ODRI LORD: Vaše ćutanje vas neće zaštiti

…ili Mnogo je ćutanja koje treba prekinuti

Odri Lord bila je karipsko-američka književnica, pesnikinja, lezbejka, feministkinja, aktivistkinja.

Priredili smo vam jedan od tekstova iz zbirke eseja i govora pod nazivom Sestra autsajderka čiji prevod u celini možete preuzeti ovde, na sajtu Rekonstrukcija ženski fond.

10151271_482920815167653_4728738315894115030_n[1]

U ovom govoru Odri Lord govori o važnosti toga da se govori. Ona to shvata u trenutku kada saznaje da ima rak, hvatajući se u koštac sa smrću. Na jednom akademskom skupu, pred 700 žena ona govori o svom strahu, kao i spoznaji da ćutanje nije nikakva zaštita i da ono nikada nikog od nas neće zaštiti.

Zašto ovaj tekst? Zato što kao i ona mislimo da je važno da se čuju vaši glasovi, to je svakako jedan od razloga zašto i mi postojimo. U njenom tekstu postoji nekoliko stvari na koje nam je skrenula pažnju a to je, važnost da se govori, snaga podrške i prihvatanje razlika. Važnost da se izađe iz ćoška.

Evo tog govora u celini:

 PREOBRAŽAJ ĆUTANJA U JEZIK I AKCIJU

“Došla sam do zaključka, po ko zna koji put, da ono što smatram veoma značajnim moram da izgovorim, pretvorim u verbalno i podelim sa drugima, čak i uz rizik da moja poruka bude lažno predstavljena ili pogrešno shvaćena. Činjenica je da mi ono što izgovorim ide u korist više od bilo kog drugog načina izražavanja.

Ja se ovde nalazim kao crnoputa lezbejka i pesnikinja, a značenje svega toga počiva na činjenici da sam još uvek živa iako sam mogla da ne budem. Pre nešto manje od dva meseca, dva lekara, jedna žena i jedan muškarac, saopštili su mi da ću morati da se podvrgnem operaciji dojke i da se šanse da je tumor zloćudan kreću od 60 do 80 procenata.  Od trenutka kad su mi to rekli pa do početka operacije, preživela sam tronedeljnu agoniju nevoljne reorganizacije čitavog svog života. Kad se operacija završila ispostavilo se da je tumor bio dobroćudan. Tokom te tri nedelje bila sam primorana da se okrutno, ali jasno, suočim sa sobom i svojim načinom života zbog čega i danas zadrhtim mada me je to učinilo jačom. U sličnu situaciju dolaze mnoge žene od kojih su neke ovde prisutne. Nešto od onog što sam doživela tokom tog perioda pomoglo mi jeda razjasnim sebi veći deo svojih osećanja u pogledu preobražaja ćutanja u jezik i akciju.

10258601_482921101834291_6870547524876753886_n[1]

Pošto sam prisilno postala suštinski svesna sopstvene smrtnosti i onog što sam želela da učinim od svog života, koliko god kratak on mogao biti, moji prioriteti i sve što sam propustila da uradim ukazali su mi se u nemilosrdnom svetlu, a najviše sam žalila zbog svog ćutanja. Čega sam se to uopšte plašila? Verovala sam da pitati ili govoriti znači nanositi bol ili smrt. Ali svi mi nanosimo drugima bol na toliko različitih načina, sve vreme, tako da bol ili promeni oblik ili nestane. Smrt je, s druge strane, konačno ćutanje. Smrt bi sad mogla da nastupi brzo, bez obzira na to da li sam ikad govorila ono što je trebalo da kažem ili sam samo izdala sebe malim ćutanjima, dok sam planirala da jednog dana progovorim, ili dok sam očekiva latuđe reči. Tako sam počela da u samoj sebi prepoznajem izvor moći koji potiče iz saznanja da sam ja, iako sam znala da je poželjno da se ne plašim, u procesu učenja da strah postavim u perspektivu stekla veliku snagu. Umereću, pre ili kasnije, bez obzira na to da li sam ikad i sama nešto rekla. Moje ćutanje me nije zaštitilo. Vaše ćutanje vas neće zaštititi.

