Generisanje novinskih senzacionalističkih članaka i feministička perspektiva

Pre nekoliko dana su Žene sa Interneta dobile email sledeće sadržine:

Dobar dan,
Ja sam novinarka sajta i dnevnih novina “24 sata”. Zainteresovala nas je priča o manijaku na Banjici, pa smo hteli da napravimo priču o tome. Šta vam je najgori momenat cele priče- to što niko nije reagovao, reakcija komunalnog policajca ili sam manijak? Šta vas je navelo da pojurite za njim? Šta sad, posle svega? Da li su mu pisali prijavu? Šta mislite, kako žene inače reaguju kada vide takve likove? Da li pobegnu ili su hrabre pa se suprotstave? Kako treba reagovati?
Nadam se brzom odgovoru.
Pozdrav
ps. Istu poruku kao ovaj mejl sam Vam poslala i na Fesjbuk.

Indijka Veena Ashiya Chindlur koju je muškarac seksualno uznemiravao dok je džogirala, nije ga ignorisala kao što to mnoge od nas svakodnevno čine.

Indijka Veena Ashiya Chindlur koju je muškarac seksualno uznemiravao dok je džogirala, nije ga ignorisala kao što to mnoge od nas svakodnevno čine. (klikni na sliku da vidiš članak o tome)

Ovako smo odgovorile novinarki koja je pročitala post o ličnoj reakciji na ulično seksualno uznemiravanje koje je doživela jedna naša članica:

Poštovana,

Mi smo feministički kolektiv “Žene sa Interneta” koji se bavi predstavljanjem žena u medijima i na Internetu i drugim feminističkim temama. Vrlo često mi prenosimo razne doživljaje žena oko nas, kao i u slučaju sa “manijakom sa Banjice” (kako ste Vi ad hoc opisali slučaj). Priča koja Vas interesuje je priča jedne od naših članica.
Mi smo danas o vašem upitu razgovarale i interesuje nas zašto je Vas kao novinarku zainteresovala baš ta priča o egzibicionisti iz Banjičkog parka? Mi se kao feministkinje bavimo i drugim, za žene mnogo važnijim temama, kao što je na primer ova nova tema rodne diskriminacije prilikom zapošljavanja, a koja je u poslednjih dva dana imala preko 7000 pregleda na našoj stranici.

Nas zanima šta je ustvari TEMA i koji je DISKURS ove priče koju želite da ispričate javnosti putem veoma čitanih novina kakve su 24 sata? Ovde ste nam naznačili da mislite da se radi o “manijaku“. Iako je žena koja je slučaj doživela i ispričala, to ispričala u ličnom tonu, i nazvala čoveka koji je onanisao u javnosti pred njima “manijakom” – mi smatramo da je to nije prava reč kojom bismo trebali da opišemo tog čoveka.

Mislimo da je ipak u pitanju egzibicionista koji uživa u pokazivanju sebe pred drugima. Egzibicionista je verovatno heteroseksualan pa je izabrao da maltretira žene koje su se tu zadesile. Sigurne smo da bi o egzibicionističkom ponašanju psihijatri imali dosta toga da kažu.

Ne verujemo da bi javnost u Srbiji, u kojoj se još uvek smatra da je žena sama izazvala silovatelja da je siluje, i u kojoj se žene žrtve i dalje navode kao odgovorne za nasilje koje su preživele, imala išta pametno da nauči iz slučaja koji bi najavili kao “Manijak iz Banjičke šume“. Uprkos tome što statistike u svetu i kod nas govore da je najveći broj žena napadan, fiziči i psihički maltretiran upravo od osoba koje poznaju, u porodici, među prijateljima, i u neposrednoj poznatoj sredini, u Srbiji i dalje vlada mit o “silovatelju iz mračne ulice“, i ova priča može da sklizne u taj diskurs.
Mislimo da, ukoliko Vi već sada kao novinarka koja treba da bude objektivna (a ne subjektivna kao učesnica ovog događaja) nazivate tog čoveka vrlo kolokvijalno “manijakom“, takva priča neminovno vodi u senzacionalizam. Mi ne želimo da učestvujemo u stvaranju javne panike o “manijaku iz Banjičke šume” jer smatramo da time možemo samo da uplašimo građane da je jedan deo grada posebno nesiguran – za žene.

Postavili ste nam nekoliko pitanja u vezi sa slučajem kao da smo mi Već pristale da sa Vama o ovome razgovaramo. Vaša pitanja se odnose na iskustvo jedne žene i kao da radite intervju sa njom. Mi ne verujemo da je lična priča jedne žene interesantna javnosti van naše stranice “Žene sa Interneta“. Ne verujemo da bi naša članica želela da se izloži u novinama svojim imenom i prezimenom, s obzirom da ni na Internetu nije potpisala ovu priču ličnim imenom i prezimenom. Vi o tome ne dajete ni jednu naznaku u vašim pitanjima. Da li Vi pitate anonimnu ženu ili neku ženu koja bi izašla da “svedoči pred javnošću”?

