Feminizam i kako ga steći

 

feminizam_1920x1200

Feminizam i kako ga steći

Prenosimo vam odlomak iz knjige Đurđe Knežević  “Feminizam i kako ga steći”, izdate u Zagrebu (Fraktura 2010)

Upitate li neku našu poslovno uspješnu mladu ženu, recimo oko tridesetih i poviše, potom istaknutu političarku ili pak vrlo mladu ambicioznu, društveno angažiranu ženu, primjerice studenticu humanističkih znanosti, jesu li one feministkinje, u najvećem broju slučajeva dobit ćete vehementan odgovor “Ne!”. Čak je vrlo izvjesno da će tijekom razgovora, ili javnog nastupa, bilo koja od njih nastojati i više no jednom istaknuti da ona NIJE feministkinja.

Biti feministkinja, od silaska feminizma u naše krajeve pred gotovo pola stoljeća, nikada nije bilo prestižno. Ako se identificiraš kao feministkinja, uglavnom se podrazumijevalo da ti nešto nedostaje – muž, dijete, kotačić u glavi, ljepota i pristalost, a i seksualna orijentacija bi mogla biti pogrešna. Kako tada, tako i danas; pa ipak, je li doista sve posve isto, tada i danas?

Ako su i u ono vrijeme žene uglavnom odgovarale da nisu feministkinje, bilo je to u manjoj mjeri distanciranje od onih zahtjeva i (nekih) stavova koje su zastupale tadašnje feministkinje. Istina, niti do danas lista  zahtjeva/problema/stavovanije se bitno promijenila: na njoj su uvijek iznova ugrožena reproduktivna prava žena, zahtjevi za jednake plaće za jednaka radna mjesta, kao i jednake šanse za zapošljavanje, zahtjevi za izjednačenu političku participaciju, jednake šanse u obrazovanju i napredovanju na društvenoj ljestvici, zaštita od svih vrsta nasilja u obitelji i uopće društvu, i slično. U stvari, distanciranje od feminizma mnogo se više odnosilo na sliku koja je u društvu stvorena o feministkinjama kao “agresivnim” ženama (muškaračama -rekao bi naš narod), koje bi se petljale u “muške” poslove, koje bi upravljale poduzećima i automobilima, bavile se sportom, pa čak, zamislite, inogometom, ženama koje ostavljaju muževe i žive same, pa same i djecu imaju, ašto je još strašnije, ponekad niti nemaju, ili ih ne žele ni imati. Ženama koje, dapače, govore o seksualnim slobodama, a i homoseksualnost im nije nešto odbojno.

Ako pogledamo ona naša tri modela žena s početka teksta, poslovna žena, kako i sam naziv upućuje, zasigurno samostalno vodi neko poduzeće ili je važna menadžerica, ima veću plaću nego mnoge kolege, lako je zamisliti da je neudata, ali i ne u celibatu, da vozi auto, skija, igra tenis i hrani se u restoranima, izlazi sama ili udruštvu s prijateljicama. Moguće je također da ima i najboljeg prijatelja homoseksualca, a ako i ne, vjerojatno nema ništa protiv. Praktički smo opisali model koji ponajbolje nudi veoma popularna američka tv serija Seks i grad.

Slično će biti i s istaknutom političarkom, koja osim što se bavi politikom, sigurno zastupa i stav da žene moraju biti jednako plaćene za isti rad, također da trebaju bitij ednako zastupljene u političkom životu, naći će se među njima i neudate, pa i samohrane majke prema vlastitom izboru (a ne stoga što ih je ostavio neki muž). One s desne, konzervativnije strane u nekim će drugim pitanjima, kao što su reproduktivna prava, homoseksualnost, brak… zadržati patrijarhalnije stavove. Ali po svim ostalim pitanjima, osobito glede nasilja nad ženama (obiteljskog isvakog drugog) misle isto što i sve ostale, svih političkih boja i opcija. Ponekad čak idu i malo (nedopustivo) dalje, pa nam je prisjetiti se Ruže Tomašić, agilne (sada već bivše) članice Hrvatske stranke prava, koja je kolegu saborskog zastupnika, nakon što joj je dobacio nemoralnu ponudu, složila znalačkim udarcem šake na sveto tlo Hrvatskog sabora.

I treća u nizu, mlada i angažirana žena, djevojka, obuhvatit će, naravno, sve to i po svoj prilici još radikalnije od prethodnih dvaju primjera. Ona će po svoj prilici i u najboljoj volji optirati za queer identifikaciju ili nešto što će upućivati na post-feminizam, nešto što se drugačije zove, samo ne feminizam. Dakako, i žene u toj kategoriji će na pitanje da li su feministkinje (uglavnom) odgovoriti niječno, iako je praktički sve što je feminizam zahtijevao obuhvaćeno njihovim osobnim ponašanjem, prihvaćeno, a često i provedeno. Rekli bismo, žive vrlo feministički, ali se ne identificiraju kao feministkinje. Iz neke vrste svijesti o tome vjerojatno i proizlazi vehemencija u poricanju svake veze s feminizmom. To je slično kao i s latentnim homoseksualcima koji su najgori mačisti i najveći, često i agresivni homofobi.

