Dušo moja

Juni je mesec, tek nekoliko dana posle mog rodjendana. 2001. godina je i dolazim na prajd na Trg republike. Metež je. Ljudi jure okolo. Uplašena lica vidim.
Idem Kolarčevom, prolazim Albaniju, idem ka SKC-u, tamo je bio zakazan program. Odmah iza mene ide grupa obrazovaca, razjarena lica.

“Nerotkinjo, nerotkinjo!” Pljuju me sad doslovce. Pomislim u toj gužvi kako mi to dosad niko to nije rekao. Ne znam ni kad sam poslednji put čula tu reč. Teško mi je da sad mislim o tome. Umesto toga pokušavam da ugledam poznata lica. Vidim neka, veoma uplašena. Neka su udarena.

Pljuvačka mi se sliva niz gola ramena, sad vidim i kako klizi. Nikad me niko nije pljunuo u životu. Ni u školi.
Okrećem se, polako samo. Vidim neke motke ili štapove, nisam sigurna skroz. Ne usudjujem se da se okrenem.
“Kučko jalova, Srbe treba da radjaš!” , povici.

Pljuvačka. Penasta. Sada mi se sliva niz gornji deo ledja, osećam je po koži. Spušta se niz kičmu niže ispod majice.
Kosa mi je ulepljena, ne vidim ništa, osećam razmazane tragove.

Jedan mi sada prilazi veoma blizu iza ledja. Odjednom srce prepoznaje taj osećaj.
Okrećem se licem ka njemu.
Viče glasno. Ne čujem šta govori. Lice mu je iskrivljeno. Šaka u vazduhu.

“Dušo, sve će biti u redu “, kažem mirno.
Grlo mi nije suvo. Srce mi tuče, žila je tu.
Stojim ispred njega. Pljuvačka se sad spustila niz ledja i upija je pojas od pantalona. Ne osećam noge, samo stopala na vrelom asfaltu.
Otišao je.
Verovatno da goni drugi strah.
“Dušo, sve će biti u redu “, kažem opet.
Prošlo je.

A danas, evo me sedim pred šetnju u nedelju i mislim nešto.
Sada mogu da govorim i to veoma glasno (i da vičem ako treba) i sa srcem na dobrom mestu, ali ne vredi.

Evo me ovde sad i vidim da ne mogu više da kažem Dušo moja.

Jednostavno ne mogu više da kažem Dušo moja podignutoj šaci i iskeženom licu.
I samo kad biste znali koliko me to brine.
Brine me toliko da me duša boli.

via Žene sa Interneta