Ali kad god sam izrekla pravu reč, svaki put kad sam pokušala da saopštim te istine za kojima i dalje tragam, dolazila sam u dodir sa drugim ženama u čijem sam društvu preispitivala reči pogodne za svet u koji smo sve verovale, reči koje će premostiti našu različitost. Upravo su mi zabrinutost i briga svih tih žena dale snagu i omogućile mi da preispitam suštinu svog načina života. Žene koje su mi davale podršku tokom tog perioda bile su crnkinje i belkinje, stare i mlade, lezbejkei biseksualke, heteroseksualke, i sve smo učestvovale u ratu protiv tiranije ćutanja. Sve su mi one dale snagu bez koje ne bih uspela da sve to preživim bez posledica. Tokom tih nedelja užasnog straha shvatila sam – da u ratu u kom sveučestvujemo protiv sila smrti, bile one suptilne ili ne, svesne ili ne – ja nisam samo žrtva, ja sam i borac. Koje to reči još uvek nemate? Šta želite da kažete? Kakvu tiraniju svakodnevno gutate i pokušavate da joj se prilagodite, dok vam od nje ne pozli i od nje ne umrete, ćuteći i dalje? Možda sam ja, za neke od vas koje ste danas ovde, oličenje nekog vašeg straha. Zato što sam žena, zato što sam crnkinja, zato što sam lezbejka, zato što sam to što jesam -crnkinja, ratnica, pesnikinja koja radi svoj posao i koja je došla da vas pita da li i vi radite svoj? I, naravno, i ja se plašim, zato što je preobražaj ćutanja u jezik i akciju čin samootkrivanja koji je uvek skopčan s opasnošću. 

Moja ćerka mi je, kad sam joj rekla o čemu ćemo razgovarati i o problemu koji imam s tim u vezi, rekla: ”Kaži im kako nikad nisi celovita ličnost ako ćutiš, jer uvek postoji neki delić tebe koji želi da se iskaže, i ako ga stalno ignorišeš, on postaje sve luđi i sve uzavreliji, i ako ga ne iskažeš on će te jednog dana udariti po zubima iznutra.” Kad je o ćutanju reč, ono kod svake od nas poprima oblik sopstvenog straha – straha od prezira, od osude ili straha od nekog suda, nekog priznanja, nekog izazova ili uništenja. Ali, po mom mišljenju, najviše od svega se plašimo vidljivosti bez koje, opet, ne možemo istinski da živimo. U ovoj zemlji u kojoj rasne razlike stalno, iako prećutno, dovode do izopačenja vida,crnopute žene su, s jedne strane, uvek bile izuzetno vidljive, a s druge strane su kroz proces rasističke depersonalizacije učinjene nevidljivim. Čak smo i uokviru ženskog pokreta morale da se borimo, kao što i sad to činimo, za tu istu vidljivost koja nas takođe čini veoma ranjivim, ali i za našu crnu boju kože. Jer da bismo preživele u čeljusti ove nemani koju zovemo Amerikom, moramo prvo da naučimo najvažniju lekciju, a to je da nije bilo predviđeno da preživimo. Ne kao ljudska bića. Kao ni većina vas koje ste ovde, bilo da ste crnkinje ili ne. Ali ta vidljivost koja nas čini tako ranjivim, ujedno je i izvor naše najveće snage. Jer ova mašina će ionako pokušati da nas sve samelje u prah, govorile mi ili ne.Možemo zauvek sedeti neme, svaka u svom ćošku, dok naše sestre i naša bića propadaju, dok nam decu izopačavaju i uništavaju, dok nam truju zemlju; možemo bezbedno sedeti u našim ćoškovima neme kao ribe, ali naš strah neće biti ništa manji.

