DIGITALNO SILOVANJE

220 Jun. 10 16.20

Ispod ove slike je parafraziran jedan od komentara koji je osvanuo ispod videa na stranici “Fejsbuk”, gde momak objašnjava kako se treba ponašati ako zateknemo pijanu devojku na kauču.

Žene s interneta, na svojoj stranici, napravile su album fotografisanih nekoliko stotina pomenutih komentara, gde uz svaki pojedini stoji i fotografija profila komentatora.

Ovako, uz njihove tvorce postavljeni komentari poslužili su mi da još jednom potvrdim koliko je mizoginija rasprostranjena u našem društvu i koliko posledice iste možemo naći svkodnevno u crnim hronikama. Ovde se neću baviti teorijom, već više statistikom komentara, njihovom psihologizacijom, vrednostima koje počivaju na stereotipima, proizvodnjom nasilja od strane istih i mogućim posedicama.

Ako pristupimo stvarima zdravorazumski, ovaj momak zaista nije imao potrebu da nam izmišlja toplu vodu. Da li je zaista tako?

Sudeći po ostalih nekoliko stotina komentara, razlog za ovakvu vrstu edukacije, zapravo, bio je nužan. Već neki put smo svedoci toga kako se zdrav razum u Srbiji i regionu tumači. Već neki put smo svedoci postojanja paralelnih diskursa, onog koji bi se mogao nazvati „srednjovekovnim“ ( a zašto ne i, kada je status žene u pitanju, i bilo koji drugi vek kao sinonim za onda kada je žena diskriminisana) i ovog novovekovnog na koji se pozivaju svi koji se pitaju šta, do vraga, više te žene hoće? Ovih nekoliko stotina komentara može da nam posluži kao veoma ozbiljna studija i statistika visokog stepena mizoginije koja JESTE naša stvarnost hteli mi to da priznamo ili ne. Dakle, odakle nama od početka godine, tako ozbiljan broj ubijenih žena od strane svojih partnera? Odakle potreba da se pravi kampanja „Jedna fotografija dnevno u najgoroj godini života?“ Kakvo je iskustvo ovog mladića sa sopstvenom okolinom kada on uopšte ima potrebu da nam objasni kako bi se trebalo ponašati prema devojci koju pijanu, bespomoćnu, u polunesvesnom stanju, zateknemo na kauču? Pa recimo, da se sve može iščitati iz priloženog, možemo da zamislimo da su drugari ovog momka svi komentatori ispod videa i da je njima upućen ovaj savet.

Ova statistika bi mogla detektovati i jednu zanimljivost, kako je mizoginija ujedinila večito razjedinjene i mržnjom zadojene republike regiona. Pomenuti album sa stranice Žene s interneta nosi veoma interesantan naziv:

Digitalno silovanje AKA Ujedinjene Republike Balkanske Mizoginije

Mnogo nas šta razjedinjuje, ali bi Jugoslavija, izgleda ponovo mogla nastati na temeljima mizoginije.

Patijarhalna matrica je u fokusu ove priče. Kakva je uloga muškarca, a kakva uloga žene, u ovom slučaju, na Balkanu. Naravno, znamo da je situacija gotovo ista ili bar slična (malo gde bolja) i u ostatku sveta, ali ovaj video i album će nam poslužiti da se pozabavimo stvarima u mizoginom mikrokosmosu našeg regiona.

Komentari koji prednjače su svakako: DA DEVOJKU TREBA IZJEBATI ili da je treba IŠAMARATI, a da je momak koji nas u ovom videu edukuje GEJ, DERPE, FEGET, PEDERČINA, PIČKICA, PAPUČAR, ČIZMA.

Pođimo od rodnih uloga. Muškarac je mačo. Mačo je onaj koji je snažan, koji je silan, pa je odatle valjda i siledžija. Onima koji takvi nisu se upućuje jasna diskriminatorna poruka da su GEJEVI, PEDERČINE, FEGETI, jednom rečju mlakonje. Dakle, pored toga što diskriminišu žene, ovi mačo-frajeri diskriminišu i homoseksualno opredeljene ljude etiketirajući ih na taj način, kao nužno slabiće i ne-muškarce. Stereotipno određena muškost dalje se brani svim silama. U njoj se stvaraju savezništva. Oni koji se ne uklapaju, biće odbačeni, ismejani, etiketirani:

Pa momku u videu poručuju:

  • Alen, privatnik: „Pederčina je najverovatnije.“

·         Bernard, srednjoškolac iz Makedonije: „You fucking gay, fucking homo, fuck you. That’s not the way.“

·         Novica nam iz kabrioleta maše: „Kakav peder.“

·         Stiven iz Pule, koji radi za Nutelu kaže: „Pederrr.“

·         Matej, srednjoškolac iz Osijeka: „Fegg.

·         Boris, srednjoškolac iz Beograda: „Fake and gay.“

·         Dalibor iz Banja Luke u pomoć poziva i majku: „Joj pedera majko moja.“

Koja je stereotipna uloga pravog muškarca? Njemu je dozvoljena svaka demonstracija sile u cilju da sačuva svoj status muškarčine.  Tako da onom muškarcu koji je brižan upućuje se jasna poruka. Brižan si, pa ti sigurno nisi muško. Ti si papučar.

Tako se momku iz videa koji brižno pokriva devojku poručuje:

·         Dino, iz Sarajeva koji je na mirovnim i bezbedonosnim studijama kaže: „Papučar.

·         Nenad, ginekolog iz Sarajeva poručuje: „Kućna poderana papuča.“

·         Nermin iz Bosne kaže: „Papučar.“

·         Kao i njegov brat po mizoginiji Franko, kojem na cover fotografiji stoji natpis: I hte this girl!

Takođe u ovako „pogodnim“ situacijama se upućuje i na inteligenciju, pa onaj koji nije iskoristio situaciju mora da je glup ili kreten:

·         Djuro, iz Pakistana, sa profil fotografijom Patrijarha Pavla kaže: „Glupan.“

·         Aid, iz osnove škole poučen kaže: „Glup je, imao priliku, a nije.“

·         Damjan kaže: „Pravi čovjek nema ženu alkoholičara.“

·         A Dejan, Novosađanin veli: „E moj ti što poštuješ žene, a došla kući pošto se prcala sa nekim.“

·         Marko iz Beograda poručuje: „Ovaj dečko je kreten, da zna šta je radila sinoć sad bi je obesio.“

Kakva je stereotipna uloga žene i šta se od nje očekuje? Anđeo doma?  Da je ženi mesto kod kuće jasno potvrđuju komentari „ogorčenih“ mladića. Možda se uloga i promenila utoliko ukoliko njoj jeste „dozvoljno“ da uđe u sferu javnog, ali pod određenim uslovima. Sve što od ovog obrasca odstupa stavlja ženu unapred u satus  krive  i odgovorne  za eventualno nasilje koje nad njom, zbog neadekvatnog ponašanja, bude izvršeno.U iskrivljenom ogledalu mizoginog društva žena kao da poručuje: Ja sam zaslužila da me silujete, vređate, šamarate, na kraju i ubijete jer ja nisam ispunila vaša očekivanja kakva žena jedino sme da bude, a da bude vredna vašeg poštovanja. U prilog tome ide i komentari:

·         Ivan, koji po proceni može biti i uzrasta osnovne škole sa ozbiljnom tendencijom da preraste u nasilnika ima ideju: „Sledeći put rafal petardi u šerpu, zapaliti, zatvoriti i kraj glave! (uzgred, profil fotka je fotka navijača)“

·         Danijel, koji je in a relationship kaže: „Trebao je da je opali kitom u ćelenku. Fegiii.“

·         Ivan, srednjoškolac iz Bosne kaže: „Bi joj ga tavio u usta da diše kroz nos, zdravo je to.“

·         Josif iz Vinkovaca: „Jebo bi je dok se ne otrezni!“

·         Milan, budući pravnik iz Prokuplja: „Ja bi je ubio od kurca dok spava da se ne seti više da uzme kap alkohola.“

·         Emrah iz Bihaća, sa profil fotkom deteta ima ozbiljnu opservaciju:“ Moj stav je da ukoliko želiš da ti se ukaže poštovanje moraš dati ljudima povoda za to, pa ona kada se toliko opila zaslužuje samo da ju se potroši i šutne, hahah!“

·         Srđan, kauboj sa pištoljem iz Bajine Bašte: „Aj nemojte biti smešni ja bi je karo odmah.!“

·         Saša iz Beograda: „Ja sam već video bahanalije u svojoj glavi!“

·         Tomislav iz Splita: „Jebat dok se ne otrezni i ne padne u nesvest!“

Postoji i komentar koji pohvaljuje momka, ali ipak upućuje devojci vaspitnu poruku:

·         Mak: „Respekt momku, ali cura sebi ne sme dozvoliti da bude mrtva pijana!“

Od nekoliko stotina pomenutih komentara, nasumično sam izvukla pedeset od kojih su neki navedeni gore, a među komentarima su komentari i dve žene, od kojih jedna savetuje:

·         Elvira iz Ključa: „Opali joj pljesku da se otrezni.“

Ovo nije prvi put da se šamar ili pljeska pominju u svrhu vaspitavanja. Kao potvrda stoji stara posovica koja kaže: Svako jutro kada ustaneš ti udari ženu, ako ti ne znaš zašto, znaće ona. Možemo da zaključimo da je Elvira verovatno rasla u sredini gde je nasilje internalizovano i da je raszličitim metodama vaspitana da bude prava žena, pa to poručuje i devojci iz videa: Sram te bilo tako pijanu, sramotiš ženski rod, treba ti opaliti vaspitni šamar da se vratiš na pravi put! A taj šamar će ti opaliti, naravno, muškarac!

