Politike identiteta: politička lezbejka

Identitetske politike su, delimično, čin usvajanja identiteta radi iznošenja političke poente. U slučaju političke lezbejke, lezbejka se svodi na društveni identitet koji obaveštava druge o vašoj političkoj ideologiji, pre nego o činjeninom opisu privatnog seksualnog ponašanja žene . Kao i kod drugih društvenih identiteta, “politička lezbejka” zahteva spoljašnje priznanje kako bi postojala. Ako vas drugi ne priznaju ili ne razumeju kao političku lezbejku, ne možete izvršiti bilo kakav društveni uticaj. Politička lezbejka, tako, funkcioniše prvenstveno kao socijalni nastup.

Prvo, kako neko sebe da načini političkom lezbejkom poznatom drugima? Da li se to postiže nazivom, delom, izgledom, ili kombinacijom svega toga? Pa, ako gledamo samo po nazivu, onda je političko lezbejstvo zaista ništa više od etikete, izvođačkog iskaza. [I] Mislim da bi čak i samoidentifikovane političke lezbejke rekle da je potrebno više od toga.  Ukoliko političko lezbejstvo nastaje samo kroz seksualni čin, ono može ostati potpuno privatno. Ako žene imaju seks ali za to niko ne zna, njihovo delo ne može da utiče na širu političku klimu. Obznanjivanje sebe kao političke lezbejke je neophodno da bi se vršio društveni uticaj i stekla politička relevantnost. Dakle, delo može biti neophodno, ali i ono je nedovoljno. Konačno, izgled može biti najefikasniji metod da se osigura da se nečija obznana same sebe kao političke lezbejke dosledno primi od društvene publike. Ipak, političko lezbejstvo nije modni pokret i ne propisuje posebnu odeću ili šarene marame za povećanje vidljivosti. [II] Pročitala sam mnoge definicije političke lezbejke, koje sam mogla pronaći; ne postoji konsenzus o tome šta to znači.

 

girly lesbian

Ova žena kaže da se osjeća “dužna” da smanji svoju ženstvenost. Naime, usvajanje maskuliniziranog izgleda je jedan od načina da žene signaliziraju drugima da su gej, i to je nešto što one moraju učiniti, jer je heteroseksualnost normativna, dakle, generalno se o svima pretpostavlja da su heteroseksualni – u nedostatku drugačijih signala. Postoji mnogo razloga zašto lezbijke žele biti vidljive. One mogu da postanu simbol samog postojanja gej ljudi, a time se i bore sa pretpostavkom da je svako strejt. Oni time žele da pronađu druge gej žene s kojima mogu graditi zajednicu ili da pronđu djevojku. Ili možda jednostavno žele da odbiju neželjenu pažnju muškaraca. Stilski izbor od strane lezbijki, dakle, nije samo modni trend ili neka interna sklonost ka muškosti, kao što naša ispovednica uredno prikazuje. U nekim slučajevima, barem malo, u pitanju je strateška komunikacija.

 

Drugo, efikasnost političkog lezbejstva kao političkog delovanja zavisi od istog obrazloženja kao i svaki drugi oblik politike identiteta: od odanih volonterki se očekuje da se ponašaju na određeni način koji tada navodno pokreće pozitivne društvene promene. Pričala sam viceve o tome šta politička lezbejka misli da je najbolja seks-poza za borbu protiv patrijarhata se, ali baš nisu bili imalo smešni. Ne možemo se jebanjem izboriti za oslobođenje. Naučila sam to od kvir teorije. U praksi, biti lezbejka – politička ili bilo koja druga – ne umanjuje, već zapravo povećava, ženino iskustvo diskriminacije i društvenu stigmatizaciju. Neosporno je sadistički ohrabrivati žene da same sebe namerno izlažu ugnjetavanju kako bi unapredile kolektivni status drugih žena.

