Lepa Mladjenović: Osam beleški o Adrijen Rič

Adrienne Ritch

Adrienne Rich (http://en.wikipedia.org/wiki/Adrienne_Rich) – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

 

 Širimo mogućnosti istine među nama – Adrijen Rič

Cela jedna generacija feministkinja lezbejki je odrasla u politici i poetici Adrijen Rič i Odri Lord. Ja sam jedna od njih.  Prvi stih Adrijen Rič kojeg sam čitala nebrojeno puta bio je iz  Dvadeset jedne ljubavne pesme:[1]

Pravila pucaju kao toplomer,

živa se prosipa po išpartanim sistemima,

mi smo u zemlji bez jezika

bez zakona,

šta god radimo čista je invencija

mape koje su nam dali zastarele su

već godinama[2]

Tako smo živele mi lezbejke osamdesetih u Jugoslaviji – ništa pre nas, nijedna smernica, nijedna komšinica lezbejka, nijedan tekst na ‘našem’ jeziku. Sve sto smo radile bilo je čista invencija.  A svaka je u početku mislila da je jedina lezbejka na svetu.  Nosile smo ogromno uzbuđenje u telima, ljubav bez imena, sreću novog erotskog dodira koju je čuvala samo svetlost lune. Sredinom osamdesetih već je bilo nas koje smo se prepoznale u feminističkim grupama u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.  Tada će, iz ogromne žudnje za susretom nastati prve lezbejske grupe u zemlji, Lilit LL u Ljubljani i Lila inicijativa u Zagrebu.

 

II Prisilna heteroseksualnost i lezbejska egzistencija

A onda sam, devedesete godine, otkrila istorijski tekst Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija.[3]  Čitala sam ga više puta i počela da ga prevodim na maminom kompjuteru, koji je tada imao flopi diskove, uveče kasno kada više niko nije na njemu pisao.  Taj tekst je promenio moj  život.

Prvo, Adrijen Rič mi je pokazala da sve ono što sam znala o feminističkoj analizi potčinjavanja i prisvajanja ženskog tela nije dovoljno. Nedostajala je dimenzija prisilne heteroseksalnosti. „Heteroseksualnost je nasilna politička institucija kojom su obezbeđena muška prava nad telesnom, emotivnom i ekonomskom dimenzijom žena.” Tekst počinje sa beskrajnim nabrajnjem raznih oblika muškog nasilja nad ženama i negiranja ženske seksualnost kao primerima ove duboke heteroseksualne zavere. Ništa više u mom pogledu na svet nije bilo isto.  ‘Puklo’ mi je pred očima da je patrijarhat sistem sa ciljem da žene ne samo budu posedovane od muškaraca, nego da taj odnos zavisnosti i ropstva bude zapečaćen heteroseksualnom žudnjom.  Ne samo da ćete od jednog roda biti potčinjene nego ćete se zaljubljivati u potčinitelje.  Kakva prevara!

Drugo, Adrijen Rič nam je u ovom radu podarila pojam lezbejskog kontinuuma i podsetila nas da je uvek bilo žena koje su se nežno volele, ljubile, podržavale i brinule jedna za drugu.  Isto tako, reći će ona,  žene su uvek morale da kriju svoje saradništvo i nežnost. „Povezanost između i među ženama izaziva najviše straha, najviše je problematična i u isto vreme je potencijalno najveća snaga za promene na planeti”.

Treće, dala nam je i pojam lezbejske egzistencije koji obuhvata i sadašnji proces kreiranja novog postajanja lezbejkom u mizoginičnom, a ona bi rekla, u ginofobičnom svetu, i činjenicu istorijskog prisustva lezbejki.  Biti lezbejka nije samo životni stil niti samo seksualna orijentacija.

Adrienne&Clare&Michelle

Adrienne Rich, Michelle Cliff (http://en.wikipedia.org/wiki/Michelle_Cliff) & Clare Coss – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

Ceo tekst Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija sam prevela sa još jednom aktivistkinjom, ali počeo je rat i više nisam u sebi imala mesta i snage za njegovo sređivanje.  Uskoro su stigli kompjuteri sa drugom vrstom disketa, i prevod je ostao u mom telu.  Više godina kasnije, aktivistkinje lezbijske grupe Kontra u Zagrebu su odlučile da izdaju ovaj istorijski tekst koji je u mnogim zemljama prevođen u kuhinjama uz puno entuzijazma i razgovora[4]. Predivna žuta knjižica je objavljena 2002. godine. Na koricama je strip Katrin Kremler (Katrin Kremmler), mlade lezbejske umetnice iz Nemačke.