Skrenula bih pažnju na još jedan fenomen. Naime, veoma veliki broj komentara zastupa sledeću ideju. Sadržaji istih su potpuna neverica da ovaj momak pre nego što je upalio kameru ili potom što je ugasio nije silovao ovu devojku. Još problematičnije što niko u tu svrhu nije ni pomenuo da bi se u tom slučaju radilo o silovanju. Većina momaka nema svest o  tome da bi seks sa osobom u polusvesnom ili nesvesnom stanju bio zapravo silovanje jer nigde ne bi postojao njen pristanak na isto. Meni je ovaj podatak krajnje zabrinjavajući. Uvek dolazimo do istog: Žene su krive zato što su silovane. Pa zamislite da se devojci iz videa to dogodilo, komentari bi bili isti. Dakle, zaslužila je. Odakle ideja da je prosto nemoguće da je momak bio fin prema pijanoj devojci kao direktno oponentna početku ove priče, gde momak ne veruje da je ovakav video uopšte potreban! Dakle, iza kamere, kada niko ne vidi, kada ne postoji mogućnost da odgovaramo za to što uradimo, mi ćemo se ponašati kao nasilnici, sigurno. Imali svest o tome da je u pitanju seksualno nasilje ili ne. Ovako ćemo još razmisliti, ali ipak društvo nas ne bi osudilo, zakonske kazne silovanja su premale, institucije ne rade svoj posao, ma sigurno ćemo se izvući.

·         Josip iz Osijeka, konobar i navijač: „A šta je napravio kad je ugasio kameru ostaje na mašti.“

·         Antun: „A šta je radio kad je izgasio kameru?!“

·         Robert: „E ko zna šta je radio kad je izgasio kameru!“

·         Bernas iz Zenice: „A prije nego što je to pokazo, on ti karno, pa onda lafo on neki gentleman“

·         Dejan, Jagodina: „Ko zna šta je uradio kad je ugasio kameru!“

·         Amar, iz Sarajeva, sa kriminalističkog fakulteta osvojio je 62 lajka pristalica: „Svi mi koji mislimo da bi je razbio kad je ugasio kameru!!!“

Jedini pozitivan komentar u mom nasumičnom odabiru komentara je:

·         Darko, Slovenija, Maribor: LJUDI, DA LI STE VI NORMALNI. Da li sebe smatrate normalnim pored ovakvih komentar što ostavljate.

Kakav na kraju treba da bude zaključak? Treba li da nas iznenade statistike i podaci koje imamo o nasilju nad ženama? Treba li da se pitamo odakle takve statistike i ko je kriv za to što je tako kako jeste. Komentari ispod ovog videa su direktan odgovor na sva pitanja koja možete postaviti. Oni su nešto poput kolektivnog ludila mizoginije koje poput zaraze prelazi sa jednog na drugog komentatora. U cilju da se napravi krdo nastalo na stereotipima, zadojeno seksizmom i mizoginijom.

KO su, dakle, nasilnici?

Oni nisu neki tamo ljudi, psihotičari, neurotičari, oni ne izgledju tako da biste ih mogli prepoznati i pobeći od njih glavom bez obzira. To su: osnovnoškolci, srednjoškolci, ginekolozi, pravnici. „Dobri momci iz susedstva“, o kojima posle Elektronske novine pišu sa saosećanjem ili oni koje CNN, prikazuje na fotografiji sa žutim puloverom i pognute glave. To su ti momci, naši momci. To su ljudi koji su sami sebe dehumanizovali ili ih je matrica dehumanizovala da bi zadržala mehanizme kontrole i moći.

Nije mi cilj da ovim diskreditujem pojedine nacije, profesije ili muški rod u celini. Video ima oko 4000 lajkova. Ali, šta ćemo sa ovih 400 komentara? Treba li da sačekamo da se opet desi nasilje? Treba li da sačekamo sledeći slučaj finog momka iz kraja koji potom sedi u sudnici pognute glave, u žutom puloveru i o kojem se mediji ne izjašnjavaju kao o nasilniku i silovatelj, nego o mladiću? Cilj ovog je da pokušam da ukažem na to kakvi su stavovi direktno zaslužni za proizvodnju nasilja. Bilo ono psihičko (na koje naše druđtvo još nije senzibilisano, a sve ovo do sada nabrojana bi spadalo u isto, najmanje!!!), fizičko, vršnjačko, seksualno… Jer, mi se još natežemo da shvatimo šta je nasilje u njegovim najgorim vidovima i da je silovanje silovanje, a da je ubistvo ubistvo.

Saga o nesrećnom Vladislavu Đorđeviću – poglavlje seksualno uznemiravanje, u kome se romantičnom stradalniku zalud diže kita

47784_310334285759641_802952895_n

Pošto smo propratile Vladislavljevo cviljenje na okrutnu muškomrzačku književnost i prenele tekst o feminizaciji prosvete, u međuvremenu smo se upoznale sa njegovim uracima na sajtu Srpskog kulturnog kluba, gde se ovaj bizarni lik u seriji tekstova jada na nevoljni celibat, vladavinu radikalnog feminizma u Srbiji (sic!) i nečuveno zlo koje nam preti od lezbejki. Evo šta, recimo, veli o seksualnom uznemiravanju.

Vlastislav potpuno proizvoljno pripisuje lezbejkama kreiranje termina “seksualno uznemiravanje” te objašnjava kako mu to dođe i logično jer su ove, avaj, imune na muške čari: Колико је мени познато, првa која је о том феномену писала била је америчка лезбејка Адријeн Рич (Adrienne Rich). То што је она писала против „сексуалног узнемиравања” („sexual harassment”) на неки начин је и разумљиво: лезбејкама је свако мушко удварање непријатно. Koja od nas, inače, ne bi volela?! (Na stranu to što Adrijen Rič nije kreirala termin.)
Isprale nam mozak lezbejke te Vladimir nikako da se oženi, a kako ćete videti, čak ni da bude obeštećen za podlo izazvanu erekciju od strane besprizornih žena. Pošto je tako ustanovio da nam seksualno uznemiravanje u suštini laska, V. se opet vajka o klatnu na drugoj strani, pa su zapravo žene te koje uznemiravaju svojim seksi oblačenjem: Жене по правилу иду у утегнутим панталонама, уским и провидним мајицама, високим штиклама (које подстичу њихање кукова) и, уопште, на сваки могући начин еротски изазовно. Та појава је код нас честа свуда, а посебно у великим градовима. (…)Мушкарац који је изложен јаком еротском визуелном подражају, а није у стању да ту своју узбуђеност преточи у конкретан секс може се осећати фрустрираним. Сваки мушкарац, осим ако није баш монах у забитој келији, на десетине пута у току дана доживи такву врсту фрустрације. U tom grmu, dakle, leži zec!
Ali se seksualna frustriranost kod V-a romantizuje, pa mu tako on dođe senzitivni junak na koga se okomile beštije što – sram ih bilo! – hodaju ulicom u tesnim pantalonama. I ne samo to, V. Đ. bi želeo, za pretrpljeni bol i frustraciju, da bude sudski obeštećen! Ne lažem: Постоји много више сензитивних мушкараца који уместо истинске љубави свакоднево доживљавају разна „сексуална узнемиравања”. Ком суду они да се обрате за „сатисфакцију”?
Vladimir, doduše, priznaje, da muškarci znaju da budu neprijatni i da postoje tamo neka čak silovanja (minorni slučajevi, veli!), no šta je to spram njegovog stradalništva.
———————-
Vlastislav je, naravno, u svojoj potpunoj paranoji smešan i bizaran, te ga je lako otpisati kao potpunu budalu. Brzom pretragom utvrđujem da je dotični autor dve knjige: Mit o patrijarhatu i Prednosti žena, za koje ga valjda kvalifikuje njegova permanentna nejebica, pardon nevoljni celibat. Objavljuje za “Dveri”, “Novu srpsku političku misao”, “Srpski kulturni klub”, neodređeno je okvalifikovan kao prof. kada gostuje na nekakvim tribinama, autor je teksta “Шта знају хрватске усташе, али не и српски псеудофилолози?” u nekakvoj knjizi o latiničenju Srba. Pozitivne recenzije na njegove knjige objavljene su u časopisu “Polja”. U jednoj se recenziji čak navodi ovakav nečuveni bezobrazluk kojim se opravdava muško nasilje nad ženama: Postavlja se pitanje: da li bi naše sigurne kuće bile pretrpane zlostavljanim ženama da je muškarac ovdašnji manje frustriran zbog svoje ekonomske depraviranosti? (autorka recenzije Divna Bijelić)
Elem, marginalan lik ili ne? Moj je lični strah da ovaj lik predstavlja do ekstrema izvedene uobičajene sudove i paranoje o lezbejkama, feministkinjama i uopšte ženama u Srbiji, te kao takav ne predstavlja fringe pojavu, već donekle autorizovan glas jedne podle i opasne struje mišljenja, sa izvesnom institucionalnom zaleđinom. Šta vi mislite?

 

Umetnice kao sluškinje patrijarhata u pop-net umetnosti

181683_325021774290892_2146714515_n
Juče nam je jedna prijateljica pokazala ovu ilustraciju na profilu ilustratorke “Zombijana Crta Twitter” koje objavljuje i na svom blogu  kao i na Twitteru.

Kreativni proces ove umetnice spaja specifičan lokalni “crowd-sourcing” (pretragu tvitova iz svoje okoline) i tako ona dolazi do inspiracije za svoje crteže. Zombijana crta tuđe tvitove, a odabira ih po ličnom afinitetu (u predstavljanju ona kaže: “Zombijana crta tvitove, ne one koji ih pišu. Zombijana ne radi po narudžbinama! Zombijana kaže ćao.”) i popularnosti tvitova kojekavih tviteraša/ica u trendu (verovatno preturajući na mreži za “rejting” vaših tvitova Favstar.fm).
Postoji desetine radova na njenom blogu koji su direktni citati tviteraša/ica – gde Zombijana nacrta ono što je tviteraš rekao, bukvalno. Evo primera takvog jednog tvita:

247538_325021267624276_439653358_n

No, ono što je interesantno oko ove prve ilustracije na našem postu, jeste i razlog zbog koga skrećemo pažnju na njen rad: postoji bitna razlika između “dvosmislenosti” originalnog tvita koji je “šarmantni” jezički trik (napisao ga je jedan muškarac), i interpretacije koju nam daje Zombijana. Tvit sam nam sugeriše jednu vrstu samozagledanosti i neprimećivanja odbijanja od strane druge osobe, i može se dugo naklapati da li je subjekt te rečenice upravo ovaj tviteraš, ili je to neka ulična fora. Takođe, može se diskutovati i o tome kome je takva izjava upućena? Da li to govori muškarac ženi? Da li to govori žena muškarcu? Da li to govori muškarac muškarcu?