Pitanje o tome svodi se na dvije jednostavne suprotstavljene mogućnosti: ili nešto ne štima s tim današnjim ženama, ili nešto ne štima s feminizmom danas.

Već od početka 90-tih događa se svojevrsna prekretnica samokritike u feminističkoj teoriji, pri čemu se interesi premještaju, s jedne strane, prema središtima moći (država, patrijarhalnost, pravo), a s druge strane (osobito s radovima Judith Butler) prema tijelu i subjektu kao fokusu feminističkog interesa. Onaj dio feminističkog interesa koji je svoje razloge i motive crpio iz tema što su bile centralne pri povijesnom formiranju feminističkog pokreta, a radi se upravo o ranije spominjanim temama i problemima nasilja, jednakih plaća…, ukratko, osnovnih osobnih i građanskih prava, bez obzira na činjenicu da ti problemi ni blizu nisu riješeni, doživio je da su te feminističke vrijednosti i zahtjevi prihvaćeni u društvu. Lista zahtjeva koju su feministkinje ranije postavile prihvaćena je i dapače stavljena na društvena agenda, feminističke vrijednosti su prihvaćene u sklopu institucija, prava, obrazovanja, zapošljavanja, medija, i u tom smislu, feminizam je ako ne priznat, a onda u najmanju ruku uzet u obzir. Neke ga autorice, kao primjerice Angela McRobbie (vrijedi pročitati njezin tekst “Post-feminism and popular culture – Bridget Jones and the new gender regime“), nazivaju “popularnim feminizmom“. Tako suženih interesa, feminizam funkcionira sasvim dobro i kao estradni proizvod, s njegovim se stavovima i zahtjevima lako identificira vrlo širok i raznolik krug ljudi, opće je prihvatljiv i stoga, dodali bismo, kao ideja nerazlučiv od, uzmimo, naprednijih socijalnih zahtjeva i u osnovi neškodljiv. Čak je i konzervativna katolička crkva preuzela neke od feminističkih postulata.

Otkud onda nelagoda i odbijanje identifikacije s feminizmom upravo u onih koje usvojim osobnim životnim stavovima i praksama provode feminističke zasade? S jedne strane, nevoljkost pa i strah od identifikacije s pojmom “feminizam” proizlazi iz nelagode vezane uz neke od tradicionalnih feminističkih zahtjeva i praksa. Prije svega, riječ je o prvotnoj pobuni protiv seksualnog iskorištavanja žena putem komercijalne proizvodnje seksualne prezentacije žene, pobuni koja se u radikalnijoj formi manifestirala kroz odbacivanje kozmetičke industrije, one koja podupire mit o ljepoti; ostalo je upamćenju spaljivanje grudnjaka kao simbola sputavanja žene i prilagođavanja ukusu muškaraca, prestalo se otklanjati dlake s nogu i ispod pazuha. To danas jednostavno nije “cool” i žene, osobito urbane, mlade, ne žele ostati izvan tog generacijskog pojma, to jest, žele biti “cool”. McRobbie o tome kaže: “Nekritički odnos spram dominantne komercijalne proizvodnje seksualne prezentacije koja razvija aktivno neprijateljstvo naspram pretpostavljenih feminističkih pozicija iz prošlosti, u cilju poticanja novog režima seksualnih značenja temeljenih na ženskoj suglasnosti, jednakosti, sudjelovanju i zadovoljstvu slobodnom od politike…”. O tome svjedočimo dnevno; primjerice, nedavno jedna mlada i perspektivna glumica kaže kako svemu nekako može odoljeti, ali morala je neki dan otići u dućan i kupiti torbicu, jer, kaže, “Kaj mogu, žensko sam“. Što bismo tek čuli da je u pitanju bilo kupovanje cipelica Manolo Blahnik, onakvih kakve nosi Carrie iz serije Seks i grad?  Jer naravno, potome je usađeno u prirodi, krvi, venama i arterijama da se ne može odoljet i torbici kao simboličnom ženskom rekvizitu, i to ne zbog torbice same, već stoga što je osoba koja je u iskušenju – žena, odnosno takvom se ‘mora’ potvrditi upostojećem kodnom sistemu.

Ne možemo zamisliti da takvo nešto kaže prilikom kupovanja, recimo, paste za zube ili za cipele. Ili, jedna druga javna persona, mlada pjevačica, znamenita po osebujnoj dekoraciji u svojoj javnoj prezentaciji, kaže da je čak moguće da se na nekoj javnoj manifestaciji pojavi “obučena u majicu i traperice, nešto u čemu se nikada u javnosti ne pojavljujem“. Osoba o kojoj je riječ nikako ne može niti smije biti optužena za nekakvu žensku izdaju, ona jednostavno i pregnantno izražava ambivalenciju u kojoj su se žene zatekle. Majica i traperice su, naime, klasičan, tipičan rekvizit tradicionalnog feminizma od kojeg se nov i ženski subjekt distancira. Čemu se međutim priklanja, da ne upotrijebimo tvrđi termin “podređuje”, nije baš tako veselo kao što mogu biti vesele šarene krpice. I još jednom McRobbie: “Novi ženski subjekt je, usprkos slobodi koju ima, primoran na šutnju, na to da kritiku zadrži za sebe, sve u cilju održavanja statusa moderne i ‘cool’ osobe”.