III Beleške o laganju

Drugi tekst koji ima istoriju u lezbejskom pokretu je Beleške o laganju[5].  Bilo je to prvi put na sastancima Feminističke grupe Žene i društvo u Studentskom kulturnom centru krajem osamdesetih.  Tekst nam je na engleskom donela Slađana Marković, i nas nekoliko smo satima diskutovale šta to znači kada si u lezbejskom odnosu i koju drugačiju feminističku etiku zastupaš?[6]  Da li utvrdjuješ onaj isti poznati moral muževa koji menjaju tajne ljubavnice jednu za drugom?  Ne, Adrijen Rič u ovom tekstu odbija patrijarhalne oblike kontrole i zloupotrebe moći, odbija da jedna drugu stavljamo u situacije poniženja i govori o funkcijama laganja u odnosu.  Po noj bi feministička etika počivala na raspodeli moći i na odgovornosti – jel moji izbori su novi svet koji želim za sebe i za nas.  ‘Biram da ovde hodam.’

Kasnije, tekst su sjajno prevele feministkinje Nataša Milenković i Milica Minić, i objavile smo ga u Feminističkim sveskama za vreme rata.  Država u kojoj smo živele tada izgledala je sve gore, i proizvodila je fašizam koji se na početku jedva prepoznavao.  Žarana Papić je to zvala šibicarski fašizam.  Da malo pojasnim.  Osamdesetih, po neki muškarci su na ulici zarađivali tako što su šibicarili.  Imali bi tri kutije za šibice, tada su sve bile indigo plave.  Stavili bi kliker ili smežuranu kuglicu od papira ispod jedne kutije i onda bi vrteli kutije, a ti bi trebalo da pogodiš gde je kliker.  Na početku bi rekli pravila igre:  prvo uložiš novac i ako pogodiš ispod koje kutije je kuglica tvoje je duplo, ako ne pogodiš uzima šibicar.  Medjutim, kad igra krene, nije više ništa po pravilima igre. On ima saradnika koji te ili ometa ili navodno savetuje, i tako dalje.  Šibicar bi te preokrenuo dok si rekla piksla, i na kraju bi uvek on dobio i uzeo sav novac.  A ti bi ostala zapanjena i prevarena. To je metafora koju je naša draga Žarana Papić, feministička antropološkinja, koristila da nam pojasni gde mi u svari živimo.  Dakle, dok nas je proizvodnja varanja u Srbiji šibala, mi smo u Labrisu, našoj feminističko lezbejskoj grupi istraživale nove etike.  Sećam se jedne godine u stanu Centra za ženske studije u Vajkovićevoj ulici, imale smo radionicu koju ću pamtiti celog života.  Ljiljana Živković je tada bila koordinatorka Labrisa, i nas dve smo facilitirale radionicu iskustva. Pitanje je bilo: Šta bi svaka od nas uradila u sledećoj situaciji:  Ako su A i B u lezbejskom odnosu zajedno već pet godina, a A se zaljubi u C i sa njom vodi ljubav, šta bih ja uradila da sam na mestu A, na mestu B ili C ?   Dok je država vežbala šibicarenje mi smo se vežbale za jedan drugi moral, za jednu drugu državu.  Radionica je trajala više od tri sata, u susretu feministkinja i onih koje nikad o feminizmu čule nisu a kamoli o Adrijen Rič i njenom tekstu kojeg smo već neke od nas držale za lezbejski zakon.  Dakle, evo jednog dogovora:  Neće se ljubavnica C ni dogoditi dok sam ja A.  To je rekla jedna radikalna feministkinja lezbejka, i kada je to izgovorila nastao je žagor, Kako! Zašto da propustiš šansu! Odkud ti to znaš?!  A ta se smeškala simpatično i govorila Znam!   Onda je bilo odogovora, Pa trebalo bi da popričam sa partnericom B o C ali ne znam kako, to je skoro nemoguće.  Onda je jedna nova rekla,  Tu nema nikave priče, čemu uopšte ova radionica, A je sa B i sa C i ništa nikome ne govori!  Feministkinje lezbejke su odgovarale, Ne može tako, ako sam ja C zašto da živim u laži, bolje da mi kaže.  Jer kada razgovaramo jedna s drugom ‘…sve vreme pokušavamo da proširimo mogućnosti istine među nama.’ Reći će naša heriona Adrijen Rič istorijsku rečenicu iz ovog dela: ‘Širimo mogućnosti istine među nama’.