179124_325031254289944_52192873_n

 

936765_325031420956594_17780408_n

 

417946_325031594289910_1964821615_n

Nadam se da ste zamislili već nekoliko stereotipa o partnerskim odnosima u ovim kombinacijama roda i pola.
Evo, pogledajte tvit i njegovu popularnost:

936982_325021690957567_140896637_n

Iz ovog tvita je nastao Zombijanin rad, koji je postavljen i na FB ovde.

270854_325021970957539_1135315546_n

Zombijana se odlučila da se kreće u “normalnom” diskursu partnerskih odnosa,  gde se podrazumeva da je rečenica “Kako to misliš ne sviđam ti se?” tviteraša @_trajkovic – upućena jednoj ženi od strane jednog muškarca.  Zašto ona nije prikazala ženu koja ovako govori muškarcu? Sugerisali su joj to i drugi, u komentarima na ovaj post na FB:

190477_325022097624193_1085409301_n

Očigledno je da Zombijana ne sluša sugestije publike sa Interneta. Do sada je tu ilustraciju lajkovalo 1,127 ljudi.  Podelilo ju je na svojim profilima njih 141. Tragično, zaista. Sigurno je da postoji velika simpatija za prikaz nasilja nad ženom, na balkanskom Internetu, bez sumnje je ovo jako kul, i mlađima i starijima.

Pitanje upućeno pubilici naše stranice je: Po vašem mišljenju, koji je razloga da umetnica koja se bavi ovakvim pop-net radom svoje radove inspiriše ženomrzačkim i podrugljivim izjavama (kao u slučaju “curica na ulici koje nose ‘torbe na lakat’” ), a potom i sama generiše značenja, prikazivanjem nasilja nad ženama nad svojim ilustracijama?
Zašto je toliko kul u Srbiji biti totalno neinformisan i ne znati da je u poslednjih godinu dana mnogo žena propatilo i ubijeno od strane partnera? Čita li Zombijana naslove u novinama ili živi izolovana u nekoj digitalnoj kuli od slonovače? Ili se nje to ne tiče, ona je “jaka žena” koju patrijahalno ženomrzačko društvo ne može da ugrozi? Ili ima sigurne pozicije, i popularnost ovih ilustracija joj dođe kao dnevni fiks za bildanje ega?

Šta je smešno/vickasto/zanimljivo u prikazu muškarca koji preti svezanoj ženi pištoljem, što je propraćeno tvitom koji bi mogao da znači i mnogo šta drugo. Da li je ova umetnica primer za internalizovanu mizoginiju kod žena, i da li je ona svesna koliko je njen rad uvredljiv za mnoge žene?

Pitam vas, vi, žene sa Interneta koje pratite pop-kulturu Interneta ćete bolje znati.
Ako se neka od vas usudi, nek joj se javi i postavi joj ova pitanja.

198822_325023177624085_64580070_n

 

Uključi se: Kakva su ginekološka iskustva žena u Srbiji?

.ana.

naslovna

Drage Žene,

Ukoliko vam se ovo pitanje još uvek nije pojavilo ni na jednom feedu, možete ga pronaći na ovom linku.

Pre svega, želim da napomenem da su svi odgovori anonimni, nigde se ne upisuju niti pamte Vaši lični podaci – samo otkucajte iskustvo, kakvo god ono bilo – i pošaljite, biće objavljeno na blogu i FB stranici Žena sa Interneta.

Ovde možete pogledati album sa iskustvima koji se apdejtuje na dnevnoj bazi.

Ono što je inspirisalo pokretanje razgovora o ginekološkim  iskustvima koje žene imaju u zdravstvenom sistemu u Srbiji, velikim delom jeste i predlog SPC da se abortusi zabrane, što je pokrenulo i pitanje koliko i kako žene učestvuju u donošenju odluka o svom reproduktivnom zdravlju. Više o pravima žena na suvernost po tom pitanju možete saznati u ovom tekstu.

– Da li se lekari uvek drže zakletve koju su položili ili se često pribegava lakomislenom…

View original post 647 more words

Rađanje ili nerađanje jeste osnovno pravo svake žene i to pravo se ne tiče ni države ni crkve ni nacije ni političkih partija

Abortion is a personal decision

Kao reakciju na priču u nas o aktuelnoj temi abortusa priredili smo za vas sjajan tekst iz zbornika Neko je rekao feminizam koji je priredila Adrijana Zaharijević.

Ceo zbornik, kao i ceo tekst možete naći ovde.

Naime, reč je o tekstu  Milice Ležajić: Abortus – od pčelinjeg voska do savremenih metoda

U tekstu se ona bavi različitim aspektima ove teme i kako je navedeno u uvodu: „U ovom tekstu će biti reči o abortusu posmatranom kroz istorijsku prizmu, o kontroli rađanja, reproduktivnim pravima i populacionoj politici s osvrtom na dešavanja u svetu, posebno u Poljskoj.“

Pojam

Abortusi li pobačaj je naziv za prekid trudnoće koji može biti spontani, npr. uzrokovan povredom, bolešću ili nekim drugim prirodnim razlozima, i „veštački“ izazvan, odnosno abortus koji nastaje kao posledica hirurškog postupka. Veštački abortus se od prastarih vremena koristi kao primitivna metoda kontrole rađanja. Još su Asteci upražnjavali abortus kao sredstvo za kontrolu rađanja, i to najčešće putem raznih biljaka. Takođe su abortus primenjivali i Kinezi, stari Grci i Latini kao i stanovnici ondašnjeg arapskog sveta. „Babice“ i „mudrakinje“ su tokom istorije čovečanstva razvile metode za sprečavanje neželjenog ostanka u drugom stanju: propisivale su razne biljne „lekove“, a učinilesu dostupnim i razna kontraceptivna sredstva – kolutove od pčelinjeg voska, sunđerenatopljene limunovim sokovima, kondome pravljene od najrazličitijih materijala. Zvanični progon babica započeo je u XVI veku kada su donošeni i zakoni koji sužene isključivali iz ove delatnosti.“

Feministički pokreti, reakcije i legalizacija abortusa

„Treba napomenuti da se tek od sedamdesetih godina XX veka,i to pod uticajem feminističkog pokreta, abortus počeo legalizovati pod određenim uslovima. Inače, drugi talas feminizma se posebno zalagao za pravo na abortus. Abortus je shvatan kao osnovno žensko ljudsko pravo i feministkinje su stvorile sledeće krilatice:

Abortus nije ubistvo!, Nećemo da budemo mašine za rađanje!, Nećemo da rađamo za naciju, državu icrkvu!, Mi rađamo ako hoćemo, s kim hoćemo i kada hoćemo!, Rađanje ili nerađanje jeste osnovno pravo svake žene i to pravo se ne tiče ni države ni crkve ni nacije ni političkih partija – to se tiče samo žene! [1]

Ovakvi stavovi su tokom narednih godina izazvali oštru debatu između zagovornika i protivnika prava na abortus, koji drže da je fetus ljudsko biće koje ima pravo na život. Feminizam se u poslednje vreme javlja i kao oblik reakcije na sve veći porast neokonzervativizma i verskog fundamentalizma, kojima je cilj da povrate moć tradicionalnih institucija, a time i tradicionalni položaj žene u društvu. Kao glavni protivnik prava na abortus u svetu javlja se katolička crkva, koja je izvršila ključni uticaj na zabranu abortusa u savremenoj Poljskoj. U Sjedinjenim Američkim Državama, debata o abortusu ne samo što ima značajan uticaj na politička zbivanja,

nego ponekad čak prelazi i u nasilje. Nelegalni abortusi koji prema podacima Svetske zdravstvene organizacije u svetu godišnje oduzmu preko 78000 ženskih života, predstavljaju reakciju na zvaničnu zabranu abortusa. To je posebno slučaj u nerazvijenim zemljama gde je abortus ili zabranjen, ili gde žene odlaze kod nestručnih lica i tako tragično završavaju svoj život ili trpe različite trajne posledice nestručno izvedenog zahvata. Inače, svake godine se oko 75 miliona žena suočava s problemom neželjene trudnoće, a abortus je često njihova jedina šansa, nada inajbolji izbor u tom životnom trenutku.“

Kontrola rađanja i Tomas Maltus

„Pod pojmom „kontrola rađanja“ misli se na grupu različitih metoda kojima se nastoji ograničiti ili potpuno sprečiti verovatnoćada će žena ostati u drugom stanju. Kontrola rađanja može da se definiše s više aspekata: demografski, kao strategija sprečavanja prenaseljenosti nekog područja ili države, odnosno, kao politika planiranja porodice; politički, kao prisilno menjanje demografske slike nekog područja ili države; medicinski, posredstvom tehnika koje se primenjuju da bi se sprečila trudnoća ukoliko je to opasno po život žene; socijalni, gde su motivi za kontrolu rađanja sprečavanje rađanja dece koja bi bila prisiljena da odrastaju u teškim uslovima.

