Gde smo, Beograde?

Živana Stanković, Romkinja koja je izgubila troje dece u požaru, ostaje u pritvoru, i svi su izgledi da će biti osuđena na nekoliko godina (najviše 8). Sasvim je uverljivo da je kriva za „nebrigu“ jer je u kartonskoj kutiji u kojoj je živela sa petoro dece grejala svoju porodicu svećom, istovremeno i zaštitom od pacova. Sveća je pala, sve se zapalilo. Okolnosti, olakšavajuće i otežavajuće, oceniće sud, u koji nemam nameru da sumnjam unapred. Mi ostali, posmatrači, možemo do mile volje da procenjujemo, odmeravamo i rezoniramo o sudbini grupe (Romi), sudbini žene u toj grupi, sudbini dece u toj grupi, i tako dalje. Živanina preživela beba možda će u državnoj brizi biti sitija, čistija i očešljanija. U međuvremenu, stotine i hiljade takvih, ispalih iz sistema, administracije i života, živi na rubovima, ali i u srcu grada. U ovome slučaju, teško je prići naselju u kojem SVI žive kao Živana Stanković, jer ima mnogo blata. Možda sačekati dok se blato ne smrzne?

No uopšte nije reč o tome kako smiriti, racionalizovati, ne izazivati još veću mržnju – to je već uveliko postignuto. Tačnije, sudbinu Živane Stanković, njene dece i njenih suseda smo komotno prepustili onoj grani vlasti i onom delu države za koji mislimo da još uvek funkcioniše. Sve su druge priče o odnosu sudstva i građana dobre za objavljivanje, poneke i za angažovanje, jedino one o Romima nekako baš nisu. Posebno o ovoj, najtragičnijoj od svih Romkinja.
http://pescanik.net/gde-smo-beograde/

via Žene sa Interneta