Postavili ste nam i pitanje da li su mu pisali prijavu. To nije informacija koju možete da dobijete od nas. Vi možete to da istražite i sami, pozovite policiju i raspitajte se. Poslednje pitanje (kako treba reagovati?) je suvišno, s obzirom da je cinično naglašeno da se radi o “avanturi jedne od ŽSI članica” – dakle – mi ne bismo objavile priču da ne smatramo da tako treba reagovati: suprotstaviti se i pozvati policiju.
Hvala na razumevanju, nadamo se da ćete uvažiti naš odgovor.

Srdačan pozdrav,
Žene sa Interneta
https://www.facebook.com/ZeneSaInterneta

Na naše pismo uskoro je stigao odgovor novinarke.

Hvala. Shodno vašem odgovoru, nećemo pisati o ovom slučaju.

Pozdrav

Novinarka 24. sata neće pisati o “Manijaku iz Banjičke šume”.  Veoma smo zadovoljne da od ovog slučaja nije napravljen još jedan “ŠOKANTNO!!!, SENZACIONALNO!!!” članak koji bi samo perpetuirao sve one stereotipe o kojima smo pisale u svom odgovoru. Zadovoljne smo i što nisu uspeli da izlože akterke ovog događaja dodatnom maltretiranju javnosti kroz pojavljivanje njihovih ličnih “svedočanstava” na medijskim portalima (koji ne filtriraju rodno zasnova govor mržnje). Novinari bi svakako štititli identitet egzibicioniste koji uznemirava žene u parku i krši zakon, ali bi kroz senzacionalistički manir žrtvu koja svedoči dodatno izložili maltretiranju društva. Sigurne smo da bi na tekst kakav je novinarka želela da konstruiše ljudi masovno krenuli da okrivljuju žrtvu. Evo primera takvih okrivljivanja i dodatnog uznemiravanja ŽRTVE (žena koje su učestvovale u događaju) sa naše stranice:

Print_3657 Print_3660Print_3658  Print_3661

Zašto novinarka nije drugačije odgovorila na našu perspektivu događaja? Zašto nije odgovorila: pa hajde da napišemo to šta vi imate da kažete javnosti.  Jednostavan je odgovor: feministička perspektiva  nije poželjna u dnevnim novinama.

 

Advertisements

Pravilnik FPN: prevencija seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja

Netačna i pomalo senzacionalistička vest u vezi sa “Pravilnikom o ponašanju zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od seksualnog uznemiravanja i ucenjivanjas studenata i studentkinja” izašla je na nekoliko novinskih portala:

Pravilnik FPN: Zabranjeni seksi vicevi i pipanje”: Beogradski Fakultet političkih nauka prvi je u zemlji koji je doneo pravilnik o zaštiti od seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja studenata. Na taj potez na FPN-u su se odlučili posle nedavne velike afere kada je studentkinja mastera optužila uglednog profesora tog fakulteta da ju je seksualno uznemiravao i ucenjivao, između ostalog i tako što je pokušao da nasrne na nju u svom kabinetu. Iako je fakultet utvrdio da je njena prijava opravdana, sve se završilo tako što je profesor smenjen sa jedne od funkcija, ali i dalje predaje i ispituje studente, piše “Blic”. Dekan FPN Ilija Vujačić nakon toga je inicirao da se napiše pravilnik koji će služiti za prevennciju i zaštitu od seksualnog uznemiravanja studentkinja i studenata. Pravilnik je stupio na snagu u maju, a zaposlenom za kog se utvrdi da je uznemiravao studente zabranjuje se dalja saradnja s tim studentom i može dobiti otkaz. Kazne su predviđene i za studente koji pokušaju da zloupotrebe pravilnik, odnosno slažu da ih je profesor uznemiravao. Oni će biti suspendovani od 15 do 30 nastavnih nedelja, navodi “Blic”.”

Evo šta sve spada u seksualno uznemiravanja po pravilniku FPN:

Neželjenje seksualne primedbe i predlozi
Razni neželjeni pozivi
Fizički dodiri
Govor tela
Emocionalno proganjanje
Ponavljano neželjeno upućivanje verbalnih i fizičkih predloga polne prirode drugoj osobi
Fizičko napastvovanje
Ponavljano neželjeno iznošenje šala i opaski koje su polno obojene uključujući aluzije na pol i seksualnu orjentaciju
Ruganje i ismevanje koje je polno obojeno”

Na FB stranici Žene sa Interneta Katarina Lončarević, saradnica FPN:

“Po statutu, jedino dekan može da donese ovakav pravilnik, a na tekstu Pravilnika je zajednički rađeno skoro deset meseci i sam čin donošenja Pravilnika nema direktne veze sa navedenom aferom, pošto je u trenutku kada je prijavljen taj slučaj seksualnog uznemiravanja, tekst bio u finalnoj fazi. Takođe želim da kažem da su na tekstu radili zajedno Centar za studije roda i politike na Fpn, profesori i profesorke Fpn, dekan, pravnica Fpn, predstavnice Autonomnog ženskog centra, Centra za ženske studije i pravnice koje sarađuju sa feminističkim organizacijama u Srbiji.
Pravilnik možete da pročitate na sajtu FPN: http://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/Pravilnik-%D0%BE-ponasanju-zaposlenih-u-vezi-sa-prevencijom-i-zastitom-od-seksualnog-uznemiravanja-i-ucenjivanja.pdf

ODRI LORD: Vaše ćutanje vas neće zaštiti

…ili Mnogo je ćutanja koje treba prekinuti

Odri Lord bila je karipsko-američka književnica, pesnikinja, lezbejka, feministkinja, aktivistkinja.