S druge je strane feminizam sam. To jest ono što je ostalo visjeti u zraku kao poprilično ispražnjeni pojam, pa se više zapravo i ne zna što s tim. Oni kojima je svaka promjena nabolje u položaju žena, a osobito promjena njih samih, neprihvatljiva, uzimat će i nadalje pojam “feminizam” kao psovku. S druge su strane, istina u sve manjem broju, ženske grupe i/ili pojedinke koje će ga mamuzati i nakon što je već odavno prestao davati znake života, raubati njegovu negdanju, a sada kolabiralu intelektualnu viziju i ambiciju u korist, sada već u priličnoj mjeri, uskogrupnih ili osobnih interesa, što se dakako u društvu (čak i ovom našem) već uvelikoj mjeri prepoznaje. Kako piše Zygmunt Bauman, “Feminizam danas dijeli zajednički osjećaj društvene anomije, nedostatak vizije i ambicije. … Onu stvari ne teži fundamentalno novim konceptima društva izvan kapitalizma. Naprotiv, ostaje, i time ih podržava, uz stare (zapadne) institucije – ‘tri svete stvari’ – parlamentarnu demokraciju, vladavinu prava te tržišnuekonomiju”.

Inapokon, našim trima ženama koje se odbijaju deklarirati kao feministkinjenitko nema pravo išta prigovoriti. Tražiti od njih da se tako izjašnjavaju jest ravno zahtjevu da navuku košulju od kostrijeti. Vrlo neudobna, vrlo restriktivna, i s oznakom ‘vrlo kriva‘ za onu na kojoj je.

U trenutku kada su stare ideologije i utopije iscrpljene, a i radikalizam je “out”, do daljnjega će ipak biti udobnije u šarenim krpicama i cipelicama Blahnik nego ukošulji od kostrijeti. Razlika je tek u trenutnoj udobnosti.

Advertisements

Povodom slučaja M.M.

22 Jun. 25 11.53
“Žene s Interneta” stoje uz M. M. koju mediji i brojni komentatori po društvenim mrežama i novinskim portalima besomučno i brutalno razvlače, osuđuju i napadaju, služeći se uvreženim kulturnim narativom o ženama koje prijavljuju lažna silovanja,  da li zbog slave i notornosti, da li zbog želje da napakoste muškarcima. U realnosti, pak, žene se masovno boje i stide da prijave silovanje, dobrim delom zbog opšteg nepoverenja i socijalne stigme kojima doprinosi izveštavanje kome s užasom svedočimo.

Bez ikakvog srama i elementarne ljudske pristojnosti i kršeći pravila novinarskog kodeksa novine 24 sata, Blic , Kurir, Press, Novosti, i brojni drugi mediji izveštavaju kako M. M. nije silovana, a tu tvrdnju potkrepljuju pozivanjem na lekarski pregled i na policijske izvore koji opisuju njeno nepouzdano svedočenje.

Da raščistimo: lekarskim pregledom se NE može utvrditi da žena nije silovana. To što policija, navodno, „sumnja u njenu verziju priče“, NIJE dokaz da je ona netačna.

Sem toga, silovanje je traumatično iskustvo te je sasvim logično da žrtva ne da jasnu i koherentnu izjavu o okolnostima i počiniocima zločina. Pride, zločin silovanja ne mora da uključuje primenu fizičke sile, a često uključuje druge vrste onesposobljavanja kao što su alkohol i droge koje mogu da utiču na žrtvino kasnije svedočenje. Najzad, i najvažnije, policija nipošto ne treba da svoje „sumnje“ objavljuje javnosti! Ovakvo izveštavanje, pak, jeste aktivni činilac u kreiranju atmosfere straha, stida i nemoći za žrtve silovanja kao i za sve žene. Svaka spekulacija o tome kako se zločin možda nije dogodio jeste NEHUMANA I NEPRISTOJNA.

Senazacionalističko pisanje medija o jako osetljivoj temi silovanja proizvodi sasvim konkretne i izuzetno štetne posledice po konkretnu ženu i šire društvo, a koje se mogu naslutiti po komentarima na internet stranicama pomenutih medija. Komentatori koji se pak osećaju pozvanim da se na račun ove priče sprdaju, da vređaju ovu ženu, spekulišu o njenim motivima i karakteru, te da se nad njom verbalno iživljavaju na sve moguće načine – nemaju u sebi više ni dozu ljudskosti. Patrijarhalna dehumanizacija žena u krajnjoj liniji delegitimiše svaku pretenziju na ljudskost kod onih koji u njoj aktivno učestvuju.

Prilažemo i link do priručnika Autonomnog ženskog centra sa osnovnim informacijama o užasnom zločinu silovanja i praktičnim savetima o tome kako pomoći ženama.