Hvala Adrijen Rič što je izabrala da postoji medju prijateljicama baš ovakva kakva nam se dala.  Kako nas je oplemenila i zajedno sa drugima napravila celu jednu generaciju dobrih ljudi, feministkinja.  ‘Mi koje nismo iste. Mi kojih je mnogo i koje ne želimo da budemo iste.’[7]

 

IV Nelojalne civilizaciji

Za vreme rata devedesetih štampale smo jednu po jednu Feminističku svesku. U početku, tim su činile  Nadežda Ćetković, Slavica Stojanović, Jasmina Tešanović i ja, a kasnije su se pridružle i druge žene.  U jednoj od svezaka iz 1998. godine, objavile smo prevod teksta „Nelojalne civilizaciji: feminizam, rasizam i ginefobija”.[8]  Prevela ga je sa uživanjem Ana Zorbić, feministička lezbejska aktivistkinja iz Ženskog prostora u Nišu.[9]  Sećam se sopstvenog uzbuđenja dok sam čitala tekst.  Niko mi do tada nije rekao da sam ja Belkinja. A još manje da sam Belkinja rasistkinja. Tako je!  Šta ja znam o Crnkinjama u svetu?  Šta ja znam o Romkinjama u mom gradu, kako one žive, a kako one vide mene?  Kako da znam kada je u lektiri bilo samo brdo belih muških knjiga.  Čija je odgovornost?

Adrijen Rič je ovaj tekst napisala nakon dugih razgovora sa deset feminističkih autorki različitih boja/rasa koje su sve imenovane u uvodu. „Počeću tvrdnjom da sam rođena u rasističkom i patrijarhalnom domu, rasističkom i patrijarhalnom gradu i kulturi”.  Jedna od njenih teza je teza o ‘belom solipsizmu’ kojeg opisuje kao perceptivnu praksu koja implicira da je perspektiva belih ljudi univerzalna:  to je „tendencija belih da govore, zamišljaju i misle kao da belost opisuje svet”.  Da bi to još pojasnila, Adrijen Rič koristi i termin ‘slepoća za boju’ – ignorisanje rasnih razlika. Dok sam čitala ovaj tekst, stalno sam povezivala sebe u svojoj ulici sa Adrijen u njenoj, da bi mi tekst prošao kroz telo. Da bih se približila onome što je Adrijen Rič htela da mi kaže za Afro-Amerikanke, za Romkinje – da slepoća za boju prikriva parcijalnost percepcije belih. „Činjenica je da je ‘privilegija’ belkinja ili žena iz srednje klase smrtonosna igračka”. Sledeće pitanje je bilo, ako se složim s njom, ako osvešćujem da sam i ja deo ove slepoće sa igračkom, šta mi je činiti?  – Nelojalnost Civilizaciji, reći će Adrijen Rič!  Kakva istorijska formulacija! Zamišljala sam kako je Adrijen na momenat stala na stranu domorotkinja koje se baškare na plaži i smeše belima: Šta ćete sad?  Mi feministkinje lezbejke nismo sa vama!   Cela istorija je bila toliko muška i toliko bela da bi me obuzela mučnina kada bih samo na tren to trebalo da osetim stomakom.  Šta znači biti bela, osećati se belom u Srbiji?  Kako to da nemam sećanje ni na jednu sliku iz porodice ili literature kako ne-bela i bela žena sede zajedno piju kafu i pričaju?   Biti izdajica svoje rase – to nije samo koncept, za to je potreban konkretan odnos. Za mene je ovaj tekst Adrijen Rič bio početak političkog osvešćenja o mojoj sopstvenoj ulozi u diskriminaciji Romkinja i ja sam ga videla kao postavljeni zadatak. Kao početak nelojalnosti politici belosti.

… to su tajne

posledice revolucije!

da se dve žene mogu sresti.[10]

V Biografija

Adrijen Rič je pesnikinja i feministička esejistkinja – jedna od onih koje su uvele potčinjenost žena i lezbejki u srž poezije.  Vole je feministkinje, lezbejke, anti rasistkinje, anti fašistkinje, anti ratne aktivistkinje, jel je o svim ovim temama detaljno i ozbiljno pisala u 7 knjiga eseja i 25 knjiga poezije.  Rodjena je 1929 u Baltimoru, a umrla je 27 marta 2012 u Kaliforniji.  U svom burnom životu angažovane pesnikinje i predavačice važni detalji su da je vrlo rano postala politički aktivna u Novoj Levici, u pokretu za civlina prava Crnaca i u feminističkom pokretu.   Godine 1974 izdala je knjigu Ronjenje u propast (Diving into the Wreck) koja se često karatkeriše kao ‘ljuta ’, ili kao feministička, a za koju joj je zajedno sa Alenom Ginzbergom dodeljenja Nacionalna nagrada za poeziju.[11]  Ali, Adrijen Rič je odbila da ovu nagradu uzme lično već ju je podelila sa spisateljicama koje su te godine isto bile predložene za nagradu, Alis Voker (Alice Walker) i Odri Lord  (Audre Lorde) ‘u ime svih žena’.  Nakon toga će istu nagradu dobiti još dva puta, a odbiće nagradu od predsednika zbog svoje jasne anti-SAD politike, za koju je u mnogim pesmama iskazivala da ju je sramota.