Priredili smo vam jedan od tekstova iz zbirke eseja i govora pod nazivom Sestra autsajderka čiji prevod u celini možete preuzeti ovde, na sajtu Rekonstrukcija ženski fond.

10151271_482920815167653_4728738315894115030_n[1]

U ovom govoru Odri Lord govori o važnosti toga da se govori. Ona to shvata u trenutku kada saznaje da ima rak, hvatajući se u koštac sa smrću. Na jednom akademskom skupu, pred 700 žena ona govori o svom strahu, kao i spoznaji da ćutanje nije nikakva zaštita i da ono nikada nikog od nas neće zaštiti.

Zašto ovaj tekst? Zato što kao i ona mislimo da je važno da se čuju vaši glasovi, to je svakako jedan od razloga zašto i mi postojimo. U njenom tekstu postoji nekoliko stvari na koje nam je skrenula pažnju a to je, važnost da se govori, snaga podrške i prihvatanje razlika. Važnost da se izađe iz ćoška.

Evo tog govora u celini:

 PREOBRAŽAJ ĆUTANJA U JEZIK I AKCIJU

“Došla sam do zaključka, po ko zna koji put, da ono što smatram veoma značajnim moram da izgovorim, pretvorim u verbalno i podelim sa drugima, čak i uz rizik da moja poruka bude lažno predstavljena ili pogrešno shvaćena. Činjenica je da mi ono što izgovorim ide u korist više od bilo kog drugog načina izražavanja.

Ja se ovde nalazim kao crnoputa lezbejka i pesnikinja, a značenje svega toga počiva na činjenici da sam još uvek živa iako sam mogla da ne budem. Pre nešto manje od dva meseca, dva lekara, jedna žena i jedan muškarac, saopštili su mi da ću morati da se podvrgnem operaciji dojke i da se šanse da je tumor zloćudan kreću od 60 do 80 procenata.  Od trenutka kad su mi to rekli pa do početka operacije, preživela sam tronedeljnu agoniju nevoljne reorganizacije čitavog svog života. Kad se operacija završila ispostavilo se da je tumor bio dobroćudan. Tokom te tri nedelje bila sam primorana da se okrutno, ali jasno, suočim sa sobom i svojim načinom života zbog čega i danas zadrhtim mada me je to učinilo jačom. U sličnu situaciju dolaze mnoge žene od kojih su neke ovde prisutne. Nešto od onog što sam doživela tokom tog perioda pomoglo mi jeda razjasnim sebi veći deo svojih osećanja u pogledu preobražaja ćutanja u jezik i akciju.

10258601_482921101834291_6870547524876753886_n[1]

Pošto sam prisilno postala suštinski svesna sopstvene smrtnosti i onog što sam želela da učinim od svog života, koliko god kratak on mogao biti, moji prioriteti i sve što sam propustila da uradim ukazali su mi se u nemilosrdnom svetlu, a najviše sam žalila zbog svog ćutanja. Čega sam se to uopšte plašila? Verovala sam da pitati ili govoriti znači nanositi bol ili smrt. Ali svi mi nanosimo drugima bol na toliko različitih načina, sve vreme, tako da bol ili promeni oblik ili nestane. Smrt je, s druge strane, konačno ćutanje. Smrt bi sad mogla da nastupi brzo, bez obzira na to da li sam ikad govorila ono što je trebalo da kažem ili sam samo izdala sebe malim ćutanjima, dok sam planirala da jednog dana progovorim, ili dok sam očekiva latuđe reči. Tako sam počela da u samoj sebi prepoznajem izvor moći koji potiče iz saznanja da sam ja, iako sam znala da je poželjno da se ne plašim, u procesu učenja da strah postavim u perspektivu stekla veliku snagu. Umereću, pre ili kasnije, bez obzira na to da li sam ikad i sama nešto rekla. Moje ćutanje me nije zaštitilo. Vaše ćutanje vas neće zaštititi.

