej ljudi, a time se i bore sa pretpostavkom da je svako strejt. Oni time žele da pronađu druge gej žene s kojima mogu graditi zajednicu ili da pronđu djevojku. Ili možda jednostavno žele da odbiju neželjenu pažnju muškaraca. Stilski izbor od strane lezbijki, dakle, nije samo modni trend ili neka interna sklonost ka muškosti, kao što naša ispovednica uredno prikazuje. U nekim slučajevima, barem malo, u pitanju je strateška komunikacija.

 

Drugo, efikasnost političkog lezbejstva kao političkog delovanja zavisi od istog obrazloženja kao i svaki drugi oblik politike identiteta: od odanih volonterki se očekuje da se ponašaju na određeni način koji tada navodno pokreće pozitivne društvene promene. Pričala sam viceve o tome šta politička lezbejka misli da je najbolja seks-poza za borbu protiv patrijarhata se, ali baš nisu bili imalo smešni. Ne možemo se jebanjem izboriti za oslobođenje. Naučila sam to od kvir teorije. U praksi, biti lezbejka – politička ili bilo koja druga – ne umanjuje, već zapravo povećava, ženino iskustvo diskriminacije i društvenu stigmatizaciju. Neosporno je sadistički ohrabrivati žene da same sebe namerno izlažu ugnjetavanju kako bi unapredile kolektivni status drugih žena.

Emily Rios

Moja majka nije želela da živim težak život. Dovela me je u bolji život u Ameriku, i kaže: Hoću da imaš taj komfor. – Emily Rios, američka glumica

Šire gledano, metodi politike “društenog nastupa” kroz identitet izbegavaju konfrontaciju sa moći izvan neposredne oblasti nečijeg ličnog života. Politički aktivizam nije pokret samopomoći; to je intelektualna i materijalna dekonstrukcija klasno zasnovanih nejednakosti i dinamike moći koje dovode do ugnjetavanja. Kao što sam u jednom drugom tekstu objasnila, potlačeni ljudi nisu stvorili svoju ugnjetavanost “lošim identitetskim (ličnim) izborom“, niti su “loši seksualni izbori” žena uzrok seksualnog ugnjetavanja kao žena. [III] Tobožnja feministička teorija političke lezbejke, se ipak fokusira na lični izbor žena dovoljno privilegovanih da vrše kontrolu nad sopstvenim seksualnim izražavanjem. Nažalost, većina žena u svetu nema tu slobodu.

Ženina seksualnost nikada ne bi trebalo da bude u službi njenih politika. Ako ste lezbejka, to je zaista sjajno. Ako niste lezbejka, koga briga? Mene nije briga. Ne zanima me s kim imaš seks sa ili kako sebe nazivaš; to je tvoja stvar. Falocentrična seksualnost oblikovana tržištem se može i treba se kritikovati. Prinudna heteroseksualnost mora biti kritikovana. [IV] Ova kritika ne daje feministkinjama dozvolu da propisuju određene vrste seksualnog ponašanja, identiteta, ili želja kao više “feminističkih” od drugih.

Fremde-Haut

Fariba, levo, koju igra Jasmin Tabatabai, Iranska lezbejka imigrantkinja, iskoristi priliku samoubistva jednog čoveka da se predstavlja kao muškarac da bi ostala u Nemačkoj, u filmu Angelina Maccarone “Razotkrivena.”

Patrijarhat manipuliše ženskom seksualnošću u korist muškaraca i u korist heteronormativnosti. Političko lezbejstvo radi nešto slično samo u obrnutom smeru. Evo kako: teorija političkog lezbijstva tvrdi da je seksualnost u potpunosti društveno konstruisana. [VIII] Ovakvo formulisanje prikazuje žene koje nisu lezbejke – bilo imenom ili delom, kao samoidentifikovane identitetske – muškarce. Slično tome, izjava da “bilo koja žena može da bude lezbejka” postavlja lezbejstvo kao način postojanja kome žene treba da teže kao prema obliku feminističke svesti. Političko lezbejstvo time oblikuje lezbejstvo kao aspiraciono (kao pitanje izbora prim.prev.), a ne kao neutralno ili incidentno.