Treba napomenuti da je tvorac teze o populacionoj kontroli Tomas Maltus (Thomas Malthus, 1766-1834), engleski ekonomista poznat po svom eseju o razvoju stanovništva, u kojem tvrdi da je glavni uzrok bede nerazumno razmnožavanje ljudi, a ne nejednaka raspodela bogatstva i uslovi u kojima ljudi žive. Nakon Maltusa kontrola stanovništva prošla je kroz različite faze: pod njegovim uticajem se formira eugenički pokret koji je bio za čistu, belu rasu, a iz njega narasta hitlerovska politika koja se zalagala za istrebljenje rasa koje su previše odstupale od „arijevske“. Danas se kao glavni faktori populacione kontrole uzimaju USAID, Svetska banka, UNDP, itd. Neke ženske grupe i mreže koje zastupaju feministički pristup demografskoj politici su: Međunarodna ženska koalicija iz SAD, Ženska globalna mreža za reproduktivna prava iz Amsterdama, Ženska zdravstvena mreža Latinske Amerike i Kariba, FINRRAGE iz Hamburga, Likhhan tj. Filipinska ženska zdravstvena mreža, UBINIG, tj.Istraživački centar za razvoj i zdravlje iz Bangladeša, i druge.“

Reproduktivna prava

„Kada govorimo o reproduktivnim pravima, ona podrazumevaju pravo žene da odluči da li će imati decu ili ne, kada ćeimati decu, i sa kim želi da ima dete. Ukoliko dođe do neželjene trudnoće, samo žena može da odluči da li želi da rodi dete ili želi da abortira. Država treba da obezbedi ženama sigurne zdravstvene usluge, kontraceptivna sredstva i legalan abortus. Zakoni koji u nekim državama staju na put ženama da iskoriste pravo na abortus, vraćaju žene u njihove tradicionalno definisane uloge majki i dadilja, i na taj ih način definišu samo preko njihovih reproduktivnih sposobnosti. Takvi zakoni spadaju u deo populacione politike, a populacionu politiku čine mere koje podstiču ili ograničavaju rađanje za potrebe određene države,nacije, rase, klase ili vere. Ostvarivanje reproduktivnih prava bez bilo kakve društvene i pravne prinude idealni je tip planiranja porodice, kojim se istovremeno ostvaruju dve slobode: sloboda da se nemaju neželjena deca i sloboda da se imaju željena deca. Prvo pravo, ili pravo na nerađanje, znači i pravo na abortus. Prema tome, reproduktivna situacija žene nije samo rezultat biologije, već i socijalnog, kulturnoideološkog, pravno-političkog i ekonomskog okruženja. Populaciona politika može biti pronatalitetna (podstiče rast stanovništva) i antinatalitetna (podrazumeva mereza ograničavanje rasta stanovništva). U nekim zemljama postoje istovremeno obe populacione politike za koje je zajedničko usmerenje protiv interesa žena, te su takvi zakoni mizogini i diskriminatorni. Demografska istraživanja pokazuju da su rast ili opadanje stanovništva direktno povezani s ekonomskim, kulturnim, političkim isocijalnim razvojem.“

U drugom delu teksta autorka se bavi svetskim borbama za pravo na abortus 

” Međunarodni dan akcija za žensko zdravlje i reproduktivna prava izabran je 28. maj. Sedište ženske globalne mreže za reproduktivna prava je u Amsterdamu, a mreža deluje na svih 5 kontinenata i osnovana je 1978. godine. Žene u crnom su članice mreže od 1991. godine. Njihove članice i članovi

• deluju kao grupe i organizuju kampanje u cilju postizanja boljih zakonodavnih uslova i uopšte politike vezane za humanu reprodukciju;

• pružaju informacije i smernice na polju reproduktivnog zdravlja;

• finansiraju ili vrše istraživanje na polju reproduktivnog zdravlja;

• pružaju medicinske usluge kao i usluge na polju reproduktivnog zdravlja;

• aktivno učestuju u grupama za samopomoć u zdravlju;

• rade kao novinari/ke i publicisti/kinje u medijima;

• rade u volonterskim timovima;

• sindikalistikinje, političarke ili funkcionerke;

• deluju u organizacijama za ljudska prava.[6]

Treba napomenuti da su sledeće četiri tačke zauzimale centralno mesto u borbi za reproduktivna prava. To su:

• pravo na abortus

• kontracepcija i politike demografske kontrole

• reproduktivne tehnologije

• seksualnost i seksualna prava.[7]

Inače, iskustvo pokazuje da po pitanju seksa i reprodukcije „žene nemaju uvek veliki izbor ili ne donose odluke i njihovi partneri uglavnom određuju ne samo svoje, već i reproduktivno zdravlje svojih partnerki. Ako muškarac odbije da dozvoli svojoj partnerki da koristi kontracepciju, na primer, ili da sarađuje s njom na planiranju porodice, on je ne podržava da se zaštiti od neželjene trudnoće, ugrožavajući kako njeno zdravlje tako i zdravljenjihove dece.“[8]

Među događajima koji su direktno vezani za borbu za reproduktivna prava nalaze se Milenijumski ciljevi OUN koji su zacrtani još 2001. godine.Jedno od najvećih dostignuća ženskih pokreta je konferencija OUN o stanovništvu i razvoju odražana 1994. godine u Kairu. Vlade država članica OUN su priznale zahtev za pravom na reproduktivno zdravlje. Ne pomenuvši ovo u Milenijumskim ciljevima, OUN čini veliki korak unazad.[9] Kako ističe Fransoaz Žirar (Francoise Girard), 19. septembra 2001. godine, kancelarija generalnog sekretara UN izdala je Mapu puteva razvojnih ciljeva ismernica koju treba da koriste vlade, sistem UN i drugi donatori da bi merili napredak u razvojnim programima. Na Međunarodnim konferencijama o stanovništvu i razvoju iz 1994. godine, usvojen je plan da se kroz osnovnu zdravstvenu zaštitu obezbedi reproduktivno zdravlje svim osobama odgovarajućeg uzrasta što je pre moguće a najkasnije do 2015. godine. Zbog ovog politički motivisanog propusta, zaštitnici reproduktivnog zdravlja iz celog sveta su poslali stotine pisama generalnom sekretaru UN i čelnicima agencija UN da ih podstaknu da preispitaju taj cilj. Bez uspeha. Izbor Džordža Buša (George Bush) označio je ulazak i SAD u ovaj fundamentalistički klub. SAD od tada insistirajuna tome da se u udžbenicima o seksualnom vaspitanju može dopustiti samoupozorenje da se „uzdržava do braka“, uskraćujući mladima informacije o kontracepciji, seksualnosti i seksualnom zlostavljanju.[10]” 

U poslednjem delu, ona se bavi specifičnim slučajem Poljske i pisanju Sabrine P. Ramet o toj temi

“Kako piše Sabrina P. Ramet (Sabrina P. Ramet), kada se komunizam u Poljskoj slomio, glavni cilj crkve tokom zime 1988/89. godine bio je da se pozabavi pitanjem abortusa. Već septembra 1990. godine, Senat je doneo nacrt zakona o zabrani abortusa, ali je zakon zvanično stupio na snagu tek 1993.godine.[11] Pošto je crkva

želela da od zabrane ne bude nikakvih odstupanja, ovaj zakon nije u potpunosti zadovoljavao ni Svetu stolicu, ni poljski biskupat. Mnoge Poljakinje kriminalizacija abortusa samo primorava da idu u inostranstvo zbog abortusa ili da ga izvršavaju nelegalno. Procenjeno je da se od 1993. godine,kada je usvojen ovaj zakon, godišnje izvrši od 80000 do 200000 nelegalnih abortusa. Bilo je i slučajeva kada su majke posle porođaja ostavljale decu na pragu bolnice gde su se porodile, ili na pragu crkve, ili su ih prodavale strancima, ili su ih čak bacale u smeće, što svakako nije ekskluzivno poljska praksa. Tokom 2002. godine izvršeno je svega 159 legalnih abortusa, a u Poljskoj je u periodu od 1993. do 2003. godišnje u proseku bilo oko 50 slučajeva čedomorstva i, u proseku, 61 slučaj napuštanja dece.[12] Treba naglasiti da se zabrana abortusa odnosila na sve građanke Poljske, bez obzira na to da li su katolikinje ili ne. Prema jednoj anketi iz 2003. godine, 61% Poljaka veruje da je zakon o abortusu previše strog i da treba da se liberalizuje, dok svega 20% smatra da zakon treba da bude još strožiji. Abortus je u Poljskoj bio zabranjen sve do 1956. godine, kada je postao dozvoljen na zahtev, da bi narednih četrdesetak godina svake godine izvršavano u proseku od 180000 do 300000 abortusa. Tadašnji predsednik Leh Valensa (Lech Vałęsa) 1993. godine potpisuje novi zakon o abortusu, koji zabranjuje abortus osim u sledećim slučajevima:

• Kada odbor lekara utvrdi da trudnoća ugrožava život majke ili ozbiljno ugrožava njeno zdravlje

• Kada tužilac utvrdi da je trudnoća rezultat silovanja ili incesta

• Kada se prenatalnim testiranjem utvrdi da je fetus ozbiljno i nepopravljivo oštećen

• Tokom pružanja hitne pomoći ako je potrebno da se spase život majke.[13]

Razne ženske nevladine organizacije, među njima i Centar za ženska prava osnovan u Varšavi 1994. godine, koji nudi pravne savete i pomoć ženama i obuku za policiju, tužioce i sudije koje se bave nasiljem u porodici; Centar za savetovanje žena, Liga poljskih žena i razne feminističke grupe, reaguju na odluku o zabrani abortusa i na veliki uticaj crkve na svakodnevicu Poljaka. Godine 1995. osnovan je Nacionalni informativni centar za žene sa sedištem u Varšavipod upravom Barbare Limanovske (Barbara Limanowska). Cilj centra je da razvije raspravu natemu reproduktivnih i seksualnih prava žene.[14]“

