Obećanje socijalističkog feminizma

Welfare Rights Organisation

Welfare Rights Organisation

Obnovi levice će trebati zaključci socijalističko-feminističkih tradicija.

by Johanna Brenner

Dekadama daleko od onih dana feminizma “drugog talasa” u Sjedinjenim Američkim Državama, žalosno je da priznati da je revolucionarni momenat ovog pokreta samo bleda uspomena, dok su ključni aspekti liberalnog feminizma vremenom uključeni u dnevni red vladajuća klase. Ideje liberalnog feminizma su mobilisane da podrže niz neoliberalnih inicijativa, uključujući mere štednje, imperijalistički rat, i strukturalna prilagođavanja.

Nesumnjivo da je važno razumeti kako se to desilo. No, neka najnovija objašnjenja koja nudi akademski feminizam usmeravaju nas u pogrešnom pravcu. Ovi pisci tvrde da je drugi talas feminizma, svojim prenaglašavanjem zakonskih prava i plaćenog rada kao puta ka ravnopravnosti, nesvesno otvorio put neoliberalizmu. Utešno je misliti da su radikalne feministkinje imale taj nivo kontrole nad ishodom naše borbe. Jer, kada bi to bila istina, mi bi sada mogle ispraviti svoje greške, promeniti naše ideje, i povratiti naše revolucionarno uporište.

Želim da iznesem drugačiji argument: delimična ugradnja liberalnog feminizma u neoliberalni ekonomski, politički, kulturni, i društveni poredak se bolje može objasniti pojavom režima akumulacije kapitala koji je suštinski izmenio ekonomiju i globalnog severa i na globalnog juga.

Na globalnom severu, taj novi režim je uveden napadom od strane poslodavaca na radničku klasu, na državu blagostanja, i na istorijske institucije odbrane radničke klase – na sindikate i socijaldemokratske stranke. Ovaj napad, u neoliberalizmu je doveo do političkog konteksta za uspešnu povratnu reakciju protiv radikalnih zahteva feministkinja, anti-rasističkih aktivista, autohtonih naroda, i drugih.

Dok je neoliberalizam ugasio radikalna obećanja drugog talasa, on je takođe stvorio materijalnu bazu za obnovu i širenje socijalističkih feminističkih pokreta vođenih od strane žena radničke klase – bilo žena zaposlenih u formalnoj ekonomiji, sivoj ekonomiji, na selu, bilo nezaposlenih žena.

Dodatno, politički diskurs i strategije organizovanja socijalističkog feminizma dvadeset prvog veka su resurs za borbu levice. Ljudi imaju osećaj da stari oblici leve politike neće biti korisni. U traganju za alternativama, socijalistički feminizam ima mnogo toga da ponudi.

________________________________________

Dominantni feministički politički diskurs drugog talasa nije bio klasični liberalni feminizam – to jest, feminizam koji želi da raščisti bilo koje prepreke ka ostvarivanju individualnih prava žena – već ono što bih nazvala feminizmom socijalne zaštite. (Izvan SAD, gde je bilo stvarnih levih stranaka i gde je socijalistički politički diskurs bio dostupniji feminističkim aktivistkinjama, ove politike bi se mogle nazvati socijal-demokratskim feminizmom.)

Feministkinje socijalne zaštite dele sa liberalnim feminizmom posvećenost individualnim pravima i jednakim mogućnostima, ali one idu i mnogo dalje. One se opsežno i aktivno staraju da se rešavaju problemi zaposlenih žena, da olakšaju ženama teret dvostrukog dana, da poboljšaju položaj žena a posebno položaj majki na tržištu rada, da pruže javne usluge kojima staranje o drugima postaje društveni problem, i da proširi društvenu odgovornost za staranje (npr, kroz plaćeno roditeljsko odsustvo i stipendije za žene koje brinu za članove porodice sa invaliditetom).

Imućnije žene sa vrha profesionalne klase rukovodilaca su drušvena baza klasičnog-liberalnog feminizma. Politika feminizma socijalne zaštite nalazi svoju društvenu bazu pretežno u donjem toku rukovodeće profesionalne klase i naročito među ženama zaposlenim u obrazovanju, socijalnim uslugama i zdravstvu. Žene ne-bele boje kože na profesionalnim / rukovodećim pozicijama češće su zaposlene u ovim industrijama nego u privatnom sektoru. Sindikalne aktivistkinje takođe su odigrale značajnu ulogu u vođenju i organizovanju feminizma socijalne zaštite.