Sama definicija hijerarhije je “sistem ili organizacija u kojoj su ljudi ili grupe rangirani jedni iznad drugih u skladu sa statusom ili autoritetom“. [V] Zbog toga je neizbežno da se hijerarhija stvara kada se jedan oblik seksualnog izražavanja smatra boljim, prosvetljenijim, ili više politički efikasnim od drugog. Uspostavljanjem ovakve hijerarhije, pritisak da promenimo svoj seksualni identitet se generiše bez obzira da li je pritisak nameran ili ne. Pozitivno sugerisanje promene je inherentno ideji da je lezbejstvo (politički) superiorniji ili poželjniji način postojanja.

Veličanje lezbejstva kroz prizmu feminističkih politika projektuje fantaziju na one žene koje su lezbejke bez obzira na njihove političke stavove. To apstrahuje iskustva žena koje vole žene tako da se čini da su sve lezbejke i – feministkinje. [VI] Ovo nije fer prema lezbejkama koji nose teret nerealnih očekivanja ove političke teorije. To je takođe očigledno lažna procena lezbejstva u stvarnom svetu. Postoje beskrajni primeri lezbejki koji daju prvenstvo muškaracima nad ženama, koje zlostavljaju druge žene, ili koje ne razumeju žene kao potlačenu klasu ljudi. Nisam sigurna da političke lezbejke baš cene ponekad neprijatne realnosti lezbejske zajednice, u sadašnjosti i istorijski. Nadalje, u nekim delovima sveta sada je moguće za lezbejke da postanu gotovo potpuno asimilovane od strane društvenih normi. Kao udata lezbejka u velikom Komonveltu Masačusetsa, ja ne mogu da se setim kada se neko poslednji put narogušio na naše javne izlive nežnosti. Nikoga nije briga što sam lezbejka. To očigledno nije pretnja njihovoj heteroseksualnosti ili bilo čemu drugom do čega im je stalo.

Screen+Shot+2015-04-23+at+2.03.08+PM

Model savremenog lezbejskog života via https://instagram.com/therealmelroy/

Korišćenje “lezbejskog” identiteta u svrhu političke borbe protiv patrijarhata pretvara želje nekih žena u pokušaje osvete nekih drugih žena. Manifest lezbejske feminističke politike “Woman Identified Woman” kaže, “Lezbejka je bes svih žena kondenzovanih do tačke eksplozije.” [VII] Ova definicija koristi “lezbejku” kao poruku upućenu muškarcima, kao uvredu. To je apsolutna suprotnost onome što ja mislim o mojoj lezbejskoj partnerki. Usvajanje identiteta političke lezbejke kao reakcije na patrijarhat nije izraz ljubavi ili želje, niti se radi o ženama. Tu se u osnovi radi o muškarcima; koristi se lezbejski identitet da se “radikalno” prekoračuje društvena norma heteroseksualnosti. Ne možemo koristiti društveni identitet da bi ostvarile “oslobođenje” kao što ne možemo ni transgresijom rodnih uloga biti oslobođene dinamike moći patrijarhata. Moramo da promenimo sam sistem, a ne naše individualno ponašanje ili identitet unutar ovog sistema.

Lavender_Menace_1970_Lesbian_Feminist

Lezbejke feministkinje, 1970

Političko lezbejstvo ima dugu i istaknutu feminističku istoriju. Neki teoretičari i dalje tvrde [VIII] da zaslužuje mesto za stolom “radikalnog feminizma”. Ali ovaj apel za uspostavljanjem tradicije me ne ubeđuje da je to baš tako. Identitet-kao-društveni nastup nije politički delotvoran, jer je to individualistički pristup sistemskom problemu. Političko lezbejstvo nas uči da vidimo lezbejstvo iz perspektive spoljnog posmatrača: to je u suštini društveni samoidentifikujućiidentitet kroz koji bi trebale da podrivamo dominantnu paradigmu heteroseksualnosti. Oni koji podržavaju političko lezbejstvo kao efikasnu feminističko političko delovanje dozvolili su da politike identiteta zaraze njihovu ideologiju.

