Uredba o mački i mišu | Peščanik

Kako je borba koje su feministkinje početkom 20.veka vodile poučna za sadašnju vlast u Srbiji.

“Početkom 20. veka borkinje za ženska prava u Velikoj Britaniji preduzimale su niz relativno nasilnih protesta (kao što je, na primer, razbijanje prozora na zgradama državne uprave) kako bi time skrenule pažnju na obespravljenost žena i potrebu da se to promeni. Računajući na to da će biti utamničene, te hrabre žene su bile spremne da u zatvoru štrajkuju glađu, odbijajući i na taj način svako na pristanku zasnovano pokoravanje vlastima. Prva reakcija kažnjeničkih uprava na odbijanje hrane bilo je prisilno hranjenje zatvorenica. Međutim, vesti o toj posebno gadnoj vrsti nasilja brzo su se proširile i izazvale zgražanje javnosti. Upavši neočekivano u neprilike usled negodovanja javnog mnjenja, tadašnje britanske vlasti dosetile su se i 1913. godine donele uredbu prema kojoj štrajk glađu više nije bilo dopušteno prekidati silom. Umesto toga, zatvorenice za koje bi se procenilo da su glađu ugrozile svoje zdravlje bile bi puštane na slobodu dok se ne oporave. Kada se oporave, vlasti su imale pravo da ih ponovo utamniče mimo bilo kakvih dodatnih pravnih procedura.

Na prvi pogled human, ovaj zakon se ispostavio kao krajnje perfidan i opasan. S jedne strane, vlasti su puštanjem izgladnelih zatvorenica na slobodu skidale sa sebe odgovornost za narušavanje njihovog zdravlja. S druge strane, davale su sebi za pravo da te iste žene iznova vraćaju u tamnicu po vlastitoj volji, kad god im se prohte. Naizgled, bilo je to idealno rešenje: u krajnjem ishodu žene bi svakako stradale, ali vlast za to, mislilo se, nikako ne bi mogla biti okrivljena, jer je u svakom pojedinačnom segmentu procesa prema njima postupala tobože humano. No, britanska javnost je promptno reagovala prozrevši da je tim zakonom sankcionisan jedan podmukao metod iscrpljivanja i eliminacije. Uredba je nazvana Zakonom mačke i miša po analogiji s mačkom koja se poigrava svojim plenom pre nego što ga dokrajči. Veoma brzo, zatvorenice za koje se vlast nadala da će ih stigmatizovati i na njih navući gnev javnosti, postale su žrtve i mučenice za slobodu i ravnopravnost. Danas znamo da se čitava ta borba (ženskog) Davida protiv Golijata završila konačnom pobedom žena i dubokom transformacijom britanskog društva i države.

Iz ova dva kratka istorijska podsećanja možemo videti da kako god da se stvari završe po Peščanik, one će se svakako loše završiti po tekuće vlasti. Iz toga sledi jedan jednostavan zaključak u vidu preporuke: nemojte besmisleno trošiti vreme i resurse na obaranje sajta Peščanika jer vas svakako uskoro više neće biti. A kad budete odlazili s političke scene (ili kada budete najureni, svejedno), dobro bi bilo da tu i dalje bude Peščanik i isprati vas kako dolikuje. To je mnogo bolje nego da vas isprate oni koji vas svojim podaništvom uljuljkuju u uverenju da ćete zauvek ostati tu gde ste danas.”

via Žene sa Interneta