Emily Rios

Moja majka nije želela da živim težak život. Dovela me je u bolji život u Ameriku, i kaže: Hoću da imaš taj komfor. – Emily Rios, američka glumica

Šire gledano, metodi politike “društenog nastupa” kroz identitet izbegavaju konfrontaciju sa moći izvan neposredne oblasti nečijeg ličnog života. Politički aktivizam nije pokret samopomoći; to je intelektualna i materijalna dekonstrukcija klasno zasnovanih nejednakosti i dinamike moći koje dovode do ugnjetavanja. Kao što sam u jednom drugom tekstu objasnila, potlačeni ljudi nisu stvorili svoju ugnjetavanost “lošim identitetskim (ličnim) izborom“, niti su “loši seksualni izbori” žena uzrok seksualnog ugnjetavanja kao žena. [III] Tobožnja feministička teorija političke lezbejke, se ipak fokusira na lični izbor žena dovoljno privilegovanih da vrše kontrolu nad sopstvenim seksualnim izražavanjem. Nažalost, većina žena u svetu nema tu slobodu.

Ženina seksualnost nikada ne bi trebalo da bude u službi njenih politika. Ako ste lezbejka, to je zaista sjajno. Ako niste lezbejka, koga briga? Mene nije briga. Ne zanima me s kim imaš seks sa ili kako sebe nazivaš; to je tvoja stvar. Falocentrična seksualnost oblikovana tržištem se može i treba se kritikovati. Prinudna heteroseksualnost mora biti kritikovana. [IV] Ova kritika ne daje feministkinjama dozvolu da propisuju određene vrste seksualnog ponašanja, identiteta, ili želja kao više “feminističkih” od drugih.

Fremde-Haut

Fariba, levo, koju igra Jasmin Tabatabai, Iranska lezbejka imigrantkinja, iskoristi priliku samoubistva jednog čoveka da se predstavlja kao muškarac da bi ostala u Nemačkoj, u filmu Angelina Maccarone “Razotkrivena.”

Patrijarhat manipuliše ženskom seksualnošću u korist muškaraca i u korist heteronormativnosti. Političko lezbejstvo radi nešto slično samo u obrnutom smeru. Evo kako: teorija političkog lezbijstva tvrdi da je seksualnost u potpunosti društveno konstruisana. [VIII] Ovakvo formulisanje prikazuje žene koje nisu lezbejke – bilo imenom ili delom, kao samoidentifikovane identitetske – muškarce. Slično tome, izjava da “bilo koja žena može da bude lezbejka” postavlja lezbejstvo kao način postojanja kome žene treba da teže kao prema obliku feminističke svesti. Političko lezbejstvo time oblikuje lezbejstvo kao aspiraciono (kao pitanje izbora prim.prev.), a ne kao neutralno ili incidentno.

Sama definicija hijerarhije je “sistem ili organizacija u kojoj su ljudi ili grupe rangirani jedni iznad drugih u skladu sa statusom ili autoritetom“. [V] Zbog toga je neizbežno da se hijerarhija stvara kada se jedan oblik seksualnog izražavanja smatra boljim, prosvetljenijim, ili više politički efikasnim od drugog. Uspostavljanjem ovakve hijerarhije, pritisak da promenimo svoj seksualni identitet se generiše bez obzira da li je pritisak nameran ili ne. Pozitivno sugerisanje promene je inherentno ideji da je lezbejstvo (politički) superiorniji ili poželjniji način postojanja.

Veličanje lezbejstva kroz prizmu feminističkih politika projektuje fantaziju na one žene koje su lezbejke bez obzira na njihove političke stavove. To apstrahuje iskustva žena koje vole žene tako da se čini da su sve lezbejke i – feministkinje. [VI] Ovo nije fer prema lezbejkama koji nose teret nerealnih očekivanja ove političke teorije. To je takođe očigledno lažna procena lezbejstva u stvarnom svetu. Postoje beskrajni primeri lezbejki koji daju prvenstvo muškaracima nad ženama, koje zlostavljaju druge žene, ili koje ne razumeju žene kao potlačenu klasu ljudi. Nisam sigurna da političke lezbejke baš cene ponekad neprijatne realnosti lezbejske zajednice, u sadašnjosti i istorijski. Nadalje, u nekim delovima sveta sada je moguće za lezbejke da postanu gotovo potpuno asimilovane od strane društvenih normi. Kao udata lezbejka u velikom Komonveltu Masačusetsa, ja ne mogu da se setim kada se neko poslednji put narogušio na naše javne izlive nežnosti. Nikoga nije briga što sam lezbejka. To očigledno nije pretnja njihovoj heteroseksualnosti ili bilo čemu drugom do čega im je stalo.