Ja se identifikujem kao lezbejka protiv političkog lezbejstva.

_______________________________________

[i] U vezi performativnih glagola pogledajte “I Say It, Therefore It Is

[ii] Gej signaliziranje maramicama

[iii] Više o identitetskim politikama ovde.

[iv] Prinudna Heteroseksualnost i lezbejska iskustva, od Adrienne Rich

[u] Guglajte “hijerarhija“.

[vi] Pogledajte prethodni tekst “Lezbejka i feministkinja nisu sinonimi, prošireno

[vii] Woman Identified Woman

[VIII] LEZBEJSKI FEMINIZAM je najradikalniji, a stoga možda i najkonsekventniji oblik feminizma (radikalan toliko da čak ni same lezbejke koje su feministkinje nisu uvek i jednoglasno i lezbejske feministkinje). Počiva na idejama da su seksizam i heteroseksizam beznadežno udvojeni i ispreplitani – svaki oblik zločina, nejednakosti i nesreće vodi poreklo od muškog nametanja moći ženama, a jedini način da se ta moć održi jeste institucija heteroseksualnosti. Patrijarhalna društva čine sve da žene stupe u heteroseksualne odnose, stigmatizujući, obezvređujući i sankcionišući sve alternative toj praksi. Čim stupe u takve odnose, žene potpadaju pod kontrolu muškaraca koji ih primoravaju na primerno ponašanje pretnjama ili seksualnim ili fizičkim zlostavljanjem, ekonomskim sankcijama, nasiljem nad decom itd. Postigavši pokornost ženâ posredstvom prinudne heteroseksualnosti, patrijarhat čini sve da bi se korist muškaraca (bili oni gej ili strejt) uvećala i umnožavala. A kako je muška dominacija ključni mehanizam za održanje patrijarhata, proizlazi da nije moguće istovremeno biti žena heteroseksualne orijentacije i feministkinja. Zbog toga se lezbejske feministkinje zalažu za duhovno i moralno separatisanje od patrijarhalnih i generalno muških vrednosti.
(Adriana Zaharijević, Neko je rekao feminizam?, str. 420)

Napisala Elizabeth HUNGERFORD, 4.april 2014.

Advertisements

Lepa Mladjenović: Osam beleški o Adrijen Rič

Adrienne Ritch

Adrienne Rich (http://en.wikipedia.org/wiki/Adrienne_Rich) – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

 

 Širimo mogućnosti istine među nama – Adrijen Rič

Cela jedna generacija feministkinja lezbejki je odrasla u politici i poetici Adrijen Rič i Odri Lord. Ja sam jedna od njih.  Prvi stih Adrijen Rič kojeg sam čitala nebrojeno puta bio je iz  Dvadeset jedne ljubavne pesme:[1]

Pravila pucaju kao toplomer,

živa se prosipa po išpartanim sistemima,

mi smo u zemlji bez jezika

bez zakona,

šta god radimo čista je invencija

mape koje su nam dali zastarele su

već godinama[2]

Tako smo živele mi lezbejke osamdesetih u Jugoslaviji – ništa pre nas, nijedna smernica, nijedna komšinica lezbejka, nijedan tekst na ‘našem’ jeziku. Sve sto smo radile bilo je čista invencija.  A svaka je u početku mislila da je jedina lezbejka na svetu.  Nosile smo ogromno uzbuđenje u telima, ljubav bez imena, sreću novog erotskog dodira koju je čuvala samo svetlost lune. Sredinom osamdesetih već je bilo nas koje smo se prepoznale u feminističkim grupama u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.  Tada će, iz ogromne žudnje za susretom nastati prve lezbejske grupe u zemlji, Lilit LL u Ljubljani i Lila inicijativa u Zagrebu.

 

II Prisilna heteroseksualnost i lezbejska egzistencija

A onda sam, devedesete godine, otkrila istorijski tekst Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija.[3]  Čitala sam ga više puta i počela da ga prevodim na maminom kompjuteru, koji je tada imao flopi diskove, uveče kasno kada više niko nije na njemu pisao.  Taj tekst je promenio moj  život.