Već u drugoj polovini šezdesetih godina dvadesetog veka, počinje da predaje i do kraja života biće predavačica na univerzitetima u SAD, kao što su Kolumbija, Gradski koledž u Njujorku, Ratgers, Kalifornijski univerzitet u Santa Kruzu, i mnogim drugim.

Bila je udata i majka je tri sina. Kako je sedamdesetih sve više bila angažovana u društvenim pokretima, a sve manje vezana za svog supruga,  njih dvoje se rastaju 1976. godine. Posle razvoda slede dva važna dogođaja. Njen bivši muž izvršava samoubistvo, o čemu je Adrijen Rič pisala u svojoj poeziji. Drugi važan trenutak je početak zajedničkog života sa spisateljicom Mišel Klif (Michelle Cliff)  ‘…Sanjala sam da si pesma’.

AdrienneR_2

Adrienne Rich (http://en.wikipedia.org/wiki/Adrienne_Rich) – photo via private collection of Clare Coss (http://clarecoss.com/)

O svom iskustvu majčinstva napisala je 1976. godine odličnu knjigu Od žene rođene: majčinstvo kao iskustvo i institucija.[12] Kasnije će se pojaviti dve sjajne knjige njenih istorijskih eseja koje su postale feministički klasici.[13] Početkom osamdesetih godina prošlog veka, zbog reumatskog artritisa autorke, Adrijen Rič i Mišel Klif se sele iz Njujorka u topliju Kaliforniju gde će zajedno živeti do njene smrti.  Za svoj ogroman, rekla bih revolucionarni rad, dobila je 22 nagrade i počasti.

VI Mart 2012

Tih dana marta 2012 kada je Adrijen Rič umrla, feministička aktivistkinja i spisateljica iz Njujorka Iv Ensler (Eve Ensler) je otvorila Vaginine monologe u prepunoj sali niškog Narodnog pozorišta.   Feministkinje su proslavljale svoja ženska tela u centru grada!  Rada Borić, Iv Ensler i ja samo u kafiću pričale kako nam je Adrijen Rič dala značenja feminističkoj politici, kako nam je bila inspiracija za zajedički svet žena[14]. Te noći u Nišu Iv Ensler je napisala tekst povodom smrti Adrijen Rič za londonske novine ‘Guardian’, u kome citira:

Onog momenta kada osećanje udje u telo

je političko.

Ovaj dodir je politički.[15]

‘Iznova sam čitala ove reči hiljadu puta kao da bi ponavljanje nekako rastopilo linije izmedju ličnog i političkog, pojedinačnog i kolektivnog, privatnog i javnog, tela i zemlje.‘[16]

 

VII

Mora  biti da ima onih medju koje možemo sesti i plakati i još uvek biti smatrane hrabrima.

To je moj prevod poznate rečenice, ali Adrien Rič koristi reč ‘worrior’ i kaže ..Mora  biti da ima onih medju koje možemo sesti i plakati i još uvek biti smatrane ratnicama.[17]  Jasno je da se ovim terminom ratnice Adrijen Rič nadovezuje na istorijsku knjigu Les Guérillères / Warriors od lezbejske spisateljice iz Francuske/Kanade Monik Vitig (Monique Wittig) iz 1969. U ovoj legendi o Amazonkama, Monik Vitig daje moć ženama/lezbejkama da u ratu pobede muški rod i konačno dovedu mir na zemlju kako bi živele u sreći i veselju.  Ali za vreme srpskog fašizma i rata devedesetih nisam mogla da podnesem tu reč ratnice.  Pričala sam u sebi sa Adrijen,  i ona  mi je u mom scenariju dozovlila da ovu reč promenim, oprostila mi je.  Jel mnoge od nas smo plakale za vreme rata i trebao nam je ovako pomaknut citat. On više nije govorio samo o bolu jedine na svetu lezbejke koja sam bila i ja, nego je mogla svaka žena da ga uzme sebi za isceljivanje.  U ovom prevodu citat sam beskrajno puta umnožavala, plastificirala, delila na radionicama, kako bi dopreo do što više žena.  Potrebno je bilo da feministkinje redefinišu šta znači biti hrabra.  Inače, ceo Adrijanin stih odnosi se na usamljenost onih koje nose odgovornost za svoj lezbejski identitet. I nastavlja:  Verujem da misliš da nema takvog mesta za tebe (gde možes plakati i biti smatrana ratnicom), možda ga nije bilo onda, možda ga nema ni sada, ali mi ga moramo napraviti, mi koje želimo kraj patnji, koje želimo promenu zakona istorije.