Ali kad god sam izrekla pravu reč, svaki put kad sam pokušala da saopštim te istine za kojima i dalje tragam, dolazila sam u dodir sa drugim ženama u čijem sam društvu preispitivala reči pogodne za svet u koji smo sve verovale, reči koje će premostiti našu različitost. Upravo su mi zabrinutost i briga svih tih žena dale snagu i omogućile mi da preispitam suštinu svog načina života. Žene koje su mi davale podršku tokom tog perioda bile su crnkinje i belkinje, stare i mlade, lezbejkei biseksualke, heteroseksualke, i sve smo učestvovale u ratu protiv tiranije ćutanja. Sve su mi one dale snagu bez koje ne bih uspela da sve to preživim bez posledica. Tokom tih nedelja užasnog straha shvatila sam – da u ratu u kom sveučestvujemo protiv sila smrti, bile one suptilne ili ne, svesne ili ne – ja nisam samo žrtva, ja sam i borac. Koje to reči još uvek nemate? Šta želite da kažete? Kakvu tiraniju svakodnevno gutate i pokušavate da joj se prilagodite, dok vam od nje ne pozli i od nje ne umrete, ćuteći i dalje? Možda sam ja, za neke od vas koje ste danas ovde, oličenje nekog vašeg straha. Zato što sam žena, zato što sam crnkinja, zato što sam lezbejka, zato što sam to što jesam -crnkinja, ratnica, pesnikinja koja radi svoj posao i koja je došla da vas pita da li i vi radite svoj? I, naravno, i ja se plašim, zato što je preobražaj ćutanja u jezik i akciju čin samootkrivanja koji je uvek skopčan s opasnošću. 

Moja ćerka mi je, kad sam joj rekla o čemu ćemo razgovarati i o problemu koji imam s tim u vezi, rekla: ”Kaži im kako nikad nisi celovita ličnost ako ćutiš, jer uvek postoji neki delić tebe koji želi da se iskaže, i ako ga stalno ignorišeš, on postaje sve luđi i sve uzavreliji, i ako ga ne iskažeš on će te jednog dana udariti po zubima iznutra.” Kad je o ćutanju reč, ono kod svake od nas poprima oblik sopstvenog straha – straha od prezira, od osude ili straha od nekog suda, nekog priznanja, nekog izazova ili uništenja. Ali, po mom mišljenju, najviše od svega se plašimo vidljivosti bez koje, opet, ne možemo istinski da živimo. U ovoj zemlji u kojoj rasne razlike stalno, iako prećutno, dovode do izopačenja vida,crnopute žene su, s jedne strane, uvek bile izuzetno vidljive, a s druge strane su kroz proces rasističke depersonalizacije učinjene nevidljivim. Čak smo i uokviru ženskog pokreta morale da se borimo, kao što i sad to činimo, za tu istu vidljivost koja nas takođe čini veoma ranjivim, ali i za našu crnu boju kože. Jer da bismo preživele u čeljusti ove nemani koju zovemo Amerikom, moramo prvo da naučimo najvažniju lekciju, a to je da nije bilo predviđeno da preživimo. Ne kao ljudska bića. Kao ni većina vas koje ste ovde, bilo da ste crnkinje ili ne. Ali ta vidljivost koja nas čini tako ranjivim, ujedno je i izvor naše najveće snage. Jer ova mašina će ionako pokušati da nas sve samelje u prah, govorile mi ili ne.Možemo zauvek sedeti neme, svaka u svom ćošku, dok naše sestre i naša bića propadaju, dok nam decu izopačavaju i uništavaju, dok nam truju zemlju; možemo bezbedno sedeti u našim ćoškovima neme kao ribe, ali naš strah neće biti ništa manji.

U mojoj kući ove godine slavimo praznik Kvanza, afričko američku svetkovinu žetve koja počinje dan posle Božića i traje sedam dana. Postoji sedam principa Kvanze, po jedan za svaki dan. Prvi princip je Umodža, što znači jedinstvo, odluka da se borimo za održanje jedinstva u sebi i u zajednici. Jučerašnji princip, princip drugog dana, bio je Kudžičagulija – samoopredeljenje – odluka da sebe definišemo, imenujemo i govorimo u svoje ime umesto da dozvolimo da o nama govore drugi i da nas drugi definišu. Danas je treći dan Kvanze i današnji princip je Udžima – kolektivni rad i odgovornost – odluka da izgrađujemo i čuvamo sebe i svoje zajednice kao i da zajedno prepoznajemo svoje probleme i zajedno ih rešavamo. Svaka od nas je danas ovde zato što je, na ovaj ili onaj način, privržena jeziku i njegovoj moći ali i zato što želi da ponovo zatraži pravo na taj jezik koji su drugi usmeravali protiv nas. U preobražaju ćutanja u jezik i akciju, od suštinskog je značaja da svaka od nas uspostavi ili preispita svoju funkciju u tom preobražaju kao i da unutar njega svoju ulogu prepozna kao vitalnu. Nama koje pišemo, neophodno je da preispitujemo ne samo istinitost onog što pišemo već i istinitost tog jezika kojim govorimo. Što se drugih tiče, to znači da koriste i šire te reči koje za nas imaju značenje. Ali svima nama primarna je neophodnost da podučimo druge kako treba proživljavati te istine i kako o njima treba govoriti jer u njih verujemo i poznajemo ih van svake sumnje. Jedino tako možemo da opstanemo ako se uključimo u životni proces koji je kreativan, koji se nastavlja i koji predstavlja razvitak. Taj proces nikad nije lišen straha od vidljivosti, od okrutne svetlosti koja me secira i možda o meni sudi; straha od bola ili od smrti. Ali mi smo sve to već proživele, ćuteći, osim smrti. I ja sada sve vreme razmišljam o jednom – čak i da sam se rodila nema ili da sam se zavetovala da ću celog života ćutati zbog sopstvene bezbednosti, to me uopšte ne bi sprečilo da patim niti da umrem. Dobro je tu činjenicu imati u vidu zbog stvaranja perspektive. A tamo gde glasovi žena vape daih neko čuje, svaka od nas mora da preuzme odgovornost da potraži te reči, da ih pročita, upotrebi i ispita njihov značaj za naše živote.

