Nasilje u porodici — opšte informacije

U Srbiji je nasilje porodici po prvi put kriminalizovano 2005. godine, pre svega 9 godina. To nije dovoljno da se odnos društva prema ovoj vrsti nasilja promeni, još uvek se ono smatra “ličnim” problemom, još uvek se smatra da je bolje ne reagovati kada čujemo i znamo da se nešto dešava u komšiluku jer je to “njihova lična stvar”. U isto vreme u novinama skoro svake nedelje pročitamo o još jednoj ženi koja je ubijena od strane partnera ili bivšeg partnera i srceparajuće izjave komšija kako “ne znaju šta se desilo, tako fini ljudi, jeste znao je on malo da izgubi kontrolu kad popije, ali…”

Za više informacija o prepoznavanju i prijavljivanju nasilja u porodici – http://upravusi.rs/bezbednost-kat/nasilje-u-porodici-bezbednost-i-mladi/nasilje-u-porodici-opste-informacije/

U međuvremenu, novi članak Raše Popova u Politici

Tuku u porodici, žene i decu

U prirodi porodične intime je da se sve „naše tajne” kriju od sredine koja nasokružuje

Iz Kikinde se širi pokret porodične savesti i čovečnosti. Ovihdana „Nove kikindske novine” javljaju da je tamošnji centar za socijalni rad oduzeo dvadeset i devetoro dece porodicama koje su tudecu zlostavljale. Iz drugih opština o toj možda najmračnijojstrani našeg društvenog života mudro se ćuti.

U Kikindi se već pet godina aktivno širi odbrana zdrave porodice. Maglovito se znalo da postoji nasilje u porodici. Ali poraznečinjenice o broju pogođenih žrtava su se prećutkivale. Po drevnimshvatanjima, žene su rođene da trpe, potčinjavaju se i služe. Društvo ćutke gaji te pokorne lutke!

A socijalni radnici i humanistički krug Kikinde objavio je pre pet godina „Priručnik za prepoznavanje nasilja nad ženama”. Otkriveno je da je svaka treća žena u Srbiji žrtva fizičkog nasiljau porodici. (Uz nasilje nad majkama pupčanom je vrpcom vezano i nasilje nad decom). Svaka druga žena je žrtva psihičkog nasilja. On,svemoćni despot porodice, kome je data kontrola nad članovima „osnovne ćelije društva”, ne mora fizički da ih mlati. On može da ih gleda s mržnjom, da ćuti i da se duri kao razmaženo derište.Hiljade je trikova za „psihičko” urnisanje robova. Može ludački daizliva iz sebe osećanja tobožnje ljubavi i patnje, jer „vi me terate da vas kažnjavam!”. „Grešni ste, razbešnjavate me, ludi ste i nesavršeni. Govorite po svojoj volji, a ne po mojoj želji!” A tekekonomsko zlostavljanje: ne da ženi pare za hranu, krije od nje svoje prihode… I tako u nedogled. Zato aktivisti Mreže za zaštitu ženakažu da je prvi korak – prepoznati nasilje. Tu su u najjadnijem položaju deca. Ona jedva da su kadra da prepoznaju nasilje nad sobom. Samo u pesmi velikog Dragana Lukića devojčica zna da razgoliti siledžiju, pa pita: Otac šta je / da li je otac tata / il’ sudija za prekršaje?

Što je oštrija kriza, nasilje u porodici postaje sve oštrije. Nasilniku je teško samo prvi put. Što dalje zlostavlja svoje „najdraže”, on je sve besomučniji!

Glavni nasilnici su muškarci i mladi. Sliku zamućuje prisustvo ženskih osoba među nosiocima nasilja: ćerke, majke i svekrve. Nadrtim čuvarima vekovnih privilegija muževa to služi kao izgovor: „Znamo mi da u stvari žene biju muškarce!” To je, naravno, statistička glupost.

Čovek bi pomislio da su nasilni samo primitivni i nekulturni ljudi. Međutim, u tom podzemlju društvenog života nema podele na „fine” i „prostake”. Porodičnog nasilja ima u svim društvenim krugovima, nasilnici su svih nivoa obrazovanja, ima ih u svim profesijama i nacijama.

I najzad, najgora prepreka izlečenju natrulih porodica: samo šesnaest odsto slučajeva biva prijavljeno policiji i socijalnim službama. Zakoni u Srbiji podstiču prijavljivanje. Nasilje u porodici je proglašeno za krivično delo, a nasilniku sleduje i do deset godina robije.

Budale tvrde da žene ostaju u nasilnoj zajednici zato što uživaju u batinama i „psihičkom” sluđivanju. To, naravno nije istina. Ostaju u toj savremenoj vrsti ropstva zbog dece, zbog stida pred drugima, da se ne otkrije da su nesrećne i, konačno, zato što je u prirodi porodične intime da se sve „naše tajne” kriju od sredine koja nas okružuje.

Možda tu ima i „stokholmskog sindroma”. To je onaj slučaj kad su teroristi zarobili nevine taoce i pretili im revolverskim cevima prislonjenim na slepoočnicu. Kad su taoci oslobođeni i policija teroristima stavila lisice, žrtve su počele moliti za blagost prema tim „divnim” ljudima. (Divni su jer ih nisu pobili, a mogli su). O tom vezivanju žrtve za nasilnika čuo sam ovih dana iz usta jednog oca koji ponosno, hvaleći se, priča: „Moja petnaestogodišnja kći nije htela u gimnaziju. Ubeđivanje nije pomagalo… A ja tad uzmem kablove, i isečem je!”

Pitaju ga: „Koga isečete?” „Pa nju, ćerku”, kaže hvalisavi vaspitač. „Kad je završila gimnaziju, a tukao sam je sve četiri godine, kaže mi nedavno –Tata, bio si u pravu”

Žrtva je svog teroristu zavolela. U duhu „stokholmskog sindroma”. Eto zašto 84 odsto žrtava ne prijavljuje da su bili pod „kablovima” porodičnog nasilnika.

Ipak, valja znati da član 194 krivičnog zakona, a i član 198 porodičnog zakona, nasilje u porodici proglašavaju krivičnim delom.

Raša Popov
objavljeno: 21.07.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Tuku-u-porodici-zene-i-decu.lt.html

via Žene sa Interneta