Solidarne sa ženama, uvek i svuda!
Žene sa Interneta

JMBG – šira slika

Umjesto nacionalnih interesa, vitalnim treba proglastiti građanske slobode: pravo na prosvjed, na medijsku slobodu, na slobodu rodnog identiteta. Ukratko, treba voditi računa o interesima javnosti, a ne o interesima pojedinaca koji su im politikom nadređeni. Dalje, građane treba osposobiti da bolje razumiju informacijske tehnologije i načine na koje ih je moguće zloupotrijebiti kako bi zlouporabu lakše mogli prepoznati na vrijeme. Julian Assange je u knjizi Cypherpunks upozorio kako je postalo suviše jednostavno i jeftino zaobići političku odgovornost i prisluškivati nekoga. Većina ljudi ne razumije složenu tehnologiju, a stvar postaje gora jer su tajnovitost i kompliciranost, kako Assange kaže, otrovan miks.

U carstvu melanholije

Protesti koji su ovih dana organizirani ispred zgrade Parlamenta BiH u Sarajevu, odličan su povod da protresemo par ozbiljnih problema o kojima regionalni mediji uporno izbjegavaju razmišljati i pisati. Na prvom je mjestu svakako jedinstveni matični broj (JMBG) koji je od 12. veljače ove godine uskraćen djeci rođenoj na prostoru Bosne i Hercegovine. JMBG se u Republici Srpskoj trenutno izdaje protuustavno i nema nikakvu pravnu vrijednosti izvan RS-a, a u Federaciji se ne izdaje ni taj fejk, privremeni.

View original post 944 more words

DIGITALNO SILOVANJE

220 Jun. 10 16.20

Ispod ove slike je parafraziran jedan od komentara koji je osvanuo ispod videa na stranici “Fejsbuk”, gde momak objašnjava kako se treba ponašati ako zateknemo pijanu devojku na kauču.

Žene s interneta, na svojoj stranici, napravile su album fotografisanih nekoliko stotina pomenutih komentara, gde uz svaki pojedini stoji i fotografija profila komentatora.

Ovako, uz njihove tvorce postavljeni komentari poslužili su mi da još jednom potvrdim koliko je mizoginija rasprostranjena u našem društvu i koliko posledice iste možemo naći svkodnevno u crnim hronikama. Ovde se neću baviti teorijom, već više statistikom komentara, njihovom psihologizacijom, vrednostima koje počivaju na stereotipima, proizvodnjom nasilja od strane istih i mogućim posedicama.

Ako pristupimo stvarima zdravorazumski, ovaj momak zaista nije imao potrebu da nam izmišlja toplu vodu. Da li je zaista tako?

Sudeći po ostalih nekoliko stotina komentara, razlog za ovakvu vrstu edukacije, zapravo, bio je nužan. Već neki put smo svedoci toga kako se zdrav razum u Srbiji i regionu tumači. Već neki put smo svedoci postojanja paralelnih diskursa, onog koji bi se mogao nazvati „srednjovekovnim“ ( a zašto ne i, kada je status žene u pitanju, i bilo koji drugi vek kao sinonim za onda kada je žena diskriminisana) i ovog novovekovnog na koji se pozivaju svi koji se pitaju šta, do vraga, više te žene hoće? Ovih nekoliko stotina komentara može da nam posluži kao veoma ozbiljna studija i statistika visokog stepena mizoginije koja JESTE naša stvarnost hteli mi to da priznamo ili ne. Dakle, odakle nama od početka godine, tako ozbiljan broj ubijenih žena od strane svojih partnera? Odakle potreba da se pravi kampanja „Jedna fotografija dnevno u najgoroj godini života?“ Kakvo je iskustvo ovog mladića sa sopstvenom okolinom kada on uopšte ima potrebu da nam objasni kako bi se trebalo ponašati prema devojci koju pijanu, bespomoćnu, u polunesvesnom stanju, zateknemo na kauču? Pa recimo, da se sve može iščitati iz priloženog, možemo da zamislimo da su drugari ovog momka svi komentatori ispod videa i da je njima upućen ovaj savet.

Ova statistika bi mogla detektovati i jednu zanimljivost, kako je mizoginija ujedinila večito razjedinjene i mržnjom zadojene republike regiona. Pomenuti album sa stranice Žene s interneta nosi veoma interesantan naziv:

Digitalno silovanje AKA Ujedinjene Republike Balkanske Mizoginije

Mnogo nas šta razjedinjuje, ali bi Jugoslavija, izgleda ponovo mogla nastati na temeljima mizoginije.

Patijarhalna matrica je u fokusu ove priče. Kakva je uloga muškarca, a kakva uloga žene, u ovom slučaju, na Balkanu. Naravno, znamo da je situacija gotovo ista ili bar slična (malo gde bolja) i u ostatku sveta, ali ovaj video i album će nam poslužiti da se pozabavimo stvarima u mizoginom mikrokosmosu našeg regiona.

Komentari koji prednjače su svakako: DA DEVOJKU TREBA IZJEBATI ili da je treba IŠAMARATI, a da je momak koji nas u ovom videu edukuje GEJ, DERPE, FEGET, PEDERČINA, PIČKICA, PAPUČAR, ČIZMA.