Ne smemo se kriti iza navodnih podela koje su nam nametnute i koje tako često prihvatamo kao svoje sopstvene. Neko, na primer, kaže: ”Ja nikako ne mogu da podučavam pisanju crnopute žene jer jenjihovo iskustvo tako različito od mog.” Ali koliko ste godina provele podučavajući đake o Platonu, Šekspiru i Prustu? Ili drugi primer: ”Ona je belkinja i šta bi ona uopšte mogla da mi kaže?” Ili: ”Ona je lezbejka, šta će da mi kaže muž ili šef?” Ili opet: ”Ova žena piše o svojim sinovima, aja nemam decu.” Ne smemo se kriti iza beskrajnih izgovora kojima sebiuskraćujemo sebe i druge. Možemo da naučimo da radimo i da govorimo i onda kad se plašimo na isti način kao što smo naučile da radimo i da govorimo kad smo bile umorne. Vaspitali su nas da više poštujemo strah nego sopstvenu potrebu za jezikom i definicijom. Dok ćuteći budemo čekale taj konačni luksuz neustrašivosti, teret tog ćutanja će nam doći glave. Činjenica da smo se mi ovde okupile i da ja izgovaram ove reči predstavlja pokušaj da se to ćutanje prekine i da se premoste neke od naših različitosti; jer ne koči nas ta različitost, već ćutanje o njoj. Mnogo je ćutanja koja treba prekinuti.”

10314710_482921321834269_3994153563806286379_n[1]

SEKSIZAM NA NASLOVNOJ STRANI BLICA

Najkraće rečeno, diskriminacija je nejednako postupanje prema jednakima i jednako postupanje prema nejednakima. Imajte u vidu da nije svako pravljenje razlike diskriminacija.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Dr Nevena Petrušić

 

 

Povodom naslovne strane dnevne novine “Blic” od 17.04.2014. kao i teksta i fotoreportaže 

Modna pista u Skupštini

 

10155815_477893039003764_3408901976753336465_n

Informišemo ovom porukom redakciju ‘Blic‘-a da poslanice o kojima su napravili prilog nisu tu da “ukrašavaju svet svojom pojavom” i da su se one u poslaničkim klupama našle, kao i poslanici, zahvaljujući svojim sposobnostima na osnovu kojih su izabrane, a ne zahvaljujući svom izgledu.BlalZhaCUAAHZw5

Citiramo tekst iz ‘Blica’:

“Skupštinskoj većini masovnošću je konkurisala i lepota. Skockane kao za modnu pistu pristupale su buduće poslanice gazeći na visokim štiklama utegnute u skupocene komade garderobe. Sudeći po njima, i za narod koji je go i bos ima neke šanse. Reporteri ‘Blica’ izdvojili su nekoliko žena, iako ih u Skupštini ima više od 80. U parlamentu dame moraju da čine bar trećinu od ukupnog broja poslanika.”

 

Fokusiranjem na izgled poslanica (“žena” ili “dama” kako je novinarima ‘zgodnije’ da ih nazivaju), dok su poslanici pošteđeni tog tretmana, redakcija ‘Blic’-a šalje poruku da je posao poslanica u politici da “budu ukrasi”, a ne da nešto urade ili postignu. Ovime se ne vređaju samo poslanice i ugrožava njihovo pravo na ravnopravan tretman, već i građani i građanke koji su svojim glasovima tim poslanicama ukazali poverenje.

BlalaJpCAAAlrKZ

Ovakvim predstavljanjem poslanica, novinari i urednici ‘Blic’-a takođe sugerišu čitalaštvu da su baš one krive što je “narod go i bos”. Time se poslanice predstavljaju kao pogodne mete narodnog nezadovoljstva, dok se u isto vreme skreće pažnja sa većinskih krivaca za katastrofalnu situaciju u zemlji – na primer – poslanika koji su mahom muškarci. Podsećamo da smo svedokinje da se ovo radi i sa drugim ženama “pogodnim” za okrivljivanje u dnevno političke svrhe, kao što su glumice, pevačice, manekenke, ili najnovije – ‘starlete‘. U tretmanu naših medija ne postoji razlika – sve žene su jednako targetirane – ko god one bile i čime god se one bavile.

Ovaj dopis prosleđujemo i na adresu poverenice za zaštitu ravnopravnosti – Dr Nevene Petrušić, kao i na mrežu ženskih organizacija i drugim aktivistkinjama, kao i “Savetu za štampu”.

Molimo Vas da na ovakve napise u novinama reagujete ispred svojih državnih i nevladinih organizacija.