Više od zaključka

„Za kraj bih, umesto zaključka, navela do koje je mere zakon o zabrani abortusa apsurdan. Primer je dala i Sabrina Ramet. Naime, jednaPoljakinja je zbog povrede mrežnjače konsultovala oftamologa u vezi s tim da li da održi trudnoću ili da abortira. Oftamolog je posle pregleda ustanovio da bi trudnoća znatno uticala na dalje oštećenje vida i dovela do njegovog gubitka, te je predložio abortus. Međutim, lekar koji je trebalo da odluči o abortusu pocepao je izjavu oftamologa i onemogućio ženi da prekine trudnoću opasnu po njeno zdravlje. Posledice ovakvog ponašanja su neprocenjive: žena je rodila dete, ali je izgubila vid. Da li je to cena koju žene treba da plaćaju u XXI veku? Dokle će drugi odlučivati u naše ime?“

———————

[1] Sve ovo su, pored ostalog, krilatice Žena u crnom.
[2] Staša Zajović, „Feministički pristupdemografskoj politici“, Žene,zdravlje, razoružanje,ŽUC, 2003, str. 115.
[3] Ibid., str. 117-118.
[4] M. Blagojević, „Roditeljstvo ifertilitet“, Srbija 90-ih, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, ISI FF, Beograd, 1997, str. 160.
[5] S. Konstantinović-Vilić i N.Petrušić, „Abortus u Srbiji: sloboda odlučivanja u uslovima socijalne i državne kontrole“, Mapiranje mizoginije u Srbiji, tom II, AŽIN,
[6] Zajović, „Feministički pristupdemografskoj politici“, str. 83.
[7] Ibid., str. 61
[8]Ibid., str. 68.
[9] Ibid., str. 60.
[10] Ibid., str.69.
[11] Religija ipolitika u vremenu promene, str. 33.
[12] Ibid., str.43-44.
[13] Ibid., str. 42
[14] Ibid., str. 46.

Dogovor sa Facebookom u vezi sa rodno zasnovanim govorom mržnje

942577_332654903527579_1254311262_n

Prоšlоg utоrkа, “Žеnе, аkciја i mеdiјi” zatim prојеkаt “Svаkоdnеvni Sеksizаm” i аutоrkа аktivistkinjа Soraya Chemaly pоkrеnule su kаmpаnju dа sе Facebook pоzоvе dа prеduzmе kоnkrеtnе i еfikаsnе mеrе dа оkоnčа rоdnо zаsnоvаni gоvоr mržnjе nа svоm sајtu. Оd tаdа, učеsnici su pоslаli prеkо 60,000 tvitоvа i 5,000 mејlоvа, i nаšа kоаliciја је pоrаslа nа prеkо 100. оrgаnizаciја iz žеnskоg pоkrеtа i оrgаnizаciја zа sоciјаlnu prаvdu.

Dаnаs, mi sa zаdоvоlјstvоm оbјаvlјuјеmо dа је Fаcеbооk је оdgоvоriо оbаvеzuјući se dа ćе usаvršiti svој pristup gоvоru mržnjе. Fаcеbооk је učiniо mnogo višе u vеzi sа pоlitikоm sаdržаја nеgо vеćinа drugih kоmpаniја bаvеći sе оvоm tеmоm. U sаоpštеnju оbјаvlјеnоm dаnаs, Fаcеbооk је rеаgоvао nа nаšе prоblеmе i оbаvеzао sе dа će pоnоvо da prоcеni i аžurirа svојa pravila, smеrnicе i prаksе kојi sе оdnоsе nа gоvоr mržnjе, pоbоlјšа оbuku zа mоdеrаtоrе sаdržаја i pоvеćаvа оdgоvоrnоst zа krеаtоrе mizоginоg sаdržаја.

Fаcеbооk је tаkоđе pоzvао “Žеnе, аkciја i mеdiјi”, prојеkаt “Svаkоdnеvni sеksizаm” i člаnicе nаšе kоаliciје dа dоprinеsu tim nаpоrimа i dа budu dео tеkućеg diјаlоgа. Kао dео оvih nаpоrа, mi ćеmо bliskо sаrаđivаti sа Fаcеbооkоm nа pitаnjimа poput onog kako sе prаvilа zајеdnicе u vеzi sа gоvоrоm mržnjе prоcеnjuјu i nа оbеzbеđivаnju tоgа dа nајbоlје prаksе prеdstаvlјајu intеrеsе nаšе kоаliciје.

Dеtаlје u vеzi Fаcеbооkоvоg оdgоvоrа, prоčitајtе u tekstu “Kontraverzni, Štetni and Govor Mržnje na Facebooku”  objavljenom 28.05.2013.

Fаcеbооk је vеć biо lidеr nа intеrnеtu u rеšаvаnju gоvоrа mržnjе nа svоm sеrvisu. Мi vеruјеmо dа је tо оsnоvа zа еfikаsnu sаrаdnju projektovana dа еfikаsnо rаdi nа suprоtstаvlјаnju rоdnо zаsnоvаnоm gоvоru mržnjе. Nаš zајеdničkа nаmеrа је dа sе stvоri sigurаn prоstоr, kаkо na Internetu tаkо i u realnom životu. Мi tо vidimо kао vitаlnu i suštinsku kоmpоnеntu znаčајnоg pоslа kојi Fаcеbооk sprоvоdi rеšаvајući digitalno-maltretiranje, uznеmirаvаnjе i nаnоšеnjе rеаlnе štеtе.

“Uprаvо zаtо štо sе Fаcеbооk оbаvеzао dа imа prаvilа kоја sе bаvе оvim pitаnjimа mi smо smаtrаli dа је nеоphоdnо dа prеduzmеmо оvе rаdnjе i lоbirаmо dа tо njihovo pоsvеćеnjе u pоtpunоsti prеpоznа da postoji dinamički odnos između naših online života i naših stvarnih života u kojima postoji znatna razlika sigurnosti za žеne globalno”, оbјаšnjаvа Sоrаyа Chemaly.

“Bilе smо nеоpisivо inspirisаnе i dirnutе еnеrgiјоm kоја sе izlilа, krеаtivnоšću i pоdrškоm kаmpаnji оd strаnе zајеdnicа, kоmpаniја i pојеdinаcа širоm svеtа. То је pоtvrdа snаgе јаvnih оsеćаnjа u vеzi sа оvim pitаnjimа”, rekla je Lаurа Bates, оsnivаčicа prојеktа “Svаkоdnеvni sеksizаm

Jaclyn Friedman, izvršnа dirеktоrkа “Žеnе, аkciја i mеdiјi” (VАМ!), rеkla је: “Мi sе približаvаmо mеđunаrоdnој prеkrеtnici u vеzi sа stаvоvimа prеmа silоvаnju i nаsilјеm nаd žеnаmа. Nаdаmо sе dа оvај trud stојi kао pоtvrdа mоći zајеdničkоg dеlоvаnjа.”

Nаdаmо sе dа ćе оvај trеnutаk оznаčiti istоriјsku trаnziciјu u оdnоsu prеmа mеdiјimа i žеnskim prаvimа u kојimа је Fаcеbооk priznаt kао lidеr u pоdsticаnju sigurniјih, istinski inkluzivnih zајеdnica nа mrеži, prеdstаvlјајući prеsеdаn u industriјi na kојi drugi mоgu dа se ugledaju. Rаduјеmо sе sаrаdnji sа оvim zајеdnicаmа nа mаlim i vеlikim аkciјаmа dоk gоd nе budеmо živеli u svеtu kојi је bеzbеdаn zа svаkоgа а nе sаmо zа žеnе i dеvојkе.

Saopštenje prevedeno sa WAM sajta.

Pismo Savetu za štampu povodom izveštavanja o slučaju ubistva Stele Gundelj

February 20, 2013 at 12:05pm

U potpunosti prenosim tekst žalbe koji sam poslala, a žalba je dostupna javnosti njihovom sajtu, pa ako mi ne verujete pogledajte i tamo. Verujem da je važno da se pobunimo protiv ovakvih stvari koje kreiraju našu stvarnost i ma koliko vam taj otpor izgledao samo kao simbolički i iako vam se čini da “ne možete ništa da promenite” činjenica je da se zaista nikada ništa neće promeniti ukoliko svi budemo ćutali i gutali bez pogovora.

Ne smatram da je u redu demonizovati A.Š. koji je zaista ubio S.G. ali verujem da ne treba ni koristiti medije za opravdavanje jednog demonskog čina i smeštanje te situacije u kontekst koji može da je objasni i učini prihvatljivom.

943056_331786903614379_390739114_n

_______________________________________________________________________________________

Poštovani,
Obraćam vam se zbog načina na koji je slučaj o “beogradskom davitelju” propraćen na elektronskim medijima, preciznije na portalima http://www.telegraf.rs i http://www.nadlanu.com.

Prilažem linkove koji će vam izlistati sve tekstove sa portala nadlanu.com i telegraf.rs, a koji direktno krše načela novinarskog kodeksa.

http://www.nadlanu.com/pocetna/tag-strane.t-14941.383.html

http://www.telegraf.rs/?s=davitelj

Ako obratite pažnju na koji način je izveštavano o ovom slučaju, u kome je očigledno i dokazano da je A.Š. ubica S.G., pri čemu se ove medijske objave postavljaju kao “tampon zona” između pravosuđa, javnosti i UBICE (koga mediji ne oslovljavaju tako već se češće koristi “mladić”, “optuženi”, romantizirani “beogradski davitelj”) pri čemu se intenzivno radi na kreiranju atmosfere u kojoj će se pronaći opravdanje za njegov postupak i svaliti krivica na osobu koja je zaista žrtva. Poručuje se da je ona bila loša žena koja ga je prosto naterala da je ubije, i njemu je sad žao i teško jer nije on u stvari bio kriv.

Dakle, ukoliko je “Обавеза новинара је да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије.” Onda nijedno merilo u ovom slučaju nije ispunjeno i smatram da vi, kao odgovorno telo, treba da reagujete po tom pitanju.