Pođimo od rodnih uloga. Muškarac je mačo. Mačo je onaj koji je snažan, koji je silan, pa je odatle valjda i siledžija. Onima koji takvi nisu se upućuje jasna diskriminatorna poruka da su GEJEVI, PEDERČINE, FEGETI, jednom rečju mlakonje. Dakle, pored toga što diskriminišu žene, ovi mačo-frajeri diskriminišu i homoseksualno opredeljene ljude etiketirajući ih na taj način, kao nužno slabiće i ne-muškarce. Stereotipno određena muškost dalje se brani svim silama. U njoj se stvaraju savezništva. Oni koji se ne uklapaju, biće odbačeni, ismejani, etiketirani:

Pa momku u videu poručuju:

  • Alen, privatnik: „Pederčina je najverovatnije.“

·         Bernard, srednjoškolac iz Makedonije: „You fucking gay, fucking homo, fuck you. That’s not the way.“

·         Novica nam iz kabrioleta maše: „Kakav peder.“

·         Stiven iz Pule, koji radi za Nutelu kaže: „Pederrr.“

·         Matej, srednjoškolac iz Osijeka: „Fegg.

·         Boris, srednjoškolac iz Beograda: „Fake and gay.“

·         Dalibor iz Banja Luke u pomoć poziva i majku: „Joj pedera majko moja.“

Koja je stereotipna uloga pravog muškarca? Njemu je dozvoljena svaka demonstracija sile u cilju da sačuva svoj status muškarčine.  Tako da onom muškarcu koji je brižan upućuje se jasna poruka. Brižan si, pa ti sigurno nisi muško. Ti si papučar.

Tako se momku iz videa koji brižno pokriva devojku poručuje:

·         Dino, iz Sarajeva koji je na mirovnim i bezbedonosnim studijama kaže: „Papučar.

·         Nenad, ginekolog iz Sarajeva poručuje: „Kućna poderana papuča.“

·         Nermin iz Bosne kaže: „Papučar.“

·         Kao i njegov brat po mizoginiji Franko, kojem na cover fotografiji stoji natpis: I hte this girl!

Takođe u ovako „pogodnim“ situacijama se upućuje i na inteligenciju, pa onaj koji nije iskoristio situaciju mora da je glup ili kreten:

·         Djuro, iz Pakistana, sa profil fotografijom Patrijarha Pavla kaže: „Glupan.“

·         Aid, iz osnove škole poučen kaže: „Glup je, imao priliku, a nije.“

·         Damjan kaže: „Pravi čovjek nema ženu alkoholičara.“

·         A Dejan, Novosađanin veli: „E moj ti što poštuješ žene, a došla kući pošto se prcala sa nekim.“

·         Marko iz Beograda poručuje: „Ovaj dečko je kreten, da zna šta je radila sinoć sad bi je obesio.“

Kakva je stereotipna uloga žene i šta se od nje očekuje? Anđeo doma?  Da je ženi mesto kod kuće jasno potvrđuju komentari „ogorčenih“ mladića. Možda se uloga i promenila utoliko ukoliko njoj jeste „dozvoljno“ da uđe u sferu javnog, ali pod određenim uslovima. Sve što od ovog obrasca odstupa stavlja ženu unapred u satus  krive  i odgovorne  za eventualno nasilje koje nad njom, zbog neadekvatnog ponašanja, bude izvršeno.U iskrivljenom ogledalu mizoginog društva žena kao da poručuje: Ja sam zaslužila da me silujete, vređate, šamarate, na kraju i ubijete jer ja nisam ispunila vaša očekivanja kakva žena jedino sme da bude, a da bude vredna vašeg poštovanja. U prilog tome ide i komentari:

·         Ivan, koji po proceni može biti i uzrasta osnovne škole sa ozbiljnom tendencijom da preraste u nasilnika ima ideju: „Sledeći put rafal petardi u šerpu, zapaliti, zatvoriti i kraj glave! (uzgred, profil fotka je fotka navijača)“

·         Danijel, koji je in a relationship kaže: „Trebao je da je opali kitom u ćelenku. Fegiii.“

·         Ivan, srednjoškolac iz Bosne kaže: „Bi joj ga tavio u usta da diše kroz nos, zdravo je to.“

·         Josif iz Vinkovaca: „Jebo bi je dok se ne otrezni!“

·         Milan, budući pravnik iz Prokuplja: „Ja bi je ubio od kurca dok spava da se ne seti više da uzme kap alkohola.“

·         Emrah iz Bihaća, sa profil fotkom deteta ima ozbiljnu opservaciju:“ Moj stav je da ukoliko želiš da ti se ukaže poštovanje moraš dati ljudima povoda za to, pa ona kada se toliko opila zaslužuje samo da ju se potroši i šutne, hahah!“

·         Srđan, kauboj sa pištoljem iz Bajine Bašte: „Aj nemojte biti smešni ja bi je karo odmah.!“

·         Saša iz Beograda: „Ja sam već video bahanalije u svojoj glavi!“

·         Tomislav iz Splita: „Jebat dok se ne otrezni i ne padne u nesvest!“

Postoji i komentar koji pohvaljuje momka, ali ipak upućuje devojci vaspitnu poruku:

·         Mak: „Respekt momku, ali cura sebi ne sme dozvoliti da bude mrtva pijana!“

Od nekoliko stotina pomenutih komentara, nasumično sam izvukla pedeset od kojih su neki navedeni gore, a među komentarima su komentari i dve žene, od kojih jedna savetuje:

·         Elvira iz Ključa: „Opali joj pljesku da se otrezni.“

Ovo nije prvi put da se šamar ili pljeska pominju u svrhu vaspitavanja. Kao potvrda stoji stara posovica koja kaže: Svako jutro kada ustaneš ti udari ženu, ako ti ne znaš zašto, znaće ona. Možemo da zaključimo da je Elvira verovatno rasla u sredini gde je nasilje internalizovano i da je raszličitim metodama vaspitana da bude prava žena, pa to poručuje i devojci iz videa: Sram te bilo tako pijanu, sramotiš ženski rod, treba ti opaliti vaspitni šamar da se vratiš na pravi put! A taj šamar će ti opaliti, naravno, muškarac!