 

Žene sa Interneta
https://www.facebook.com/ZeneSaInterneta

Feminizam i kako ga steći

 

feminizam_1920x1200

Feminizam i kako ga steći

Prenosimo vam odlomak iz knjige Đurđe Knežević  “Feminizam i kako ga steći”, izdate u Zagrebu (Fraktura 2010)

Upitate li neku našu poslovno uspješnu mladu ženu, recimo oko tridesetih i poviše, potom istaknutu političarku ili pak vrlo mladu ambicioznu, društveno angažiranu ženu, primjerice studenticu humanističkih znanosti, jesu li one feministkinje, u najvećem broju slučajeva dobit ćete vehementan odgovor “Ne!”. Čak je vrlo izvjesno da će tijekom razgovora, ili javnog nastupa, bilo koja od njih nastojati i više no jednom istaknuti da ona NIJE feministkinja.

Biti feministkinja, od silaska feminizma u naše krajeve pred gotovo pola stoljeća, nikada nije bilo prestižno. Ako se identificiraš kao feministkinja, uglavnom se podrazumijevalo da ti nešto nedostaje – muž, dijete, kotačić u glavi, ljepota i pristalost, a i seksualna orijentacija bi mogla biti pogrešna. Kako tada, tako i danas; pa ipak, je li doista sve posve isto, tada i danas?

Ako su i u ono vrijeme žene uglavnom odgovarale da nisu feministkinje, bilo je to u manjoj mjeri distanciranje od onih zahtjeva i (nekih) stavova koje su zastupale tadašnje feministkinje. Istina, niti do danas lista  zahtjeva/problema/stavovanije se bitno promijenila: na njoj su uvijek iznova ugrožena reproduktivna prava žena, zahtjevi za jednake plaće za jednaka radna mjesta, kao i jednake šanse za zapošljavanje, zahtjevi za izjednačenu političku participaciju, jednake šanse u obrazovanju i napredovanju na društvenoj ljestvici, zaštita od svih vrsta nasilja u obitelji i uopće društvu, i slično. U stvari, distanciranje od feminizma mnogo se više odnosilo na sliku koja je u društvu stvorena o feministkinjama kao “agresivnim” ženama (muškaračama -rekao bi naš narod), koje bi se petljale u “muške” poslove, koje bi upravljale poduzećima i automobilima, bavile se sportom, pa čak, zamislite, inogometom, ženama koje ostavljaju muževe i žive same, pa same i djecu imaju, ašto je još strašnije, ponekad niti nemaju, ili ih ne žele ni imati. Ženama koje, dapače, govore o seksualnim slobodama, a i homoseksualnost im nije nešto odbojno.

Ako pogledamo ona naša tri modela žena s početka teksta, poslovna žena, kako i sam naziv upućuje, zasigurno samostalno vodi neko poduzeće ili je važna menadžerica, ima veću plaću nego mnoge kolege, lako je zamisliti da je neudata, ali i ne u celibatu, da vozi auto, skija, igra tenis i hrani se u restoranima, izlazi sama ili udruštvu s prijateljicama. Moguće je također da ima i najboljeg prijatelja homoseksualca, a ako i ne, vjerojatno nema ništa protiv. Praktički smo opisali model koji ponajbolje nudi veoma popularna američka tv serija Seks i grad.

Slično će biti i s istaknutom političarkom, koja osim što se bavi politikom, sigurno zastupa i stav da žene moraju biti jednako plaćene za isti rad, također da trebaju bitij ednako zastupljene u političkom životu, naći će se među njima i neudate, pa i samohrane majke prema vlastitom izboru (a ne stoga što ih je ostavio neki muž). One s desne, konzervativnije strane u nekim će drugim pitanjima, kao što su reproduktivna prava, homoseksualnost, brak… zadržati patrijarhalnije stavove. Ali po svim ostalim pitanjima, osobito glede nasilja nad ženama (obiteljskog isvakog drugog) misle isto što i sve ostale, svih političkih boja i opcija. Ponekad čak idu i malo (nedopustivo) dalje, pa nam je prisjetiti se Ruže Tomašić, agilne (sada već bivše) članice Hrvatske stranke prava, koja je kolegu saborskog zastupnika, nakon što joj je dobacio nemoralnu ponudu, složila znalačkim udarcem šake na sveto tlo Hrvatskog sabora.

I treća u nizu, mlada i angažirana žena, djevojka, obuhvatit će, naravno, sve to i po svoj prilici još radikalnije od prethodnih dvaju primjera. Ona će po svoj prilici i u najboljoj volji optirati za queer identifikaciju ili nešto što će upućivati na post-feminizam, nešto što se drugačije zove, samo ne feminizam. Dakako, i žene u toj kategoriji će na pitanje da li su feministkinje (uglavnom) odgovoriti niječno, iako je praktički sve što je feminizam zahtijevao obuhvaćeno njihovim osobnim ponašanjem, prihvaćeno, a često i provedeno. Rekli bismo, žive vrlo feministički, ali se ne identificiraju kao feministkinje. Iz neke vrste svijesti o tome vjerojatno i proizlazi vehemencija u poricanju svake veze s feminizmom. To je slično kao i s latentnim homoseksualcima koji su najgori mačisti i najveći, često i agresivni homofobi.