Prvo, Adrijen Rič mi je pokazala da sve ono što sam znala o feminističkoj analizi potčinjavanja i prisvajanja ženskog tela nije dovoljno. Nedostajala je dimenzija prisilne heteroseksalnosti. „Heteroseksualnost je nasilna politička institucija kojom su obezbeđena muška prava nad telesnom, emotivnom i ekonomskom dimenzijom žena.” Tekst počinje sa beskrajnim nabrajnjem raznih oblika muškog nasilja nad ženama i negiranja ženske seksualnost kao primerima ove duboke heteroseksualne zavere. Ništa više u mom pogledu na svet nije bilo isto.  ‘Puklo’ mi je pred očima da je patrijarhat sistem sa ciljem da žene ne samo budu posedovane od muškaraca, nego da taj odnos zavisnosti i ropstva bude zapečaćen heteroseksualnom žudnjom.  Ne samo da ćete od jednog roda biti potčinjene nego ćete se zaljubljivati u potčinitelje.  Kakva prevara!

Drugo, Adrijen Rič nam je u ovom radu podarila pojam lezbejskog kontinuuma i podsetila nas da je uvek bilo žena koje su se nežno volele, ljubile, podržavale i brinule jedna za drugu.  Isto tako, reći će ona,  žene su uvek morale da kriju svoje saradništvo i nežnost. „Povezanost između i među ženama izaziva najviše straha, najviše je problematična i u isto vreme je potencijalno najveća snaga za promene na planeti”.

Treće, dala nam je i pojam lezbejske egzistencije koji obuhvata i sadašnji proces kreiranja novog postajanja lezbejkom u mizoginičnom, a ona bi rekla, u ginofobičnom svetu, i činjenicu istorijskog prisustva lezbejki.  Biti lezbejka nije samo životni stil niti samo seksualna orijentacija.

Adrienne&Clare&Michelle

Adrienne Rich, Michelle Cliff (http://en.wikipedia.org/wiki/Michelle_Cliff) & Clare Coss – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

Ceo tekst Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija sam prevela sa još jednom aktivistkinjom, ali počeo je rat i više nisam u sebi imala mesta i snage za njegovo sređivanje.  Uskoro su stigli kompjuteri sa drugom vrstom disketa, i prevod je ostao u mom telu.  Više godina kasnije, aktivistkinje lezbijske grupe Kontra u Zagrebu su odlučile da izdaju ovaj istorijski tekst koji je u mnogim zemljama prevođen u kuhinjama uz puno entuzijazma i razgovora[4]. Predivna žuta knjižica je objavljena 2002. godine. Na koricama je strip Katrin Kremler (Katrin Kremmler), mlade lezbejske umetnice iz Nemačke.

III Beleške o laganju

Drugi tekst koji ima istoriju u lezbejskom pokretu je Beleške o laganju[5].  Bilo je to prvi put na sastancima Feminističke grupe Žene i društvo u Studentskom kulturnom centru krajem osamdesetih.  Tekst nam je na engleskom donela Slađana Marković, i nas nekoliko smo satima diskutovale šta to znači kada si u lezbejskom odnosu i koju drugačiju feminističku etiku zastupaš?[6]  Da li utvrdjuješ onaj isti poznati moral muževa koji menjaju tajne ljubavnice jednu za drugom?  Ne, Adrijen Rič u ovom tekstu odbija patrijarhalne oblike kontrole i zloupotrebe moći, odbija da jedna drugu stavljamo u situacije poniženja i govori o funkcijama laganja u odnosu.  Po noj bi feministička etika počivala na raspodeli moći i na odgovornosti – jel moji izbori su novi svet koji želim za sebe i za nas.  ‘Biram da ovde hodam.’