U mojoj kući ove godine slavimo praznik Kvanza, afričko američku svetkovinu žetve koja počinje dan posle Božića i traje sedam dana. Postoji sedam principa Kvanze, po jedan za svaki dan. Prvi princip je Umodža, što znači jedinstvo, odluka da se borimo za održanje jedinstva u sebi i u zajednici. Jučerašnji princip, princip drugog dana, bio je Kudžičagulija – samoopredeljenje – odluka da sebe definišemo, imenujemo i govorimo u svoje ime umesto da dozvolimo da o nama govore drugi i da nas drugi definišu. Danas je treći dan Kvanze i današnji princip je Udžima – kolektivni rad i odgovornost – odluka da izgrađujemo i čuvamo sebe i svoje zajednice kao i da zajedno prepoznajemo svoje probleme i zajedno ih rešavamo. Svaka od nas je danas ovde zato što je, na ovaj ili onaj način, privržena jeziku i njegovoj moći ali i zato što želi da ponovo zatraži pravo na taj jezik koji su drugi usmeravali protiv nas. U preobražaju ćutanja u jezik i akciju, od suštinskog je značaja da svaka od nas uspostavi ili preispita svoju funkciju u tom preobražaju kao i da unutar njega svoju ulogu prepozna kao vitalnu. Nama koje pišemo, neophodno je da preispitujemo ne samo istinitost onog što pišemo već i istinitost tog jezika kojim govorimo. Što se drugih tiče, to znači da koriste i šire te reči koje za nas imaju značenje. Ali svima nama primarna je neophodnost da podučimo druge kako treba proživljavati te istine i kako o njima treba govoriti jer u njih verujemo i poznajemo ih van svake sumnje. Jedino tako možemo da opstanemo ako se uključimo u životni proces koji je kreativan, koji se nastavlja i koji predstavlja razvitak. Taj proces nikad nije lišen straha od vidljivosti, od okrutne svetlosti koja me secira i možda o meni sudi; straha od bola ili od smrti. Ali mi smo sve to već proživele, ćuteći, osim smrti. I ja sada sve vreme razmišljam o jednom – čak i da sam se rodila nema ili da sam se zavetovala da ću celog života ćutati zbog sopstvene bezbednosti, to me uopšte ne bi sprečilo da patim niti da umrem. Dobro je tu činjenicu imati u vidu zbog stvaranja perspektive. A tamo gde glasovi žena vape daih neko čuje, svaka od nas mora da preuzme odgovornost da potraži te reči, da ih pročita, upotrebi i ispita njihov značaj za naše živote.

Ne smemo se kriti iza navodnih podela koje su nam nametnute i koje tako često prihvatamo kao svoje sopstvene. Neko, na primer, kaže: ”Ja nikako ne mogu da podučavam pisanju crnopute žene jer jenjihovo iskustvo tako različito od mog.” Ali koliko ste godina provele podučavajući đake o Platonu, Šekspiru i Prustu? Ili drugi primer: ”Ona je belkinja i šta bi ona uopšte mogla da mi kaže?” Ili: ”Ona je lezbejka, šta će da mi kaže muž ili šef?” Ili opet: ”Ova žena piše o svojim sinovima, aja nemam decu.” Ne smemo se kriti iza beskrajnih izgovora kojima sebiuskraćujemo sebe i druge. Možemo da naučimo da radimo i da govorimo i onda kad se plašimo na isti način kao što smo naučile da radimo i da govorimo kad smo bile umorne. Vaspitali su nas da više poštujemo strah nego sopstvenu potrebu za jezikom i definicijom. Dok ćuteći budemo čekale taj konačni luksuz neustrašivosti, teret tog ćutanja će nam doći glave. Činjenica da smo se mi ovde okupile i da ja izgovaram ove reči predstavlja pokušaj da se to ćutanje prekine i da se premoste neke od naših različitosti; jer ne koči nas ta različitost, već ćutanje o njoj. Mnogo je ćutanja koja treba prekinuti.”

10314710_482921321834269_3994153563806286379_n[1]