Pitanje o tome svodi se na dvije jednostavne suprotstavljene mogućnosti: ili nešto ne štima s tim današnjim ženama, ili nešto ne štima s feminizmom danas.

Već od početka 90-tih događa se svojevrsna prekretnica samokritike u feminističkoj teoriji, pri čemu se interesi premještaju, s jedne strane, prema središtima moći (država, patrijarhalnost, pravo), a s druge strane (osobito s radovima Judith Butler) prema tijelu i subjektu kao fokusu feminističkog interesa. Onaj dio feminističkog interesa koji je svoje razloge i motive crpio iz tema što su bile centralne pri povijesnom formiranju feminističkog pokreta, a radi se upravo o ranije spominjanim temama i problemima nasilja, jednakih plaća…, ukratko, osnovnih osobnih i građanskih prava, bez obzira na činjenicu da ti problemi ni blizu nisu riješeni, doživio je da su te feminističke vrijednosti i zahtjevi prihvaćeni u društvu. Lista zahtjeva koju su feministkinje ranije postavile prihvaćena je i dapače stavljena na društvena agenda, feminističke vrijednosti su prihvaćene u sklopu institucija, prava, obrazovanja, zapošljavanja, medija, i u tom smislu, feminizam je ako ne priznat, a onda u najmanju ruku uzet u obzir. Neke ga autorice, kao primjerice Angela McRobbie (vrijedi pročitati njezin tekst “Post-feminism and popular culture – Bridget Jones and the new gender regime“), nazivaju “popularnim feminizmom“. Tako suženih interesa, feminizam funkcionira sasvim dobro i kao estradni proizvod, s njegovim se stavovima i zahtjevima lako identificira vrlo širok i raznolik krug ljudi, opće je prihvatljiv i stoga, dodali bismo, kao ideja nerazlučiv od, uzmimo, naprednijih socijalnih zahtjeva i u osnovi neškodljiv. Čak je i konzervativna katolička crkva preuzela neke od feminističkih postulata.

Otkud onda nelagoda i odbijanje identifikacije s feminizmom upravo u onih koje usvojim osobnim životnim stavovima i praksama provode feminističke zasade? S jedne strane, nevoljkost pa i strah od identifikacije s pojmom “feminizam” proizlazi iz nelagode vezane uz neke od tradicionalnih feminističkih zahtjeva i praksa. Prije svega, riječ je o prvotnoj pobuni protiv seksualnog iskorištavanja žena putem komercijalne proizvodnje seksualne prezentacije žene, pobuni koja se u radikalnijoj formi manifestirala kroz odbacivanje kozmetičke industrije, one koja podupire mit o ljepoti; ostalo je upamćenju spaljivanje grudnjaka kao simbola sputavanja žene i prilagođavanja ukusu muškaraca, prestalo se otklanjati dlake s nogu i ispod pazuha. To danas jednostavno nije “cool” i žene, osobito urbane, mlade, ne žele ostati izvan tog generacijskog pojma, to jest, žele biti “cool”. McRobbie o tome kaže: “Nekritički odnos spram dominantne komercijalne proizvodnje seksualne prezentacije koja razvija aktivno neprijateljstvo naspram pretpostavljenih feminističkih pozicija iz prošlosti, u cilju poticanja novog režima seksualnih značenja temeljenih na ženskoj suglasnosti, jednakosti, sudjelovanju i zadovoljstvu slobodnom od politike…”. O tome svjedočimo dnevno; primjerice, nedavno jedna mlada i perspektivna glumica kaže kako svemu nekako može odoljeti, ali morala je neki dan otići u dućan i kupiti torbicu, jer, kaže, “Kaj mogu, žensko sam“. Što bismo tek čuli da je u pitanju bilo kupovanje cipelica Manolo Blahnik, onakvih kakve nosi Carrie iz serije Seks i grad?  Jer naravno, potome je usađeno u prirodi, krvi, venama i arterijama da se ne može odoljet i torbici kao simboličnom ženskom rekvizitu, i to ne zbog torbice same, već stoga što je osoba koja je u iskušenju – žena, odnosno takvom se ‘mora’ potvrditi upostojećem kodnom sistemu.

Ne možemo zamisliti da takvo nešto kaže prilikom kupovanja, recimo, paste za zube ili za cipele. Ili, jedna druga javna persona, mlada pjevačica, znamenita po osebujnoj dekoraciji u svojoj javnoj prezentaciji, kaže da je čak moguće da se na nekoj javnoj manifestaciji pojavi “obučena u majicu i traperice, nešto u čemu se nikada u javnosti ne pojavljujem“. Osoba o kojoj je riječ nikako ne može niti smije biti optužena za nekakvu žensku izdaju, ona jednostavno i pregnantno izražava ambivalenciju u kojoj su se žene zatekle. Majica i traperice su, naime, klasičan, tipičan rekvizit tradicionalnog feminizma od kojeg se nov i ženski subjekt distancira. Čemu se međutim priklanja, da ne upotrijebimo tvrđi termin “podređuje”, nije baš tako veselo kao što mogu biti vesele šarene krpice. I još jednom McRobbie: “Novi ženski subjekt je, usprkos slobodi koju ima, primoran na šutnju, na to da kritiku zadrži za sebe, sve u cilju održavanja statusa moderne i ‘cool’ osobe”.