Kasnije, tekst su sjajno prevele feministkinje Nataša Milenković i Milica Minić, i objavile smo ga u Feminističkim sveskama za vreme rata.  Država u kojoj smo živele tada izgledala je sve gore, i proizvodila je fašizam koji se na početku jedva prepoznavao.  Žarana Papić je to zvala šibicarski fašizam.  Da malo pojasnim.  Osamdesetih, po neki muškarci su na ulici zarađivali tako što su šibicarili.  Imali bi tri kutije za šibice, tada su sve bile indigo plave.  Stavili bi kliker ili smežuranu kuglicu od papira ispod jedne kutije i onda bi vrteli kutije, a ti bi trebalo da pogodiš gde je kliker.  Na početku bi rekli pravila igre:  prvo uložiš novac i ako pogodiš ispod koje kutije je kuglica tvoje je duplo, ako ne pogodiš uzima šibicar.  Medjutim, kad igra krene, nije više ništa po pravilima igre. On ima saradnika koji te ili ometa ili navodno savetuje, i tako dalje.  Šibicar bi te preokrenuo dok si rekla piksla, i na kraju bi uvek on dobio i uzeo sav novac.  A ti bi ostala zapanjena i prevarena. To je metafora koju je naša draga Žarana Papić, feministička antropološkinja, koristila da nam pojasni gde mi u svari živimo.  Dakle, dok nas je proizvodnja varanja u Srbiji šibala, mi smo u Labrisu, našoj feminističko lezbejskoj grupi istraživale nove etike.  Sećam se jedne godine u stanu Centra za ženske studije u Vajkovićevoj ulici, imale smo radionicu koju ću pamtiti celog života.  Ljiljana Živković je tada bila koordinatorka Labrisa, i nas dve smo facilitirale radionicu iskustva. Pitanje je bilo: Šta bi svaka od nas uradila u sledećoj situaciji:  Ako su A i B u lezbejskom odnosu zajedno već pet godina, a A se zaljubi u C i sa njom vodi ljubav, šta bih ja uradila da sam na mestu A, na mestu B ili C ?   Dok je država vežbala šibicarenje mi smo se vežbale za jedan drugi moral, za jednu drugu državu.  Radionica je trajala više od tri sata, u susretu feministkinja i onih koje nikad o feminizmu čule nisu a kamoli o Adrijen Rič i njenom tekstu kojeg smo već neke od nas držale za lezbejski zakon.  Dakle, evo jednog dogovora:  Neće se ljubavnica C ni dogoditi dok sam ja A.  To je rekla jedna radikalna feministkinja lezbejka, i kada je to izgovorila nastao je žagor, Kako! Zašto da propustiš šansu! Odkud ti to znaš?!  A ta se smeškala simpatično i govorila Znam!   Onda je bilo odogovora, Pa trebalo bi da popričam sa partnericom B o C ali ne znam kako, to je skoro nemoguće.  Onda je jedna nova rekla,  Tu nema nikave priče, čemu uopšte ova radionica, A je sa B i sa C i ništa nikome ne govori!  Feministkinje lezbejke su odgovarale, Ne može tako, ako sam ja C zašto da živim u laži, bolje da mi kaže.  Jer kada razgovaramo jedna s drugom ‘…sve vreme pokušavamo da proširimo mogućnosti istine među nama.’ Reći će naša heriona Adrijen Rič istorijsku rečenicu iz ovog dela: ‘Širimo mogućnosti istine među nama’.

Hvala Adrijen Rič što je izabrala da postoji medju prijateljicama baš ovakva kakva nam se dala.  Kako nas je oplemenila i zajedno sa drugima napravila celu jednu generaciju dobrih ljudi, feministkinja.  ‘Mi koje nismo iste. Mi kojih je mnogo i koje ne želimo da budemo iste.’[7]

 

IV Nelojalne civilizaciji

Za vreme rata devedesetih štampale smo jednu po jednu Feminističku svesku. U početku, tim su činile  Nadežda Ćetković, Slavica Stojanović, Jasmina Tešanović i ja, a kasnije su se pridružle i druge žene.  U jednoj od svezaka iz 1998. godine, objavile smo prevod teksta „Nelojalne civilizaciji: feminizam, rasizam i ginefobija”.[8]  Prevela ga je sa uživanjem Ana Zorbić, feministička lezbejska aktivistkinja iz Ženskog prostora u Nišu.[9]  Sećam se sopstvenog uzbuđenja dok sam čitala tekst.  Niko mi do tada nije rekao da sam ja Belkinja. A još manje da sam Belkinja rasistkinja. Tako je!  Šta ja znam o Crnkinjama u svetu?  Šta ja znam o Romkinjama u mom gradu, kako one žive, a kako one vide mene?  Kako da znam kada je u lektiri bilo samo brdo belih muških knjiga.  Čija je odgovornost?