 

VIII  (Lebdeća pesma, nenumerisana)[18]

tvoj dodir na meni, čvrst, zaštitnički, traži

me, tvoj snažan jezik i vitki prsti

nalaze me gde sam te čekala godinama

u mojoj ružičastoj vlažnoj pećini – šta god se dogodi, ovo jeste.

 

 

 Tekst koji prenosimo napisan je 2012 nakon smrti Adrienne Rich (1929 – 2012)  i objavljen je u časopisu “Genero” br.16 )

 

Beleške
[1]
 Adrienne Rich, ‘Twenty-One Love Poems’, The Dream of a Common Language: Poems 1974-1977, 1978. Original svih 21 pesme na engleskom, na sajtu:  http://www.angelfire.com/weird2/dreamcatcherui/poetry/rich21.html

[2]   Prevod svih XXI pesme u čaopisu POLJA, godinaLIII/broj 454/ 2008. Na web sajtu:

http://polja.eunet.rs/polja454/454-20.htm

[3] Adrienne Rich, ‘Compulsory Heterosexuality and Lesbian Existence’, 1980, Blood, Bread, and Poetry, 1986.

[4] Adrienne Rich, Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija, Kontra, Zagreb, 2002. (Prevod Suzana Kovačević)

[5] Edrien Rič, ‘Žene i čast: Beleške o laganju’, Feminističke sveske, (Prevele Milica Minić i Nataša Milenković). Celokupan teksthttp://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/femsveske/fs7/edrien.htm

[6] Izvorni tekst: Adrienne Rich, ‘Women and Honor: Some Notes on Lying’ (1975), On Lies, Secrets and Silence: Selected Prose 1966-1978, Virago in 1980.

[7] Adrienne Rich, ‘Notes Toward Politics of Location’ (1984), Blood, Bread and Poetry, 1987.

[8] Adrienne Rich, ‘Disloyal To Civilization: Feminism, Racism, Gynophobia’, On Lies, Secrets, and Silence, 1980.

[9] Edrijan Rič, ‘Neposlušne civilizaciji’, Feminističke sveske, 1977-1978, Ceo prevod na sajtu: http://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/femsveske/FS_S11/RIC.htm

[10] Adrienne Rich, ‘To Judith, Taking Leave’, 1962

[11]Nacionalna književna nagrada za poeziju (National Book Award for Poetry) se dodeljuje u SAD od 1950, sa pauzom od 1985 to 1990.  Za sve ove godine pripala je pesnikinjama prosečno svaki šesti put. Adrijen Rič je ovu nagradu dobila tri puta: 1974, 1991 i 2011.

[12] Prevod ove knjige će se uskoro pojaviti u Beogradu.

[13] On Lies, Secrets, and Silence, 1980 i Blood, Bread and Poetry, 1987.

[14] Adrienne Rich,’Conditions for Work: The Common World of Women’, On Lies, Secrets, and Silence, 1980.

[15] Adrienne Rich,’The Blue Ghazals’  The Will to Change [1971].

[16] Eve Ensler, My Hero: Adrienne Rich’, Guardian, 6 April 2012,  http://www.guardian.co.uk/books/2012/apr/06/my-hero-adrienne-rich-eve-ensler

[17] Ovo je verovatno najcitiraniji citat Adrijen Rič, i može se naći na mnogo sajtova, twitera, blogova, fejsbuka i nigde više ne piše u kojoj je knjizi napisan. ’There must be those among whom we can sit down and weep and still be counted as warriors.’

[18] Adrienne Rich, ‘(The Floating Poem, Unnumbered)’, Twenty-One Love Poems,  Dream of a Common Language 1978.  (Par pesama iz ove zbirke autorka čita na sajtu : http://www.youtube.com/watch?v=Z4lFSddTaj8)

One thought on “Lepa Mladjenović: Osam beleški o Adrijen Rič

  1. Pingback: Izlazak iz zemlje bez jezika | Nulta godina, drugi put

Comments are closed.