I drugo pravilo kodeksa je narušeno: “Право је медија да имају различите уређивачке концепте, али је обавеза новинара и уредника да праве јасну разлику између чињеница које преносе, коментара, претпоставки и нагађања.” budući da su mediji bez ikakvih sankcija prenosili razna nagađanja, sklapali sliku kao slagalicu a zatim je tako nekorektno oblikovanu slali u svet i uticali na stavove javnog menja, što se vidi u sledećim tekstovima:

http://www.nadlanu.com/pocetna/info/vesti/Brat-ubice-Ceo-studentski-dom-je-znao-koliko-su-se-voleli.a-168512.295.html

http://www.nadlanu.com/pocetna/info/vesti/Domski-drugari-Aleksandra-Sundica-Zelimo-da-kazemo-sta-je-prethodilo-quotnesrecnom-cinuquot.a-168740.295.html

U sekciji “odgovornost novinara” mogu da izdvojim bilo koje načelo jer su sva narušavana, ali: “Новинар је, пре свега, одговоран својим читаоцима, слушаоцима и гледаоцима. Ту одговорност не сме да подреди интересима других, а посебно интересима издавача, владе и других државних органа. Новинар се мора супротставити свима који крше људска права или се залажу за било коју врсту дискриминације, говор мржње и подстицање насиља.” pri čemu jasno vidimo da je serija objavljivanih tekstova upravo diskriminacija, upravo opravdanje patrijarhalnog nasilja koje se u našoj sredini posmatra kao svakodnevna stvar, što je, koliko se ja sećam (a dobro mi je pamćenje) kršenje ljudskih i građanskih prava svake građanke Srbije.

Kada se tekstovi “prevedu” i analiziraju, svedu se na sledeće: “Nisam bila dobra žena, pametna sam i lepa sam a nisam smela da budem i nisam smela da biram šta ću da radim sa svojim životom, i to što nisam htela da ga provedem sa posesivnim kompleksašem nikako nisam smela da izaberem, tako da sam radi pokajanja odlučila da stavim svoj vrat u njegove muževne, sposobne šake i da guram sve dok se ne ugušim.”

Načelo koje poručuje “Новинар је дужан да поштује и штити права и достојанство деце, жртава злочина, особа са хендикепом и других угрожених група.” je prekršeno kreiranjem iskrivljene slike o ubijenoj devojci koja je predstavljena kao promiskuitetna osoba (imala je čak 6 veza kojima je žonglirala uz pomoć pameti i lepote koji joj ni za šta drugo ni ne služe, je l’ ?) dok je “mladić” koji ju je surovo ZADAVIO, predstavljen kao “sportista, momak na mestu” koji je zapravo samo bio zaljubljen i patio je, bio u depresiji a to sve zbog NJE.

Dalje, “Новинар не сме слепо да верује извору информација. Новинар мора да води рачуна о томе да извори информација често следе своје интересе или интересе друштвених група којима припадају и прилагођавају своје исказе тим интересима.” što je direktno suprotstavljeno načinu na koji su prenete izjave njegovih prijatelja, pri čemu nigde nije objavljen komentar prijatelja S.G. budući da je ona sada mrtva i da tu više nema šta da se priča?!

Mogla bih da vam pronađem primer za kršenje svakog pravila kodeksa, ali verujem da ne bi trebalo da radim VAŠ posao, i da je ovo dovoljno da razumete u čemu je problem.

Sa istim pitanjem sam se obratila i NUNS-u u vezi sa člancima sa portala telegraf.rs, prilažem print screen, ali sam dobila nezadovoljavajući odgovor koji je samo dodatno istakao impotentnost institucije koja postoji upravo da bi sprečavala ovakvu zloupotrebu medija. Ukratko, dobila sam pejstovan unapred pripremljen “PR sataraš” za spiranje odgovornosti.

Apelujem na vas da kao nezavisno telo zaista delujete po pitanju kršenja novinarskog kodeksa koji se dešava svakodnevno na web portalima koji imaju mnogo veći uticaj na mlade generacije (pripadnike istih generacija koji se međusobno ubijaju “zbog strasti”) nego štampani mediji.

—————————————————————————————————————————–

February 22, 2013 at 3:11pm

Poštovana gospodjice Milanović,
Žao mi je što je moj odgovor izazvao toliko gneva. Bez ikakve želje da polemišem sa Vašim stavovima i još manje da se “krijem” iza formalnosti, podsećam Vas da je Savet za štampu samoregulatorno telo u kojem je članstvo dobrovljno. Formiran je upravo zato što smo shvatili da unutar naše profesije mnogo toga nije dobro i mora da se promeni. Počeli smo sa vrlo ograničenim nadležnostima da bismo uopšte privoleli izdavače najvećih medija da prihvate Savet. Mi, za razliku od, recimo, RRA, nemamo iza sebe državu, pa ni mehanizme koji bi nam omogućili da medijima naredimo kako će se ponašati ili da ih npr. novčano kaznimo za kršenje Kodeksa, što Vam je, pretpostavljam, poznato.
Za godinu dana, koliko radimo, shvatili smo da moramo da promenimo dosta toga da bismo bili efikasniji i zato smo i pokrenuli izmene Statuta koje sam Vam pomenula, koje će nam omogućiti da razmatramo i žalbe na internet portale, ali i da izričemo opomene medijima koji ne prihvataju nadležnost Saveta. Svesni smo da je sve to još daleko od dovoljnog da se nešto bitno promeni u načinu pisanja naših medija, ali pokušajte da shvatite da ovakvi Saveti u razvijenim evropskim zemljama postoje gotovo stotinu godina, a ipak nisu rešili mnoga etička pitanja.
Što se tiče pravila da podnosilac žalbe mora biti lično oštećen (ili da ima saglasnost onoga ko jeste), na njemu, koliko je meni poznato, insistiraju sva samoregulatorna tela u Evropi, a citiraću Vam deo iz OEBS-ovih smernica za samoregulaciju u medijima:

“Može biti opasno pokretati istragu ako sami akteri članka ili priloga
nisu uložili pritužbu. Ljudi imaju apsolutno pravo da ne pokreću tužbu,
iz bilo kojeg razloga. Samoregulatorna tela zato dolaze u opasnost da
pokretanjem istrage bez pristanka oštećene strane naruše njegovu/njenu
privatnost koju garantuje legislativa o ljudskim pravima.
Pored toga, često je nemoguće da bilo ko izuzev onih na koje se informacija
odnosi zna kako je nastao naizgled uvredljiv članak ili prilog; to se moglo
desiti i uz punu saradnju sa naizgled oštećenom stranom. Samoregulatorno
telo koje se bavi medijacijom ne može znati šta bi za tu konkretnu osobu
bilo odgovarajuće rešenje ako ona sama na podnese tužbu. A za one od
kojih se očekuje presuda bilo bi teško da steknu kompletnu sliku situacije
bez gledišta jednog od centralnih aktera”.
Unapred se izvinjavam što ni ovim odgovorom nećete biti zadovoljni.
S poštovanjem,
Gordana Novaković

Poštovana Gordana Novaković,

Mislim da ste pogrešili – nije Vaš odgovor izazvao bes jer svakako nemate Vi kao sekretarka Saveta za štampu moć da jednim mejlom menjate realnost, tako da kao što napisah u prethodnom mejlu, nije upućeno lično Vama, niti je u pitanju bes, kako ga Vi nazivate.

U pitanju je građansko nezadovoljstvo time što institucije ne rade posao koji bi trebalo, što se i Vi i svi ostali upravo krijete iza nefunkcionalnih zakona koji se u odnosu na rast interneta i njegovog uticaja, presporo menjaju, što nezavisnim ili državnim institucijama, služi poput antibakterijskog sapuna za pranje ruku od odgovornosti.

Nemam primedbu na na odgovor koji ste mi poslali i potpuno mi je jasno da je ta oblast zakonski loše regulisana kao i da Savet za štampu kao mlada institucija ne može da ide protiv toga, niti da pokreće tužbu koju nije podneo neko ko je direktno oštećen.

Ali, koliko vidim ne postoje ograničenja kada se radi o prisutnosti Saveta za štampu u javnosti, promovisanju vaših ciljeva i ukazivanja da postoji mogućnost da se građani ili građanke žale? Ne vidim zabranu da Savet kao nezavisno telo javno ukaže na nekorektnosti i na to da objavljeni sadržaji nisu u skladu sa zakonom o javnom informisanju?

Iako sam svesna da Savet nije u obavezi da reaguje na bilo koji način, verujem da bi trebalo da bude bez obzira na prihvatanje njegove nadležnosti od strane medija, koje tek treba da osvoji.

Zar nije uloga tela kao što je Savet za štampu upravo pokretanje dijaloga umesto slanja nezadovoljavajućih odgovora onima koji očekuju reakciju?

Unapred se zahvaljujem što mi nećete odgovoriti na ovaj mejl.

—————————————————————————————————————————-

February 22, 2013 at 12:01pm

Poštovana gospodjo Milanović,

Primili smo Vašu žalbu na tekstove objavljene na portalima “Telegraf.rs” i Nadlanu.com”. Na žalost, u nadležnosti Saveta za štampu nisu on-line mediji, tako da naša Komisija za žalbe ne može da odlučuje o tome da li je u ovim slučajevima prekršen Kodeks novinara. Inače, očekujemo da u najskorije vreme usvojimo izmene Statuta Saveta koje bi nam omogućile da izričemo javne opomene i ovakvim medijima koji nisu prihvatili nadležnost Saveta za štampu. Kao što sam već rekla, to za sada nije moguće.
Mada to u ovom slučaju nije ni važno, skrećem Vam pažnju i da iz Vaše žalbe takođe nije jasno na koji način ste Vi oštećeni objavljenim tekstovima. Prema našim pravilima, koja se neće promeniti ni donošenjem novog Statuta, podnosilac žalbe mora biti neko ko je direktno pogodjen objavljenim sadržajem. Pretpostavljam da ste u srodstvu sa ubijenom devojkom, tako da je trebalo da to navedete.
Žao mi je što ovoga puta ne mogu više da Vam pomognem. Hvala na poverenju koje ste ukazali Savetu za štampu.
S poštovanjem,
Gordana Novaković,
generalni sekretar Saveta za štampu

Poštovana,

Hvala Vam na brzom odgovoru, ali na žalost baš je onakav kakav sam očekivala. Internet je kao medij sve prisutniji u poslednjih nekoliko godina i može se reći da veliki stanovništva informacije nalazi upravo na internetu, tačnije na portalima i generatorima vesti budući da je lako, brzo i besplatno.

