Jastuk

“Puno danas svi insistiraju na čistoći. I na mirišljavosti. Žale se na oznojene ljude u autobusu, smeta im smrad. Smeta im nečija prljava kosa ponedeljkom ili utorkom. A onda se setim kako nekad nedeljom iskrsne neko viđanje do kasno i ne stignem da operem kosu za taj prvi radni dan u nedelji da budem svima lepa i mirišljava. A setim se i da neko ne opere kosu nedeljom jer plače celu noć što je raskinuo, jer ga zabole da pere kosu kad mora da završi sve do ujutro da ne bi dobio otkaz, ili je morao da provede noć sa detetom u bolnici. A onda, da li ste se pomirisali skoro, da li ste se stvarno pomirisali dok ležite u krevetu, da li ste osetili kako miriše vaše telo pre tuširanja i dezodoransa i parfema? Mirišete kao i svako drugi. Da li u tom trenutku shvatate nebitnost? Da li ste nekad krenuli negde uveče i završili tamo gde se niste nadali? Da li vam je život priredio možda neko drugo sranje pa niste stigli da se istuširate i budete sveži? Da li toliko nemate da jedete da stvarno ne razmišljate o toploj i mirišljavoj kupki? Događa se. E, to se stvarno događa.

Kupajmo se i stavljajmo parfeme. Ali kad očajni spustimo glavu na neki jastuk, ne smrdi nam i ne mislimo na bolesti i higijenu, tu je već neko bio pre nas. To nam je tada jedina uteha, da nismo sami. Iako nekad smrdi. Smrdi na ljude, na nas. Konačno, da možemo mirno da zaspimo.”

via Žene sa Interneta