Velikodušno bi bilo okarakterisati ambivalentnim odnos između radničke klase žena / siromašnih žena i srednje klase profesionalnih žena čiji zadatak jeste da vrše uticaj i regulišu sve one koji su definisani kao problematični – siromašne, bolesne, kulturno nepogodne, seksualno devijantne, loše obrazovane. Ove klasne tenzije krvare u feminističkim politikama, kada žene srednje klase feminističke tvrde da predstavljaju žene radničke klase.

Način na koje se ove klasne tenzije izražavaju uveliko je oblikovan i drugim dimenzijama klasne pozicije, kao što su rasa / etnička pripadnost, seksualnost, nacionalnost, i telesna sposobnost. Ključno, politike feministkinja srednje klase se pomeraju i u zavisnosti od nivoa borbenosti, samoorganizovanja, i političke snage žena radničke klase.

Upečatljiv primer ove dinamike može se videti u prvoj polovini 1970-ih. U političkom kontekstu borbe crnih ljudi za ekonomsku pravdu, kojom je upravljala crna radnička klasa i pokret za socijalnu zaštitu – vodeće feministkinje radničke klase u okviru Pokreta za Građanska Prava – feministkinje socijalne zaštite su zastupale vizionarski program širokog opsega tražeći proširenje podrške države za socijalno staranje.

Na primer, 1971. godine, koalicija feminističkih organizacija i organizacija za građanska prava osvojila je zakon koji bi uspostavljao dnevni boravak kao razvojni servis koji se finansira sa federalnog nivoa a koji bi bio na raspolaganju svakom detetu kojem je bio potreban. Iako su feministkinje nesumnjivo to videle kao presudno za zapošljavanje majki, nisu ograničavale taj benefit samo majkama koje rade za platu. Program je uključivao odredbe za medicinske, prehrambene, i obrazovne usluge za decu od ranog detinjstva do četrnaest godina. Usluge su trebale da budu kategorijski finansirane. Predsednik Nikson je stavio veto na taj zakon, ali organizovanje oko njega je nastavljeno tokom 1970-ih.

Nacionalna organizacija za socijalnu zaštitu (NVRO) pokretana je i inspirisana politikom feminizma socijalne zaštite. Ono što je najinteresantnije u vezi sa NVRO je njena sposobnost da kombinuje tvrdnje koje filozofi, pravnici i akademici teže da vide kako konkurentske. Ukratko, ona je u razgovorima prekinula razliku između “potreba” i “prava”.

Maternalistički politički diskursi su suštinski primeri razgovora o “potrebama”. U tim slučajevima, zastupnici maternalističkog diskursa potražuju na osnovu potreba dece i jedinstvenih kapaciteta majke da ispuni te potrebe. Sa druge strane, potreba za rodno-nediskriminatornom praksom zapošljavanja ili ravnopravnim pristupom profesionalnom školovanju je suštinska u razgovoru o “pravima”, gde se insistira na proširivanju individualnih prava žena na ona koja su već data muškarcima.

NVRO je zagovarao garantovani, bezuslovni minimalni dohodak za samohrane majke. Siromašne žene treba da imaju izbora u načinu kako se bave roditeljstvom i one su tvrdile da su one same, jedini odgovarajući autoritet nad pitanjima potreba svoje dece. One treba da dobiju ekonomsku podršku i socijalne usluge bilo da su majke koje ne rade ili zaposlene roditeljke.

Aktivistkinje socijalne zaštite su takođe kritikovale programe zapošljavanja u okviru “rata protiv siromaštva” zbog preusmeravanja samohranih majki na obuku za tradicionalno ženske, slabo plaćene, kancelarijske poslove. Konačno, one su povezale svoje zahteve da materinstvo bude priznato kao dragocen rad ženske ekonomske autonomije kao i njihovo pravo na samoopredeljenje.

Ova sveobuhvatna politika se takođe odrazila na ne-bele žene kroz njihove izazove “pokretu izbora” (pro-choice movement). Dok se radikalno i liberalno krilo feminističkog pokreta fokusiralo na pravo žena na telesnu autonomiju – i pravo da odbiju materinstvo – siromašne ne-bele žene su se suočavale sa dosta drugačijim napadom: prisilnim sterilizacijama u javnim bolnicama gde su se porodile. Osim toga, pokret za socijalnu zaštitu je organizovao siromašne žene, a pogotovo crne žene, da ospore omalovažavanje svog materinstva i stigmatizaciju svoje seksualnosti.