Ukažite mi na grešku ako je pravim, ali institucije poput Saveta za štampu ili UNS-a i NUNS-a, bi trebalo da ispunjavaju svoju svrhu tako što će zaista delovati, ispravljati, opominjati i na kraju, ukoliko je potrebno, zahtevati menjanje domena svoje nadležnosti kako bi bili što efikasniji, zar ne?

Zar to ne bi trebalo da budu institucije kojima svaki građanin i građanka mogu i treba da se obrate ukoliko primete nekorektno ponašanje, kršenje novinarskog kodeksa i nepostojanje tračka etike prilikom prenošenja vesti o određenim događajima?

Moram da naglasim da nisam u srodstvu ni sa S.G. ni sa A.Š. i da nisam imala nameru da uvredim ili prikažem u negativnom svetlu bilo koga od njih, niti da je ovaj slučaj jedini koji je problem, već sam poslala taj primer kao aktuelan i dosta propraćen od strane javnosti. Istina je da internet mediji, od kojih nadležni tako vispreno “peru ruke”, pretvaraju svirepa ubistva i nesreće u click generatore koji im dižu posetu i cene reklama na sajtovima.

Pre nego što Vam ukažem na to kako sam ja lično oštećena ovakvim tekstovima želela bih da postavim pitanje da li građanska prava i odgovornosti dolaze isključivo sa krvnim srodstvom?

Da li treba da budem u rodu sa kandidatima za predsednika kako bih imala pravo da glasam na izborima?

Verovala sam da moje pravo da se žalim, izrazim stav ili podržim nešto dolazi uz matični broj i činjenicu da mi Ustav republike Srbije sve to garantuje, tako da mi nije jasno zašto ne mogu da podnesem žalbu ukoliko nemam dokaz da to pravo imam “po babu i po stričevima”?

Nije mi namera da na bilo koji način “napadam” pravila niti Vas lično, nemojte da me shvatite tako, samo pokušavam da razumem kako se tako lako dozvoljava kršenje skoro svake tačke novinarskog kodeksa i kako je moguće da digitalni mediji kojih je toliko i svakim danom sve više, ne potpadaju pod nadležnost institucija koje su zadužene za medije?

To što se novinarski tekstovi ne nalaze u analognoj formi, to ne umanjuje njihovu snagu i značaj i broj osoba koji su ih pročitale, ali zato potpuno eliminišu nadležnost institucija što i jeste glavni problem – na internetu svako radi ono šta hoće i pod “novinarstvo” se svrstava mnogo toga što nije ni blizu novinarskoj profesiji.

Takođe, na sajtu Saveta za štampu piše sledeće:

ПРЕДМЕТ ЖАЛБЕ МОГУ БИТИ:
текстови и фотографије у дневној и периодичној штампи
текстови и фотографије на веб сајтовима новина и магазина
аудио записи на веб сајтовима новина и часописа
писма читалаца
pa Vas zato molim da mi odgovorite kako to da portali nisu u vašoj nadležnosti? Tako što nisu zvanični sajtovi štampanih medija već samo prenose tekstove sa njih? Zgodna birokratska rupica.

Zbog toga prilažem tekst sa zvanične internet prezentacije dnevnih novina “Blic”, a koji je preneo portal nadlanu.com, tako da Vam to možda otvori prostor za reakciju.

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/368026/Brat-ubice-Mnogo-su-se-voleli-i-razmenjivali-po-200-poruka-ali-su-bili-ljubomorni
http://www.nadlanu.com/pocetna/info/vesti/Brat-ubice-Ceo-studentski-dom-je-znao-koliko-su-se-voleli.a-168512.295.html

Takođe, dodajem i vest sa sajta dnevnih novina “24 sata” koje imaju svoje štapmano izdanje:

http://www.24sata.rs/vesti/beograd/vest/davitelj-pred-hapsenje-hteo-da-skoci-sa-krova/76453.phtml

Na osnovu Vašeg odgovora, zaključujem da Savet za štampu ne bi uradio ništa u bilo kom slučaju.

Slučaj 1: Da sam u srodstvu sa S.G. ili A.Š. i da na taj način ostvarujem pravo (kao putovanje na more kad se ne plaća za najmlađe dete) da se žalim na nekorektno izveštavanje o slučaju, Savet ipak ne bi mogao da deluje budući da su u pitanju internet mediji.
Slučaj 2: Ako biste promenili statut i na taj način ostvarili mogućnost da kritikujete i javno opominjete medije na internetu, ne biste to uradili jer nisam u krvnom srodstvu sa S.G. i A. Š.

Verujem da Vam ovo objašnjava kako sam ja lično pogođena ovom situacijom – tako što se dozvoljava kršenje novinarske etike i kodeksa, tako što se od hronike pravi senzacionalistička kategorija koja privlači radoznale oči i uši i što se na taj način kreira prostor u kome se povrh iščuđavanja i zaprešašćenja javnosti, stvara medijska tampon zona koja nudi “valjane razloge” i opravdanja za takav čin, što dalje kreira “trend” sličnih događaja kakve ste, sigurna sam, i sami ispratili u poslednjih nekoliko meseci.

Pogođena sam neobjektivnim izveštavanjem medija o ovom slučaju, jer kao što sam već navela, slučaj je propraćen jednostrano uz previše iznetih ličnih detalja iz života S.G. i A.Š. koji ni na koji način ne doprinose stepenu informisanosti koji treba da se ponudi čitalaštvu, već samo kreiraju pompu i donose zadovoljstvo web urednicima kada pogledaju statistike sajta.

Da li verujete da je korektno objaviti čitavu GALERIJU fotografija A.Š. optuženog za ubistvo uz naslov “Pogledajte, ovo je beogradski davitelj” ili pisati kako je S.G. “imala šest momaka i bila promiskuitetna”?
Da li je to zaista neophodna količina informacija? Da li je potrebno da javnost bude upoznata sa svakim detaljem ubistva pri čemu se na razne načine podriva dostojanstvo svih koji su učestvovali u događaju?

Nije.

Ja sam lično oštećena tako što Savet i ostale institucije kojima je posao da prate i sankcionišu ovakve medijske prestupe ne radi ništa po tom pitanju, što čekate izmene, dopune i revizije koje nikako da stignu, a i kad stignu ispostave se neupotrebljivim, što boravimo u medijskom okruženju koje je nekorektno, izdeformisano i koje stavove javnog mnenja oblikuje bez trunčice etike poručujući da na kraju krajeva i nije tako strašno ubiti ako neko/neka zasluži.

I meni je zaista žao što zbog pravila nemate mogućnost da delujete kad treba i što nemate moje poverenje.

S’ poštovanjem,
(gospođica) Ana Milanović

p.s.

Ne nameravam da ovo “teram” kao slučaj rodne diskriminacije (iako u mnogome to jeste) budući da su u ovom konkretnom primeru prekršena prava obe strane. Istina je da je ovaj slučaj doprineo uvećavanju i onako velikog problema rodne neravnopravnosti, ali kao što rekoh ne želim da koristim tuđu nesreću radi potvrđivanja svojih stavova jer verujem da bi to bilo jednako nekorektno kao i tekstovi sa portala.

Ne želim da zajedno sa medijima kreiram hajp o ovom slučaju, tako da će ovo biti poslednja objava vezana za slučaj S.G. i A.Š. Takođe, ovo nije pristrasna niti maliciozna hajka na portale, već je bar kako ja verujem, sasvim normalna kritička reakcija usmerena na problem.

Ovom prilikom dodajem još neke linkove za sporne tekstove koji nisu samo sa portala telegraf.rs i nadlanu.com kao dokaz da su svi jednako odvratni i pre nego što biste možda želeli da me isprozivate jer sam nekog propustila, predlažem da ako imate problem što neki sajtovi nisu na ovoj listi, SAMI prevrnete internet i pronađete ih.

Evo, dragi telegrafe.rs i nadlanu.com – niste sami!

http://www.vesti-online.com/Vesti/Hronika/293137/Beogradski-davitelj-bi-mogao-da-ostane-nepokretan

http://www.smedia.rs/vesti/vest/108077/

http://www.smedia.rs/vesti/vest/107923/

http://www.alo.rs/vesti/hronika/mrtvu-sam-je-cesljao/11369

http://www.alo.rs/vesti/hronika/udavio-devojku-pa-javio-majci-i-bratu-da-ih-voli/11204

http://www.alo.rs/vesti/hronika/davitelj-pokusao-sam-da-ozivim-stelu/11259

http://www.pravda.rs/2013/02/13/zlocin-u-medakovicu-mladic-zadavio-devojku-zbog-patoloske-ljubomore/

600527_331788076947595_1530040743_n

Ana Milanović

Originalne prepiske se nalaze ovde:

1. Pismo Savetu za štampu povodom izveštavanja o slučaju ubistva Stele Gundelj

2. Savet za štampu: “Gospođice Milanović, žao nam je što ste besni, ali jebite se”

3. Odgovor Saveta za štampu: “Moramo da ti izvadimo krv pre nego što uradimo bilo šta”

 

Otvoreno pismo Facebooku

Ovo pismo prevedeno je sa sajta “Woman action media“. “Žene sa Interneta” se pridružuju globalnoj inicijativi za promenu Facebook politike prema prikazivanju rodno zasnovanog nasilja na Facebooku.

21. maj 2013.

