Жртва као судски материјални доказ

“Dakle, rasvetljavaće počinjene zločine ali nas neće informisati o tome da li su nešto učinili, i šta, kao prevenciju da ih njihovi pripadnici ubuduće ne čine, iako ovo nije ni prvi ni poslednji slučaj gde se kao nasilnik, silovatelj, diler ili ubica pojavljuje zaposlenik oružanih snaga. Ali to je samo jedan aspekt celokupnog slučaja, koji u sebi krije mnogo upozoravajućih elemenata. Na jedan je poseban akcenat stavio i sam Gojković koji je u izjavi za policiju priznao više od 20 silovanja i pokušaja silovanja, mada je prijavljeno samo devet napada. To znači da se više od polovine silovanih žena odlučilo da ćuti, iako su bile žrtve čak i po merilima primitivnog Balkana – silovane su nakon izlaska iz autobusa kod Mostarske petlje, dok su se umorne vraćale kući a ne dok su „izazovno obučene“ išle u provod. Drugi, još strašniji podatak nam je dostavio AŽC – nijedna od žena koje su prijavile silovanje nije dobila adekvatnu medicinsku pomoć, nije joj je data urgentna kontracepcija, nisu urađeni testovi na polne bolesti i sidu, niti joj je pružena psihološka podrška. Tretirane su kao objekat sa kog je uzeta DNK osumnjičenog i to je bilo sve što je i zdravstvo i policiju interesovalo kada su one u pitanju.”

via Žene sa Interneta