Uključivanjem ideja ne-belih žena aktivistkinja radničke klase, socijalističke feministkinje su artikulisale politiku reproduktivnih prava koja je dosezala izvan govora o izboru (nad materinstvom). Reproduktivna prava uključivala su i pravo da budu majke i da podižu decu u dostojanstvu i zdravlju, u sigurnim naseljima, uz adekvatan prihod i smeštaj.

Ova kolekcija reproduktivnih prava čini program ne-reformskih reformi. Neki od ovih zahteva mogu se izboriti i osvojiti i u kapitalizmu – na primer, stavljanje van zakona rasističke sterilizacije ili diskriminacije majki lezbejki – ali njegovo sveukupno prihvatanje bi bilo nespojivo sa kapitalizmom. U tom smislu, politički diskurs reproduktivnih prava povezuje feminizam sa antikapitalističkim politikama.

Na svom vrhuncu, feminizam drugog talasa zalaže se da društvo preuzme odgovornosti za socijalnu brigu i zaštitu. Prebacivanjem brige i zaštite sa odgovornosti pojedinca na društvenu odgovornost zahtevalo je tada a zahteva i danas preraspodelu bogatstva kapitala na radništvo.

Društvena odgovornost za socijalnu zaštitu zavisi od ekspanzije javnih dobara, koji za uzvrat zavise od oporezivanja bogatstva ili profita. Nadoknade radnicima za vreme provedeno u zbrinjavanju (npr. plaćeno odsustvo roditelja) proširuje plaćenu nadoknadu na račun profita. Pored toga, zahtevajući (ili propisom ili ugovorom) da radna mesta prime i subvencionišu brigu koju radnici obavljaju van radnog mesta, ometa kontrolu poslodavaca nad radnim mestima i tendencionalno se odbija u privatnom sektoru, gde se poslovi i dalje organizuju kao da radnici imaju vrlo malo odgovornosti za brigu.

Drugim rečima, da bi se odgovornost za socijalnu zaštitu i brigu prebacila na društvo potrebno je konfrontiranje sa kapitalističkom klasnom moći. Zbog toga je feminizam socijalne zaštite dvadesetog veka propao.

Suočavanje sa kapitalističkom klasnom moći zahtevalo je širok, militantni, ometajuću društveni pokret – anti-kapitalistički front koji bi povezivao feministička, anti-rasistička, gej prava, i prava imigranata sa sindikatima i radničkom borbom. Ono što je postojalo umesto toga bili su birokratski, sklerotični, podvojeni sindikati koji nisu imali ni interesovanja ni kapaciteta za izgradnju pokreta bilo koje vrste.

U trenutku kada je feminizam socijalne zaštite na svom vrhuncu, sedamdesetih godina 20.veka, cunami kapitalističkog restrukturiranja je stigao, otvarajući novu eru napada na radničku klasu koja je imala male šanse da se odbrani. Dok su se ljudi upinjali da prežive u ovom novom svetskom poretku, dok su kolektivni kapaciteti i solidarnost preselili izvan domašaja, dok su ih konkurencija i nesigurnost dosledno gurali u jednom pravcu, dok su individualistički projekti preživljavanja postajali svakodnevni imperativ, vrata su se otvorila da neoliberalne političke ideje da postignu prevlast.

Uhvaćene između demobilisane radničke klase i Demokratske stranke obuzete neoliberalizmom, feministkinje socijalne zaštite iz srednje klase počele su da se prilagođavaju postojećoj političkoj realnosti. Na primer, ostavljajući iza sveobuhvatne politike NVRO, zagovornice srednje klase su se udaljile od maternalističkih diskursa – “mala deca treba da budu sa svojim majkama” – koje su, koliko god problematične, bile deo njihove odbrane podršci prihoda samohranim majkama.

I one su usvojile neoliberalni diskurs optužbi demokrata i republikanaca da država blagostanja ohrabruje zavisnost. One su prihvatile ideju samodovoljnosti kroz plaćeni rad, iako je bilo očigledno da slabo plaćeni prekarni poslovi dostupni za veliki broj samohranih majki nikada neće dostići nivo minimalne plate za preživljavanje, da su stipendije za brigu o deci (za najsiromašnije žene) neadekvatne za kvalitetnu negu deteta, i da se programe boravka za stariju decu mnogi ne mogu priuštiti.

