Danas, 25. novembra obeležava se “Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama”. Tako se danas “UN International day for the elimination of violence against women” (Međunarodni dan Ujedinjenih nacija za iskorenjivanje nasilja prema ženama) u regionu prevodi sa engleskog.

Danas smo na društvenim mrežama (pogotovo Twitteru) zasuti brojnim porukama o koje govore da je nasilje prema ženama neprihvatljivo.
Vesti koje govore o položaju i životima žena u raznim zemljama sveta, pune užasa, kojih smo u 21.veku svesnije nego ikad ranije, poručuju nam upravo suprotno.
Nasilje prema ženama je sveprožimajuće.

Stradanje žena je tako masovno, sistemski učestalo i veoma slično u raznim krajevima sveta i toliko ugrađeno u razne društvene kulture, da ova slika o opsegu nasilja prema ženama i dalje dovodi do istog zaključka koji su Lenon i Ono 1972. godine izrazili u pesmi: “Žena je Crnja ovog sveta”.
Na način na koji rasizam pogađa mnoge ljude drugačije boje kože u zapadnom svetu koji je na pijedestal stavio belog čoveka, na isti način seksizam i mizoginija pogađaju žene.

I dok gledam ovu kampanju “White ribbon” jedan stari glas mi šapuće:

…Danas kada postajem nenasilan, dajem časnu nenasilnu reč: da ću pažljivo živeti i raditi, i biti dobar muškarac…

:/

Marketinške akcije raznih organizacija poput ove UN-ove, koje pozivaju odrasle muškarce (često određene klase i rase) “da se zakunu” da “neće biti nasilni” – imaju malo efekta u realnosti i slabo menjaju odnos muškaraca prema ženama u situacijama gde je nasilje prema ženama ugrađeno u sistemsku opresiju ljudi širom sveta.

Sećate li se, u regionu smo imali Avon kampanju “Udri mene a ne žene”. Jasno je da “udaranje muškaraca” umesto “udaranja žena” nigde zapravo nije prihvatljivo rešenje za nasilje nad ženama. Ovde se igra na evokaciji jednog bezličnog imperativa “budi muško” – ne tuci slabije od sebe. Da li to znači da ravnopravne ili jače možeš slobodno da tučeš?

Pokretači ove konkretne kampanje su procenili da je ovo “učinkovita poruka” u regionu. Procenu toga “šta muškost znači” i “ko je pravi muškarac” danas u Srbiji su najverovatnije dobili od marketinških stručnjaka a ne sociologa, psihologa… A i da su zapravo i konsultovali stručnjake koji se sistemski bave društvom a ne PRODAJOM IDEJA, opet bi dobili pogrešne odgovore.

Postavljaju se pogrešna pitanja.

Pitanje nije ko je i kakav je “balkanski muškarac”, već je pitanje na koji način je on svojom ulogom uklopljen (ili neuklopljen – što je masovniji slučaj u tranzicionim periodima) u celokupni društveni sistem i kako taj sistem njega proizvodi u nasilnika.

To je pitanje koje sistem ne želi da ga učini vidljivim, niti da se to pitanje dovede u vezu sa nasiljem prema ženama, uprkos brojnim studijama o povezanosti partnerskog nasilja i gubitka “društvene uloge”.

Uprkos strogim kaznama izrečenim nasilnicima u porodici, u svetu se takođe teško šta menja, jer se uloga i pozicija muškarca i žene u porodicama (koje se još uvek legalizuju brakom) – ne menja. “Udri mene a ne žene je” je bila očita perpetuacija stereotipnih rodnih uloga u društvu, ali nikom to nije problematično.

….

“Senzibilizacija” odraslih osoba u vezi sa prihvatljivim i neprihvatljivim ponašanjem u društvu nije stvar “saznanja” ili “zaveta” kojim se deklarativno “iskazuje stav”. Mehanizmi sprečavanja nasilja su vrlo često jako udaljeni od mesta gde je nasilje počinjeno. I retko ko se bavi time.

Pogotovo je upadljivo da se danas muškarci koji istupe “protiv nasilja” sa ovakvim deklarativnim porukama na nivou marketinškog trika, na razne načine nagrađuju u društvu za svoje istupanje.
Ako ničim drugim – u doba medijske sajber-hipertrofije – PAŽNJOM. Znate ono kad se divite što je neki vaš muški prijatelj apologet “ženskih prava”. I onda vi, žena, ćutite, dok on govori u vaše ime, štiteći vaša ljudska prava. Perpetuacija odnosa moći opet nikom ne smeta – svet je isti, samo su NEKI muškarci eto – rekli da nasilje prema ženama nije u redu. I svi zadovoljni – jer sistem i dalje stoji čvrsto na svojim nogama.

Insistiranje da se akcije poput ovih sprovode danas u Srbiji kad statistika govori brutalne činjenice o opsegu i prirodi nasilja nad ženama (imamo samo statistiku smrti – ali ne i podatke o onim ženama koje trenutno žive privatni horor porodičnog nasilja bilo koje vrste) je nemoralni čin. Mi kao pojedinci i pojedinke ali i kao društvo možemo učiniti mnogo šta konkretnije od “senzibilizacije” i “zakletvi”.

U Australiji gde se, kao i drugde u svetu, ova UN “White Ribbon” marketinška kampanja sprovodi postoji set zakona koji se primenjuju, no koliko je to uspešno, govori u prilog činjenica da je muškarac koji je svoju ženu ubio isped njihovo troje dece, odležao 5. godina i oslobođen je. Ne zvuči kao nešto što se ne dešava i na Balkanu.

Sam sistem neravnopravnosti (sa svim svojim aspektima) i načini organizovanja društva ostaju isti, a marketinške kampanje prolaze… jer reklamiraju “borbu protiv” nasilja.

Nasilje pre svega počinje u jeziku. Zašto se žene i muškarci danas “bore protiv” nasilja, zašto lično ne budu nenasilni i zašto ne omoguće ženama ono što kao ljudska bića odavno zalužuju.
Počnite muškarci od toga što ćete danas samo slušati žene koje govore.

https://twitter.com/search?q=%23WhiteRibbonDay&src=hash&f=realtime

Podsećam na izveštaj mreže “Žene protiv nasilja”:

“U 2013. godini, kao i predhonih godina, sve ubijene žene su poznavale učinioca, a od toga deset žena ubio je sin, deset suprug, devet partner, tri bivši partner, dve bivši suprug, dve bratanac i dve vanbračni suprug. Jednu ženu ubio je vanbračni partner, jednu unuk i jednu svekar.

Četrnaest žena ubijeno je nožem, dvanaest pištoljem, dve sekirom, dve su udavljene. Jedna žena je pretučena, jedna ubijena lovačkom puškom, a devet žena ubijeno je na druge načine (Tri žene ubijene su macolom, jedna štapom, jedna oštrim predmetom, jedna metalnom šipkom, jedna motkom, jedna čekićem, a jedna je poilvena lepkom i spaljena.).”

via Žene sa Interneta