Adrijen Rič je ovaj tekst napisala nakon dugih razgovora sa deset feminističkih autorki različitih boja/rasa koje su sve imenovane u uvodu. „Počeću tvrdnjom da sam rođena u rasističkom i patrijarhalnom domu, rasističkom i patrijarhalnom gradu i kulturi”.  Jedna od njenih teza je teza o ‘belom solipsizmu’ kojeg opisuje kao perceptivnu praksu koja implicira da je perspektiva belih ljudi univerzalna:  to je „tendencija belih da govore, zamišljaju i misle kao da belost opisuje svet”.  Da bi to još pojasnila, Adrijen Rič koristi i termin ‘slepoća za boju’ – ignorisanje rasnih razlika. Dok sam čitala ovaj tekst, stalno sam povezivala sebe u svojoj ulici sa Adrijen u njenoj, da bi mi tekst prošao kroz telo. Da bih se približila onome što je Adrijen Rič htela da mi kaže za Afro-Amerikanke, za Romkinje – da slepoća za boju prikriva parcijalnost percepcije belih. „Činjenica je da je ‘privilegija’ belkinja ili žena iz srednje klase smrtonosna igračka”. Sledeće pitanje je bilo, ako se složim s njom, ako osvešćujem da sam i ja deo ove slepoće sa igračkom, šta mi je činiti?  – Nelojalnost Civilizaciji, reći će Adrijen Rič!  Kakva istorijska formulacija! Zamišljala sam kako je Adrijen na momenat stala na stranu domorotkinja koje se baškare na plaži i smeše belima: Šta ćete sad?  Mi feministkinje lezbejke nismo sa vama!   Cela istorija je bila toliko muška i toliko bela da bi me obuzela mučnina kada bih samo na tren to trebalo da osetim stomakom.  Šta znači biti bela, osećati se belom u Srbiji?  Kako to da nemam sećanje ni na jednu sliku iz porodice ili literature kako ne-bela i bela žena sede zajedno piju kafu i pričaju?   Biti izdajica svoje rase – to nije samo koncept, za to je potreban konkretan odnos. Za mene je ovaj tekst Adrijen Rič bio početak političkog osvešćenja o mojoj sopstvenoj ulozi u diskriminaciji Romkinja i ja sam ga videla kao postavljeni zadatak. Kao početak nelojalnosti politici belosti.

… to su tajne

posledice revolucije!

da se dve žene mogu sresti.[10]

V Biografija

Adrijen Rič je pesnikinja i feministička esejistkinja – jedna od onih koje su uvele potčinjenost žena i lezbejki u srž poezije.  Vole je feministkinje, lezbejke, anti rasistkinje, anti fašistkinje, anti ratne aktivistkinje, jel je o svim ovim temama detaljno i ozbiljno pisala u 7 knjiga eseja i 25 knjiga poezije.  Rodjena je 1929 u Baltimoru, a umrla je 27 marta 2012 u Kaliforniji.  U svom burnom životu angažovane pesnikinje i predavačice važni detalji su da je vrlo rano postala politički aktivna u Novoj Levici, u pokretu za civlina prava Crnaca i u feminističkom pokretu.   Godine 1974 izdala je knjigu Ronjenje u propast (Diving into the Wreck) koja se često karatkeriše kao ‘ljuta ’, ili kao feministička, a za koju joj je zajedno sa Alenom Ginzbergom dodeljenja Nacionalna nagrada za poeziju.[11]  Ali, Adrijen Rič je odbila da ovu nagradu uzme lično već ju je podelila sa spisateljicama koje su te godine isto bile predložene za nagradu, Alis Voker (Alice Walker) i Odri Lord  (Audre Lorde) ‘u ime svih žena’.  Nakon toga će istu nagradu dobiti još dva puta, a odbiće nagradu od predsednika zbog svoje jasne anti-SAD politike, za koju je u mnogim pesmama iskazivala da ju je sramota.