Skrenula bih pažnju na još jedan fenomen. Naime, veoma veliki broj komentara zastupa sledeću ideju. Sadržaji istih su potpuna neverica da ovaj momak pre nego što je upalio kameru ili potom što je ugasio nije silovao ovu devojku. Još problematičnije što niko u tu svrhu nije ni pomenuo da bi se u tom slučaju radilo o silovanju. Većina momaka nema svest o  tome da bi seks sa osobom u polusvesnom ili nesvesnom stanju bio zapravo silovanje jer nigde ne bi postojao njen pristanak na isto. Meni je ovaj podatak krajnje zabrinjavajući. Uvek dolazimo do istog: Žene su krive zato što su silovane. Pa zamislite da se devojci iz videa to dogodilo, komentari bi bili isti. Dakle, zaslužila je. Odakle ideja da je prosto nemoguće da je momak bio fin prema pijanoj devojci kao direktno oponentna početku ove priče, gde momak ne veruje da je ovakav video uopšte potreban! Dakle, iza kamere, kada niko ne vidi, kada ne postoji mogućnost da odgovaramo za to što uradimo, mi ćemo se ponašati kao nasilnici, sigurno. Imali svest o tome da je u pitanju seksualno nasilje ili ne. Ovako ćemo još razmisliti, ali ipak društvo nas ne bi osudilo, zakonske kazne silovanja su premale, institucije ne rade svoj posao, ma sigurno ćemo se izvući.

·         Josip iz Osijeka, konobar i navijač: „A šta je napravio kad je ugasio kameru ostaje na mašti.“

·         Antun: „A šta je radio kad je izgasio kameru?!“

·         Robert: „E ko zna šta je radio kad je izgasio kameru!“

·         Bernas iz Zenice: „A prije nego što je to pokazo, on ti karno, pa onda lafo on neki gentleman“

·         Dejan, Jagodina: „Ko zna šta je uradio kad je ugasio kameru!“

·         Amar, iz Sarajeva, sa kriminalističkog fakulteta osvojio je 62 lajka pristalica: „Svi mi koji mislimo da bi je razbio kad je ugasio kameru!!!“

Jedini pozitivan komentar u mom nasumičnom odabiru komentara je:

·         Darko, Slovenija, Maribor: LJUDI, DA LI STE VI NORMALNI. Da li sebe smatrate normalnim pored ovakvih komentar što ostavljate.

Kakav na kraju treba da bude zaključak? Treba li da nas iznenade statistike i podaci koje imamo o nasilju nad ženama? Treba li da se pitamo odakle takve statistike i ko je kriv za to što je tako kako jeste. Komentari ispod ovog videa su direktan odgovor na sva pitanja koja možete postaviti. Oni su nešto poput kolektivnog ludila mizoginije koje poput zaraze prelazi sa jednog na drugog komentatora. U cilju da se napravi krdo nastalo na stereotipima, zadojeno seksizmom i mizoginijom.

KO su, dakle, nasilnici?

Oni nisu neki tamo ljudi, psihotičari, neurotičari, oni ne izgledju tako da biste ih mogli prepoznati i pobeći od njih glavom bez obzira. To su: osnovnoškolci, srednjoškolci, ginekolozi, pravnici. „Dobri momci iz susedstva“, o kojima posle Elektronske novine pišu sa saosećanjem ili oni koje CNN, prikazuje na fotografiji sa žutim puloverom i pognute glave. To su ti momci, naši momci. To su ljudi koji su sami sebe dehumanizovali ili ih je matrica dehumanizovala da bi zadržala mehanizme kontrole i moći.

Nije mi cilj da ovim diskreditujem pojedine nacije, profesije ili muški rod u celini. Video ima oko 4000 lajkova. Ali, šta ćemo sa ovih 400 komentara? Treba li da sačekamo da se opet desi nasilje? Treba li da sačekamo sledeći slučaj finog momka iz kraja koji potom sedi u sudnici pognute glave, u žutom puloveru i o kojem se mediji ne izjašnjavaju kao o nasilniku i silovatelj, nego o mladiću? Cilj ovog je da pokušam da ukažem na to kakvi su stavovi direktno zaslužni za proizvodnju nasilja. Bilo ono psihičko (na koje naše druđtvo još nije senzibilisano, a sve ovo do sada nabrojana bi spadalo u isto, najmanje!!!), fizičko, vršnjačko, seksualno… Jer, mi se još natežemo da shvatimo šta je nasilje u njegovim najgorim vidovima i da je silovanje silovanje, a da je ubistvo ubistvo.