Drugim rečima, drugi talas feminizam socijalne zaštite nije bio toliko kooptiran koliko je bio politički marginalizovan. I u kontekstu tog poraza, što nije iznenađujuće, politike liberalnog feminizma ne samo da su preselile centar svoje pažnje, već su postale uključene u preovladavajući neoliberalni režim.

Ironično, kako su se zagovornice srednje klase preselile desno, feministkinje radničke klase, naročito u sindikatima sa velikim ili većinskim brojem članica, su ostvarivale značajne dobitke. One su povećale zastupljenost žena na rukovodećim pozicijama, pogurale svoje sindikate da podrže političku mobilizaciju koja je zahtevala legalan abortus (na primer, „pro-izbor, pro-unija“ kampanja Koalicije radničkih sindikata žena), protivile se diskriminaciji LGBT populacije, i postavile zahteve kao što su uporedjivanje vrednosti ženskog i muškog rada i plaćenog roditeljskog odsustva na pregovarački dnevni red. Međutim, poslednji osvojeni dobici brzo su postali prazna obećanja čim su sindikati izgubili svoje pozicije, uključujući i one za pregovaračkim stolom.

Istorija koja nam prethodi je poučna. Feminizam i drugi pokreti protiv ugnjetavanja moraju biti klasni pokreti, a tako moraju i postaviti pitanje, “ko će imati prevlast u okviru ovih pokreta?” Čiji pogledi na svet će utvrditi šta su zahtevi pokreta, kako se ti zahtevi artikulišu i opravdavaju, i kako se sam pokret organizuje?

Po uobičajenom toku događaja, odgovor na ova pitanja je srednja klasa. Ipak, kao i u trenutku radikalizacije drugog talasa, kada je radnička klasa stupila na političku scenu, odnos snaga unutar društvenih pokreta može se pomeriti.

 

________________________________________

U dvadeset prvom veku, žene su ušle na globalnu političku scenu kroz neverovatan niz pokreta. Na globalnom jugu, gde su žene raseljene, zaposlene u prekarnom radu, gde vode domaćinstava, bore se da prežive u neformalnim naseobinama i gradskim slamovima, one nisu samo ključni učesnici u socijalističkim pokretima dvadeset prvog veka, već takođe grade grassroot organizacione projekte koji podrivaju patrijarhalne oblike organizovanja, patrijahalno liderstvo, i patrijahalne pozive na angažovanje.

Na globalnom severu, ovi grassroot projekti su uklljučili nove modele organizovanja radnika (kao što je pokret domaćica) koji se oslanjaju na mobilizaciju članova i na saveze u zajednici. Iako nikada savršeni, naravno, ovi različiti socijalističko-feministički projekati, na severu i jugu, u zajednici i na radnom mestu, nude najbolje nove diskurse rodne ravnopravnosti, novi načine organizovanja, i vizije participativne demokratije.

Posvećenost socijalističkih feministkinja samo-organizovanju podržava organizacione strukture koje su nehijerarhijske i demokratske i samim tim inkluzivnije. Pažnja prema intersekcionalnosti kao vodiču i za program i za politički diskurs – zahtevi koji pokreti čine i jezik koji koristimo da podupremo te zahteve – otvaraju teren na kojem se duboke društvene podele mogu prevazići, a ne reprodukovati.

Razumevanje načina na koji su radna mesta, domaćinstva, i zajednice međusobno povezane dovodi do efikasnijih načina organizovanja i više mogućnosti za koalicione politike, uspostavljanjem veza među onim problemima i borbama koje se često vidi kao veoma različite i odvojene.

Socijalističko-feminističke vizije liderstva i razvoja liderstva promovišu kapacitete aktivistkinja za angažman u demokratskom donošenju odluka i kolektivitetu. Prepoznavanja koja utiču, emocije, i seksualnost su uvek prisutni, oni oblikuju društvene odnose, podstiču aktivistkinje na samorefleksiju, podstiču empatiju i poštovanje za različite načine postojanja u svetu.

Ako želimo da izgradimo socijalizam dvadeset prvog veka, onda je vreme da obratimo pažnju na socijalistički feminizam dvadesetog i dvadeset i prvog veka, pokrećući teoriju i praksu socijalističkog feminizma sa margine u centar radikalne levice.

Adaptirano iz Socialist Studies Vol 10, No 1 (2014).
prevedeno sa www.jacobinmag.com