S druge je strane feminizam sam. To jest ono što je ostalo visjeti u zraku kao poprilično ispražnjeni pojam, pa se više zapravo i ne zna što s tim. Oni kojima je svaka promjena nabolje u položaju žena, a osobito promjena njih samih, neprihvatljiva, uzimat će i nadalje pojam “feminizam” kao psovku. S druge su strane, istina u sve manjem broju, ženske grupe i/ili pojedinke koje će ga mamuzati i nakon što je već odavno prestao davati znake života, raubati njegovu negdanju, a sada kolabiralu intelektualnu viziju i ambiciju u korist, sada već u priličnoj mjeri, uskogrupnih ili osobnih interesa, što se dakako u društvu (čak i ovom našem) već uvelikoj mjeri prepoznaje. Kako piše Zygmunt Bauman, “Feminizam danas dijeli zajednički osjećaj društvene anomije, nedostatak vizije i ambicije. … Onu stvari ne teži fundamentalno novim konceptima društva izvan kapitalizma. Naprotiv, ostaje, i time ih podržava, uz stare (zapadne) institucije – ‘tri svete stvari’ – parlamentarnu demokraciju, vladavinu prava te tržišnuekonomiju”.

Inapokon, našim trima ženama koje se odbijaju deklarirati kao feministkinjenitko nema pravo išta prigovoriti. Tražiti od njih da se tako izjašnjavaju jest ravno zahtjevu da navuku košulju od kostrijeti. Vrlo neudobna, vrlo restriktivna, i s oznakom ‘vrlo kriva‘ za onu na kojoj je.

U trenutku kada su stare ideologije i utopije iscrpljene, a i radikalizam je “out”, do daljnjega će ipak biti udobnije u šarenim krpicama i cipelicama Blahnik nego ukošulji od kostrijeti. Razlika je tek u trenutnoj udobnosti.

Povodom slučaja M.M.

22 Jun. 25 11.53
“Žene s Interneta” stoje uz M. M. koju mediji i brojni komentatori po društvenim mrežama i novinskim portalima besomučno i brutalno razvlače, osuđuju i napadaju, služeći se uvreženim kulturnim narativom o ženama koje prijavljuju lažna silovanja,  da li zbog slave i notornosti, da li zbog želje da napakoste muškarcima. U realnosti, pak, žene se masovno boje i stide da prijave silovanje, dobrim delom zbog opšteg nepoverenja i socijalne stigme kojima doprinosi izveštavanje kome s užasom svedočimo.

Bez ikakvog srama i elementarne ljudske pristojnosti i kršeći pravila novinarskog kodeksa novine 24 sata, Blic , Kurir, Press, Novosti, i brojni drugi mediji izveštavaju kako M. M. nije silovana, a tu tvrdnju potkrepljuju pozivanjem na lekarski pregled i na policijske izvore koji opisuju njeno nepouzdano svedočenje.

Da raščistimo: lekarskim pregledom se NE može utvrditi da žena nije silovana. To što policija, navodno, „sumnja u njenu verziju priče“, NIJE dokaz da je ona netačna.

Sem toga, silovanje je traumatično iskustvo te je sasvim logično da žrtva ne da jasnu i koherentnu izjavu o okolnostima i počiniocima zločina. Pride, zločin silovanja ne mora da uključuje primenu fizičke sile, a često uključuje druge vrste onesposobljavanja kao što su alkohol i droge koje mogu da utiču na žrtvino kasnije svedočenje. Najzad, i najvažnije, policija nipošto ne treba da svoje „sumnje“ objavljuje javnosti! Ovakvo izveštavanje, pak, jeste aktivni činilac u kreiranju atmosfere straha, stida i nemoći za žrtve silovanja kao i za sve žene. Svaka spekulacija o tome kako se zločin možda nije dogodio jeste NEHUMANA I NEPRISTOJNA.

Senazacionalističko pisanje medija o jako osetljivoj temi silovanja proizvodi sasvim konkretne i izuzetno štetne posledice po konkretnu ženu i šire društvo, a koje se mogu naslutiti po komentarima na internet stranicama pomenutih medija. Komentatori koji se pak osećaju pozvanim da se na račun ove priče sprdaju, da vređaju ovu ženu, spekulišu o njenim motivima i karakteru, te da se nad njom verbalno iživljavaju na sve moguće načine – nemaju u sebi više ni dozu ljudskosti. Patrijarhalna dehumanizacija žena u krajnjoj liniji delegitimiše svaku pretenziju na ljudskost kod onih koji u njoj aktivno učestvuju.

Prilažemo i link do priručnika Autonomnog ženskog centra sa osnovnim informacijama o užasnom zločinu silovanja i praktičnim savetima o tome kako pomoći ženama.

Solidarne sa ženama, uvek i svuda!
Žene sa Interneta