Saga o nesrećnom Vladislavu Đorđeviću – poglavlje seksualno uznemiravanje, u kome se romantičnom stradalniku zalud diže kita

47784_310334285759641_802952895_n

Pošto smo propratile Vladislavljevo cviljenje na okrutnu muškomrzačku književnost i prenele tekst o feminizaciji prosvete, u međuvremenu smo se upoznale sa njegovim uracima na sajtu Srpskog kulturnog kluba, gde se ovaj bizarni lik u seriji tekstova jada na nevoljni celibat, vladavinu radikalnog feminizma u Srbiji (sic!) i nečuveno zlo koje nam preti od lezbejki. Evo šta, recimo, veli o seksualnom uznemiravanju.

Vlastislav potpuno proizvoljno pripisuje lezbejkama kreiranje termina “seksualno uznemiravanje” te objašnjava kako mu to dođe i logično jer su ove, avaj, imune na muške čari: Колико је мени познато, првa која је о том феномену писала била је америчка лезбејка Адријeн Рич (Adrienne Rich). То што је она писала против „сексуалног узнемиравања” („sexual harassment”) на неки начин је и разумљиво: лезбејкама је свако мушко удварање непријатно. Koja od nas, inače, ne bi volela?! (Na stranu to što Adrijen Rič nije kreirala termin.)
Isprale nam mozak lezbejke te Vladimir nikako da se oženi, a kako ćete videti, čak ni da bude obeštećen za podlo izazvanu erekciju od strane besprizornih žena. Pošto je tako ustanovio da nam seksualno uznemiravanje u suštini laska, V. se opet vajka o klatnu na drugoj strani, pa su zapravo žene te koje uznemiravaju svojim seksi oblačenjem: Жене по правилу иду у утегнутим панталонама, уским и провидним мајицама, високим штиклама (које подстичу њихање кукова) и, уопште, на сваки могући начин еротски изазовно. Та појава је код нас честа свуда, а посебно у великим градовима. (…)Мушкарац који је изложен јаком еротском визуелном подражају, а није у стању да ту своју узбуђеност преточи у конкретан секс може се осећати фрустрираним. Сваки мушкарац, осим ако није баш монах у забитој келији, на десетине пута у току дана доживи такву врсту фрустрације. U tom grmu, dakle, leži zec!
Ali se seksualna frustriranost kod V-a romantizuje, pa mu tako on dođe senzitivni junak na koga se okomile beštije što – sram ih bilo! – hodaju ulicom u tesnim pantalonama. I ne samo to, V. Đ. bi želeo, za pretrpljeni bol i frustraciju, da bude sudski obeštećen! Ne lažem: Постоји много више сензитивних мушкараца који уместо истинске љубави свакоднево доживљавају разна „сексуална узнемиравања”. Ком суду они да се обрате за „сатисфакцију”?
Vladimir, doduše, priznaje, da muškarci znaju da budu neprijatni i da postoje tamo neka čak silovanja (minorni slučajevi, veli!), no šta je to spram njegovog stradalništva.
———————-
Vlastislav je, naravno, u svojoj potpunoj paranoji smešan i bizaran, te ga je lako otpisati kao potpunu budalu. Brzom pretragom utvrđujem da je dotični autor dve knjige: Mit o patrijarhatu i Prednosti žena, za koje ga valjda kvalifikuje njegova permanentna nejebica, pardon nevoljni celibat. Objavljuje za “Dveri”, “Novu srpsku političku misao”, “Srpski kulturni klub”, neodređeno je okvalifikovan kao prof. kada gostuje na nekakvim tribinama, autor je teksta “Шта знају хрватске усташе, али не и српски псеудофилолози?” u nekakvoj knjizi o latiničenju Srba. Pozitivne recenzije na njegove knjige objavljene su u časopisu “Polja”. U jednoj se recenziji čak navodi ovakav nečuveni bezobrazluk kojim se opravdava muško nasilje nad ženama: Postavlja se pitanje: da li bi naše sigurne kuće bile pretrpane zlostavljanim ženama da je muškarac ovdašnji manje frustriran zbog svoje ekonomske depraviranosti? (autorka recenzije Divna Bijelić)
Elem, marginalan lik ili ne? Moj je lični strah da ovaj lik predstavlja do ekstrema izvedene uobičajene sudove i paranoje o lezbejkama, feministkinjama i uopšte ženama u Srbiji, te kao takav ne predstavlja fringe pojavu, već donekle autorizovan glas jedne podle i opasne struje mišljenja, sa izvesnom institucionalnom zaleđinom. Šta vi mislite?

 

Umetnice kao sluškinje patrijarhata u pop-net umetnosti

181683_325021774290892_2146714515_n
Juče nam je jedna prijateljica pokazala ovu ilustraciju na profilu ilustratorke “Zombijana Crta Twitter” koje objavljuje i na svom blogu  kao i na Twitteru.

