Nešto se uvek dešava

“Nešto uvek mora da se dešava, dosada je postala neprihvatljiva.”
via Prelepi Feler

Mora da je zbog toga što sam u san upala čitajući Dovlatova, usput razmišljajući koliko je današnji svet maničan i koliko smo svi navučeni na događaj. Nešto uvek mora da se dešava, dosada je postala neprihvatljiva. Razmišljala sam i o tome, koliko je i meni stalno potrebno nekog sadržaja. U tolikoj meri, da čak i kad se kupam, nije mi to dovoljan događaj, već uvek iznova čitam sve šampone i kupke koje stoje načičkane na obodu kade.

Setila sam se kako je pisac, slikar i muzičar Branko Andrić Andrla pričao o svom detinjstvu, koje je provodio uglavnom sasvim sam, bez igračaka. Imao je jedino ogledalo i njime se igrao ceo dan. Moj tata, prvih nekoliko godina života, takođe je provodio sasvim sam, sedeći na krevetu i čekajući da padne veče i da mu se vrati mama sa njive i donese hleb.

Primetila sam da na mene jako utiču ruski pisci. Pomeraju mi utrobu i uznemiruju um. Recimo, Moskva Petuški, minijaturni, tanak roman, džepno izdanje. Pročita se za sat vremena, malo više. Ja sam ga čitala godinu dana. Nosila ga u tašni, pa ga čitala u redu u pošti. Čitala sam ga sa neizdrživim ushićenjem, po jednu, dve stranice, nekad jedan ili dva pasusa, morala sam da prekidam, da ne bih eksplodirala. Na kraju sam morala da ga vratim bratu, i nisam ga pročitala do kraja i sretna sam zbog toga, jer znam da imam još. Evo i sada. Pročitala sam desetak strana, i odmah osetila silovit nagon da sednem i kucam. O bilo čemu. O komšijama koji peku krmenadle, o krošnjama drveća u mom dvorištu koje šume u naletima, o tome kako bih volela da imam ekspresivniju mimiku lica.

Nisam htela sad ništa posebno da kažem. Sela sam i kucala, ovo je sad neki sadržaj, možda će nekom biti potreban, pa ono, umesto šampona i ostalih deklaracija.

http://prelepifeler.wordpress.com/2014/06/21/nesto-se-uvek-desava/

via Žene sa Interneta