Već u drugoj polovini šezdesetih godina dvadesetog veka, počinje da predaje i do kraja života biće predavačica na univerzitetima u SAD, kao što su Kolumbija, Gradski koledž u Njujorku, Ratgers, Kalifornijski univerzitet u Santa Kruzu, i mnogim drugim.

Bila je udata i majka je tri sina. Kako je sedamdesetih sve više bila angažovana u društvenim pokretima, a sve manje vezana za svog supruga,  njih dvoje se rastaju 1976. godine. Posle razvoda slede dva važna dogođaja. Njen bivši muž izvršava samoubistvo, o čemu je Adrijen Rič pisala u svojoj poeziji. Drugi važan trenutak je početak zajedničkog života sa spisateljicom Mišel Klif (Michelle Cliff)  ‘…Sanjala sam da si pesma’.

AdrienneR_2

Adrienne Rich (http://en.wikipedia.org/wiki/Adrienne_Rich) – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

O svom iskustvu majčinstva napisala je 1976. godine odličnu knjigu Od žene rođene: majčinstvo kao iskustvo i institucija.[12] Kasnije će se pojaviti dve sjajne knjige njenih istorijskih eseja koje su postale feministički klasici.[13] Početkom osamdesetih godina prošlog veka, zbog reumatskog artritisa autorke, Adrijen Rič i Mišel Klif se sele iz Njujorka u topliju Kaliforniju gde će zajedno živeti do njene smrti.  Za svoj ogroman, rekla bih revolucionarni rad, dobila je 22 nagrade i počasti.

VI Mart 2012

Tih dana marta 2012 kada je Adrijen Rič umrla, feministička aktivistkinja i spisateljica iz Njujorka Iv Ensler (Eve Ensler) je otvorila Vaginine monologe u prepunoj sali niškog Narodnog pozorišta.   Feministkinje su proslavljale svoja ženska tela u centru grada!  Rada Borić, Iv Ensler i ja samo u kafiću pričale kako nam je Adrijen Rič dala značenja feminističkoj politici, kako nam je bila inspiracija za zajedički svet žena[14]. Te noći u Nišu Iv Ensler je napisala tekst povodom smrti Adrijen Rič za londonske novine ‘Guardian’, u kome citira:

Onog momenta kada osećanje udje u telo

je političko.

Ovaj dodir je politički.[15]

‘Iznova sam čitala ove reči hiljadu puta kao da bi ponavljanje nekako rastopilo linije izmedju ličnog i političkog, pojedinačnog i kolektivnog, privatnog i javnog, tela i zemlje.‘[16]

 

VII

Mora  biti da ima onih medju koje možemo sesti i plakati i još uvek biti smatrane hrabrima.

To je moj prevod poznate rečenice, ali Adrien Rič koristi reč ‘worrior’ i kaže ..Mora  biti da ima onih medju koje možemo sesti i plakati i još uvek biti smatrane ratnicama.[17]  Jasno je da se ovim terminom ratnice Adrijen Rič nadovezuje na istorijsku knjigu Les Guérillères / Warriors od lezbejske spisateljice iz Francuske/Kanade Monik Vitig (Monique Wittig) iz 1969. U ovoj legendi o Amazonkama, Monik Vitig daje moć ženama/lezbejkama da u ratu pobede muški rod i konačno dovedu mir na zemlju kako bi živele u sreći i veselju.  Ali za vreme srpskog fašizma i rata devedesetih nisam mogla da podnesem tu reč ratnice.  Pričala sam u sebi sa Adrijen,  i ona  mi je u mom scenariju dozovlila da ovu reč promenim, oprostila mi je.  Jel mnoge od nas smo plakale za vreme rata i trebao nam je ovako pomaknut citat. On više nije govorio samo o bolu jedine na svetu lezbejke koja sam bila i ja, nego je mogla svaka žena da ga uzme sebi za isceljivanje.  U ovom prevodu citat sam beskrajno puta umnožavala, plastificirala, delila na radionicama, kako bi dopreo do što više žena.  Potrebno je bilo da feministkinje redefinišu šta znači biti hrabra.  Inače, ceo Adrijanin stih odnosi se na usamljenost onih koje nose odgovornost za svoj lezbejski identitet. I nastavlja:  Verujem da misliš da nema takvog mesta za tebe (gde možes plakati i biti smatrana ratnicom), možda ga nije bilo onda, možda ga nema ni sada, ali mi ga moramo napraviti, mi koje želimo kraj patnji, koje želimo promenu zakona istorije.