Otvoreno pismo Facebooku
Mi, dole potpisane, ovim putem zahtevamo brzu, sveobuhvatnu i efikasnu akciju za rešavanje načina na koji su silovanje i porodično nasilje predstavljeni na Facebooku. Konkretno, pozivamo Facebook da preduzme tri akcije:
Prepoznajte govor koji trivijalizuje ili veliča nasilje nad ženama i devojkama kao govor mržnje i obavežite se da nećete tolerisati ovaj sadržaj.
Sprovedite efikasnu obuku moderatora kako bi mogli da prepoznaju i uklone rodno zasnovan govor mržnje.
Sprovedite efikasnu obuku moderatora kako bi shvatili da zlostavljanje na Internetu ne utiče na žene i muškarce na isti način, delom zbog pandemije nasilja nad ženama u stvarnom svetu.
U tu svrhu, pozivamo korisnike Facebooka da kontaktiraju oglašivače čiji se oglasi na Facebook-u pojavljuju pored sadržaja koji poziva na nasilje prema ženama, da zamole ove kompanije da se povuku od oglašavanja na Facebook-u, sve dok ne preduzmete gore navedene mere da se zabrani rodno zasnovani govor mržnje na vašem sajtu. (Mi ćemo podizati svest i kontaktirati oglašivače na Tviteru koristeći haštag #FBrape.)

947083_329266307199772_1076182524_n

Konkretno, to se odnosi na grupe, stranice i slike koji izričito tolerišu ili podstiču silovanje ili nasilje u porodici, ili ukazuju da je to nešto čemu treba da se smejemo ili čime treba da se hvalimo. Na Facebooku se trenutno nalaze ovakve problematične stranice: “Šutni kurve u letu u matericu”, “Šutni svoju devojku u picu jer neće da ti napravi sendvič”, “Nasilno silovanje tvoje prijateljice samo radi zabave”, “Silovanje svoje devojke” i mnoge, mnoge druge. Slike koje se pojavljuju na Facebooku uključuju fotografije pretučenih žena, žena u modricama, vezanih, drogiranih, i žena koje krvare, sa naslovima kao što su “Ova kučka nije znala kada treba da umukne” i “Sledeći put nemoj da zatrudniš.”

575547_329273040532432_1237826128_n

Оvе strаnicе i fоtоgrаfiје su оdоbrеnе оd strаnе vаših mоdеrаtоrа, dоk rеdоvnо uklаnjаnjаtе sаdržаје kао štо su fоtоgrаfiје žena dok doje, žеna koje su imale mаstеktоmiјu i umеtničkе prеdstаvе žеnskоg tеlа. Pоrеd tоgа, žеnski pоlitički gоvоr kојi uklјučuје kоrišćеnjе ženskih tеlа nа nе-sеksuаlni nаčin rаdi prоtеstа, rеdоvnо se zabranjuje kао pоrnоgrаfski, dоk je pоrnоgrаfski sаdržај – zаbrаnjеn vаšim smеrnicаmа – ostavljen. Čini sе dа Fаcеbооk smаtrа dа је nаsilје nаd žеnаmа mаnjе uvrеdlјivо оd nеnаsilnih snimаkа žеnskih tеlа, а dа је јеdinо prihvаtlјivо prеdstаvlјаnjе žеnskе gоlоtinjе оnо u kојеm sе žеnе pојаvlјuјu kао sеksuаlni оbјеkti ili žrtvе zlоstаvlјаnjа. Vаšа uоbičајеnа prаksа dоzvоlјаvаnjа оvаkvоg sаdržаја dоdаvаnjеm оznаkе zа оdricаnje оdgоvоrnоsti [humоr] za izrеčеni sаdržај, bukvаlnо trеtirа nаsilје usmereno ka žеnama kао šаlu.
Poslednja globalna procena kampanje Ujedinjenih nacija “Reci NE nasilju” navodi da je procenat žena i devojaka koje su iskusile nasilje u svojim životima porastao do nepodnošljivih 70%. U svetu u kojem će mnoge devojke i žene tokom svog života biti silovane ili pretučene, time što omogućavate deljenje ovih sadržaja o silovanju i premlaćivanju žena, time što omogućavate likovanje i sprdanje s tim, doprinosite normalizaciji porodičnog i seksualnog nasilja, i doprinosite stvaranju atmosfere u kojoj postoji veća verovatnoća da će počinioci verovati da će proći nekažnjeno, a žrtvama se saopštava da neće biti ozbiljno shvaćene ukoliko nasilje prijave.
Prema britanskoj Home Office anketi, jedna od pet osoba smatra da je prihvatljivo u nekim okolnostima ošamariti svoju ženu ili devojku, samo zato što je odevena u seksi ili otkrivajuću odeću u javnosti. Pored toga, 36% misli da ženu treba smatrati u potpunosti ili delimično odgovornom ako je silovana u pijanom stanju. Takvi stavovi se delom oblikuju i od strane enormno uticajnih društvenih platforma kao što je Facebook, i doprinose okrivljivanju žrtve i normalizaciji nasilja nad žena.
Iako vi, u svojoj usko definisanoj odbrani slobode govora, tvrdite da ne dovodite u pitanje norme niti da cenzurišete govor, Facebook je ipak ustanovio procedure, uslove korišćenja i smernice koje tumači i sprovodi. Facebook zabranjuje govor mržnje i vaši moderatori se svakog dana bave sadržajem koji je nasilno rasistički, homofobičan, islamofobičan i antisemitski. Vaše odbijanje da se na sličan način pozabavite rodno zasnovanim govorom mržnje marginalizuje devojke i žene, marginalizuje ženska iskustva i probleme, a doprinosi nasilju nad ženama. Facebook je ogromna društvena mreža sa više od milijardu korisnika širom sveta, što vaš sajt čini izuzetno uticajnim u oblikovanju društvenih i kulturnih normi i ponašanja.
Odgovor Facebooka na hiljade žalbi i poziva da se pozabavi ovim pitanjima do sada nije bio adekvatan. Facebook nije izdao saopštenje za javnost u vezi sa ovim problemom, nije odgovorio zainteresovanim korisnicima, niti je primenio politike koje će poboljšati situaciju. Takođe ste postupali nedosledno u odnosu na vaše politike o zabrani fotografija, u mnogim slučajevima odbijajući da uklonite fotografije uvredljive za žrtve silovanja i nasilja u porodici kada su one prijavljene od strane članova javnosti, već ste ih brisali tek nakon što ih novinari pomenu u člancima, što šalje jaku poruku da ste više zabrinuti za zaštitu sopstvenog ugleda nego za vršenje sistemske promene i zauzimanje jasnog i javnog stava protiv opasnog tolerisanja silovanja i nasilja u porodici.
U svetu u kome su na stotine hiljada žena svakodnevno trpe nasilje i gde je partnersko nasilje i dalje jedan od vodećih uzroka smrtnosti za žene širom sveta, nije moguće sedeti sa strane. Pozivamo Facebook da donese jedinu odgovornu odluku i preduzme brzu, jasnu akciju po ovom pitanju, i da svoju politiku o silovanju i porodičnom nasilju dovede u sklad sa sopstvenim ciljevima i smernicama moderisanja.
S poštovanjem,

Laura Bates, The Everyday Sexism Project
Soraya Chemaly, Writer and Activist
Jaclyn Friedman, Women, Action & the Media (WAM!)
AisFor
Angel Band Project
Adios Barbie
Advocates for Youth
Anne Munch Consulting, Inc.
AmazingWomenRock.com
Arts Against Abuse
Association for Progressive Communications Women’s Rights Programme
Australian Women Against Violence Alliance (AWAVA)
Black Feminists
The Body is Not An Apology
Breakthrough
Caleb’s Hope
Canadian Network of Women’s Shelters & Transition Houses
Canadian Women’s Foundation
Care2.com
Catharsis Productions
Centre For Child Honouring
Chicago Alliance Against Sexual Exploitation
Collective Action for Safe Spaces
Collective Administrators of Rapebook
Collective Shout
Cornershop Creative
CounterQuo
Dansk Kvindesamfund
Dear Facebook
Destroy the Joint
End Violence Against Women Coalition
Equality Now
The EQUALS Coalition
Every Girl Matters
FAAN Mail
The Fawcett Society
Fem 2.0
Femina Invicta
Feminist Peace Network
Feminist and Women’s Studies Association
The Feminist Wire
FORCE: Upsetting Rape Culture
A Girl’s Guide to Taking Over the World
Girls’ Globe
Guerilla Feminism
Hardy Girls, Healthy Women
Hollaback!
Illinois Coalition Against Sexual Assault
International Council of Jewish Women
Jackson Katz, PhD., Co-Founder and Director, Mentors in Violence Prevention
Je Suis Féministe
Lauren Wolfe, Director of WMC’s Women Under Siege
Leave No Girl Behind International
The Line Campaign
Make Me a Sammich
Making Herstory
Media Equity Collaborative
MissRepresentation.org
Ms. Magazine
National Council of Women’s Organizations
New Moon Girls
No Hate Speech Movement
No More Page 3
O Clítoris da Razão
Object
Our Bodies, Ourselves
Oregon Foundation for Reproductive Health
The Pixel Project
Powered By Girl
Radical Daughters: Young Women for Liberation
Rape Victim Advocates
The Red Hood Project
RH Reality Check
Role/Reboot
Sanctuary for Families
SEASN (Solidarity, Equity & Activist Support Network)
Secular Woman
Sheryl Sandberg “Lean In” and Remove Misogyny from Facebook
The Sin City Siren
Social Media Week
SPARK Movement
Stop Street Harassment
Take Back the Tech!
Tech LadyMafia
Time To Tell
Unite Women NY
UniteWomen.org
The Uprising of Women in the Arab World
Vagenda Magazine
Vancouver Rape Relief & Women’s Shelter
V-Day
The Voices and Faces Project
White Ribbon Campaign
Women In Media & News (WIMN)
Women Inspire Network
Women on the Edge Foundation
Women Online/The Mission List
Women’s Aid Federation Northern Ireland
The Women’s Media Center
Women’s Networking Hub
The Women’s Room
Women’s Views on News
World Wide Women
YWCA Canada
YWCA Moncton
YWCA Toronto
Žene sa Interneta