Kreativni proces ove umetnice spaja specifičan lokalni “crowd-sourcing” (pretragu tvitova iz svoje okoline) i tako ona dolazi do inspiracije za svoje crteže. Zombijana crta tuđe tvitove, a odabira ih po ličnom afinitetu (u predstavljanju ona kaže: “Zombijana crta tvitove, ne one koji ih pišu. Zombijana ne radi po narudžbinama! Zombijana kaže ćao.”) i popularnosti tvitova kojekavih tviteraša/ica u trendu (verovatno preturajući na mreži za “rejting” vaših tvitova Favstar.fm).
Postoji desetine radova na njenom blogu koji su direktni citati tviteraša/ica – gde Zombijana nacrta ono što je tviteraš rekao, bukvalno. Evo primera takvog jednog tvita:

247538_325021267624276_439653358_n

No, ono što je interesantno oko ove prve ilustracije na našem postu, jeste i razlog zbog koga skrećemo pažnju na njen rad: postoji bitna razlika između “dvosmislenosti” originalnog tvita koji je “šarmantni” jezički trik (napisao ga je jedan muškarac), i interpretacije koju nam daje Zombijana. Tvit sam nam sugeriše jednu vrstu samozagledanosti i neprimećivanja odbijanja od strane druge osobe, i može se dugo naklapati da li je subjekt te rečenice upravo ovaj tviteraš, ili je to neka ulična fora. Takođe, može se diskutovati i o tome kome je takva izjava upućena? Da li to govori muškarac ženi? Da li to govori žena muškarcu? Da li to govori muškarac muškarcu?

179124_325031254289944_52192873_n

 

936765_325031420956594_17780408_n

 

417946_325031594289910_1964821615_n

Nadam se da ste zamislili već nekoliko stereotipa o partnerskim odnosima u ovim kombinacijama roda i pola.
Evo, pogledajte tvit i njegovu popularnost:

936982_325021690957567_140896637_n

Iz ovog tvita je nastao Zombijanin rad, koji je postavljen i na FB ovde.

270854_325021970957539_1135315546_n

Zombijana se odlučila da se kreće u “normalnom” diskursu partnerskih odnosa,  gde se podrazumeva da je rečenica “Kako to misliš ne sviđam ti se?” tviteraša @_trajkovic – upućena jednoj ženi od strane jednog muškarca.  Zašto ona nije prikazala ženu koja ovako govori muškarcu? Sugerisali su joj to i drugi, u komentarima na ovaj post na FB:

190477_325022097624193_1085409301_n

Očigledno je da Zombijana ne sluša sugestije publike sa Interneta. Do sada je tu ilustraciju lajkovalo 1,127 ljudi.  Podelilo ju je na svojim profilima njih 141. Tragično, zaista. Sigurno je da postoji velika simpatija za prikaz nasilja nad ženom, na balkanskom Internetu, bez sumnje je ovo jako kul, i mlađima i starijima.

Pitanje upućeno pubilici naše stranice je: Po vašem mišljenju, koji je razloga da umetnica koja se bavi ovakvim pop-net radom svoje radove inspiriše ženomrzačkim i podrugljivim izjavama (kao u slučaju “curica na ulici koje nose ‘torbe na lakat’” ), a potom i sama generiše značenja, prikazivanjem nasilja nad ženama nad svojim ilustracijama?
Zašto je toliko kul u Srbiji biti totalno neinformisan i ne znati da je u poslednjih godinu dana mnogo žena propatilo i ubijeno od strane partnera? Čita li Zombijana naslove u novinama ili živi izolovana u nekoj digitalnoj kuli od slonovače? Ili se nje to ne tiče, ona je “jaka žena” koju patrijahalno ženomrzačko društvo ne može da ugrozi? Ili ima sigurne pozicije, i popularnost ovih ilustracija joj dođe kao dnevni fiks za bildanje ega?

Šta je smešno/vickasto/zanimljivo u prikazu muškarca koji preti svezanoj ženi pištoljem, što je propraćeno tvitom koji bi mogao da znači i mnogo šta drugo. Da li je ova umetnica primer za internalizovanu mizoginiju kod žena, i da li je ona svesna koliko je njen rad uvredljiv za mnoge žene?

Pitam vas, vi, žene sa Interneta koje pratite pop-kulturu Interneta ćete bolje znati.
Ako se neka od vas usudi, nek joj se javi i postavi joj ova pitanja.

198822_325023177624085_64580070_n

 

Uključi se: Kakva su ginekološka iskustva žena u Srbiji?

.ana.

naslovna

Drage Žene,

Ukoliko vam se ovo pitanje još uvek nije pojavilo ni na jednom feedu, možete ga pronaći na ovom linku.

Pre svega, želim da napomenem da su svi odgovori anonimni, nigde se ne upisuju niti pamte Vaši lični podaci – samo otkucajte iskustvo, kakvo god ono bilo – i pošaljite, biće objavljeno na blogu i FB stranici Žena sa Interneta.

Ovde možete pogledati album sa iskustvima koji se apdejtuje na dnevnoj bazi.

Ono što je inspirisalo pokretanje razgovora o ginekološkim  iskustvima koje žene imaju u zdravstvenom sistemu u Srbiji, velikim delom jeste i predlog SPC da se abortusi zabrane, što je pokrenulo i pitanje koliko i kako žene učestvuju u donošenju odluka o svom reproduktivnom zdravlju. Više o pravima žena na suvernost po tom pitanju možete saznati u ovom tekstu.

– Da li se lekari uvek drže zakletve koju su položili ili se često pribegava lakomislenom…

View original post 647 more words