Screen+Shot+2015-04-23+at+2.03.08+PM

Model savremenog lezbejskog života via https://instagram.com/therealmelroy/

Korišćenje “lezbejskog” identiteta u svrhu političke borbe protiv patrijarhata pretvara želje nekih žena u pokušaje osvete nekih drugih žena. Manifest lezbejske feminističke politike “Woman Identified Woman” kaže, “Lezbejka je bes svih žena kondenzovanih do tačke eksplozije.” [VII] Ova definicija koristi “lezbejku” kao poruku upućenu muškarcima, kao uvredu. To je apsolutna suprotnost onome što ja mislim o mojoj lezbejskoj partnerki. Usvajanje identiteta političke lezbejke kao reakcije na patrijarhat nije izraz ljubavi ili želje, niti se radi o ženama. Tu se u osnovi radi o muškarcima; koristi se lezbejski identitet da se “radikalno” prekoračuje društvena norma heteroseksualnosti. Ne možemo koristiti društveni identitet da bi ostvarile “oslobođenje” kao što ne možemo ni transgresijom rodnih uloga biti oslobođene dinamike moći patrijarhata. Moramo da promenimo sam sistem, a ne naše individualno ponašanje ili identitet unutar ovog sistema.

Lavender_Menace_1970_Lesbian_Feminist

Lezbejke feministkinje, 1970

Političko lezbejstvo ima dugu i istaknutu feminističku istoriju. Neki teoretičari i dalje tvrde [VIII] da zaslužuje mesto za stolom “radikalnog feminizma”. Ali ovaj apel za uspostavljanjem tradicije me ne ubeđuje da je to baš tako. Identitet-kao-društveni nastup nije politički delotvoran, jer je to individualistički pristup sistemskom problemu. Političko lezbejstvo nas uči da vidimo lezbejstvo iz perspektive spoljnog posmatrača: to je u suštini društveni samoidentifikujućiidentitet kroz koji bi trebale da podrivamo dominantnu paradigmu heteroseksualnosti. Oni koji podržavaju političko lezbejstvo kao efikasnu feminističko političko delovanje dozvolili su da politike identiteta zaraze njihovu ideologiju.

Ja se identifikujem kao lezbejka protiv političkog lezbejstva.

_______________________________________

[i] U vezi performativnih glagola pogledajte “I Say It, Therefore It Is

[ii] Gej signaliziranje maramicama

[iii] Više o identitetskim politikama ovde.

[iv] Prinudna Heteroseksualnost i lezbejska iskustva, od Adrienne Rich

[u] Guglajte “hijerarhija“.

[vi] Pogledajte prethodni tekst “Lezbejka i feministkinja nisu sinonimi, prošireno

[vii] Woman Identified Woman

[VIII] LEZBEJSKI FEMINIZAM je najradikalniji, a stoga možda i najkonsekventniji oblik feminizma (radikalan toliko da čak ni same lezbejke koje su feministkinje nisu uvek i jednoglasno i lezbejske feministkinje). Počiva na idejama da su seksizam i heteroseksizam beznadežno udvojeni i ispreplitani – svaki oblik zločina, nejednakosti i nesreće vodi poreklo od muškog nametanja moći ženama, a jedini način da se ta moć održi jeste institucija heteroseksualnosti. Patrijarhalna društva čine sve da žene stupe u heteroseksualne odnose, stigmatizujući, obezvređujući i sankcionišući sve alternative toj praksi. Čim stupe u takve odnose, žene potpadaju pod kontrolu muškaraca koji ih primoravaju na primerno ponašanje pretnjama ili seksualnim ili fizičkim zlostavljanjem, ekonomskim sankcijama, nasiljem nad decom itd. Postigavši pokornost ženâ posredstvom prinudne heteroseksualnosti, patrijarhat čini sve da bi se korist muškaraca (bili oni gej ili strejt) uvećala i umnožavala. A kako je muška dominacija ključni mehanizam za održanje patrijarhata, proizlazi da nije moguće istovremeno biti žena heteroseksualne orijentacije i feministkinja. Zbog toga se lezbejske feministkinje zalažu za duhovno i moralno separatisanje od patrijarhalnih i generalno muških vrednosti.
(Adriana Zaharijević, Neko je rekao feminizam?, str. 420)

Napisala Elizabeth HUNGERFORD, 4.april 2014.