 

VIII  (Lebdeća pesma, nenumerisana)[18]

tvoj dodir na meni, čvrst, zaštitnički, traži

me, tvoj snažan jezik i vitki prsti

nalaze me gde sam te čekala godinama

u mojoj ružičastoj vlažnoj pećini – šta god se dogodi, ovo jeste.

 

 

 Tekst koji prenosimo napisan je 2012 nakon smrti Adrienne Rich (1929 – 2012)  i objavljen je u časopisu “Genero” br.16 )

 

Beleške
[1]
 Adrienne Rich, ‘Twenty-One Love Poems’, The Dream of a Common Language: Poems 1974-1977, 1978. Original svih 21 pesme na engleskom, na sajtu:  http://www.angelfire.com/weird2/dreamcatcherui/poetry/rich21.html

[2]   Prevod svih XXI pesme u čaopisu POLJA, godinaLIII/broj 454/ 2008. Na web sajtu:

http://polja.eunet.rs/polja454/454-20.htm

[3] Adrienne Rich, ‘Compulsory Heterosexuality and Lesbian Existence’, 1980, Blood, Bread, and Poetry, 1986.

[4] Adrienne Rich, Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija, Kontra, Zagreb, 2002. (Prevod Suzana Kovačević)

[5] Edrien Rič, ‘Žene i čast: Beleške o laganju’, Feminističke sveske, (Prevele Milica Minić i Nataša Milenković). Celokupan teksthttp://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/femsveske/fs7/edrien.htm

[6] Izvorni tekst: Adrienne Rich, ‘Women and Honor: Some Notes on Lying’ (1975), On Lies, Secrets and Silence: Selected Prose 1966-1978, Virago in 1980.

[7] Adrienne Rich, ‘Notes Toward Politics of Location’ (1984), Blood, Bread and Poetry, 1987.

[8] Adrienne Rich, ‘Disloyal To Civilization: Feminism, Racism, Gynophobia’, On Lies, Secrets, and Silence, 1980.

[9] Edrijan Rič, ‘Neposlušne civilizaciji’, Feminističke sveske, 1977-1978, Ceo prevod na sajtu: http://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/femsveske/FS_S11/RIC.htm

[10] Adrienne Rich, ‘To Judith, Taking Leave’, 1962

[11]Nacionalna književna nagrada za poeziju (National Book Award for Poetry) se dodeljuje u SAD od 1950, sa pauzom od 1985 to 1990.  Za sve ove godine pripala je pesnikinjama prosečno svaki šesti put. Adrijen Rič je ovu nagradu dobila tri puta: 1974, 1991 i 2011.

[12] Prevod ove knjige će se uskoro pojaviti u Beogradu.

[13] On Lies, Secrets, and Silence, 1980 i Blood, Bread and Poetry, 1987.

[14] Adrienne Rich,’Conditions for Work: The Common World of Women’, On Lies, Secrets, and Silence, 1980.

[15] Adrienne Rich,’The Blue Ghazals’  The Will to Change [1971].

[16] Eve Ensler, My Hero: Adrienne Rich’, Guardian, 6 April 2012,  http://www.guardian.co.uk/books/2012/apr/06/my-hero-adrienne-rich-eve-ensler

[17] Ovo je verovatno najcitiraniji citat Adrijen Rič, i može se naći na mnogo sajtova, twitera, blogova, fejsbuka i nigde više ne piše u kojoj je knjizi napisan. ’There must be those among whom we can sit down and weep and still be counted as warriors.’

[18] Adrienne Rich, ‘(The Floating Poem, Unnumbered)’, Twenty-One Love Poems,  Dream of a Common Language 1978.  (Par pesama iz ove zbirke autorka čita na sajtu : http://www.youtube.com/watch?v=Z4lFSddTaj8)